петак, 29. децембар 2017.

Мило Јововић - Ускок на Бадњи дан




Ускок на Бадњи дан

Бадњи дан је освануо
Весели се душа свака,
Неко пјева, неко пуца,
А неко би скоро плака.

У цик зоре звек се чује,
Бадњаци се кући носе;
У радости све се дало,
А некога сузе росе.

Мрак наступа, њом и радост,
Бадњаци се ето ложе;
Коло игра, чаше звече,
А неком се јади множе.

Је л’ могуће, да већ тако
Немилосно судба чини,
С родом српским што сад цвили
У несретној домовини?

У палаце и колибе
Веселост је једна иста,
Радује се свака душа
Св’јетлом јаву Спаса Христа.

Па ко да је данас тужан,
Кад свеопћа радост влада!
Кад и просјак заборавља
Безброј својих тешких јада?

Ах, видите, ено овдје
Снужден један ускок стао,
На души му очај тешки
Као сињи камен пао!

Радост му је одузета,
На огњишту своме није;
Бадњи данак да прослави,
Да се крај свог огња грије…

Он тумара тамо, амо,
Без кућишта и огњишта,
Имао је свога доста,
А сад нема свога – ништа.

Само има мач витешки
И кријепке мушке снаге,
Па се није одрекао
Домовине своје драге.

Ах! она је њему мила,
У њој му је дивни станак;
У њој жели у слободи
Прославити бадњи данак.

Боже, свети, ти се смилуј,
Те патнику жеље смири,
Не дај да му с’ на огњиште
Мило, родно туђин шири.

Не допусти да га душман
Немилице тлачи, мори,
Поврати му слободицу,
За коју се вјечно бори…


Бар     Мило Јововић

Цетињски Вјесник бр. 109  1912



уторак, 26. децембар 2017.

Мило Јововић - Роду II



Роду

Кунем ти се, роде мили!
Да ћу т’вазда вјеран бити,
И за те ћу сваког часа
Кад устреба крвцу лити.

Твоје ст’јење, твоја брда,
За мене су алем камен,
У ком ничу од вјекова
Соколови сиви сами.

Твоје ми је ведро небо
Са кога ме сунце грије,
По ведрини у слободи
Твој се соко вазда вије. 

Не плаши га грома бука,
Он презире муње пламен, -
Кроз вјекове непомичан
Остао је на свој камен.

Роде мили, роде драги,
Како т’ не ћу вјеран бити?
Како не ћу ради тебе
Живот дати, крвцу лити?

Роде мили, роде драги,
Како не ћу да те волим ,
И за среће величину
Да се драгом Богу молим?

Бар, (Црна Гора) 1899.   Мило Јововић

“Голуб”  бр. 2  1900











понедељак, 25. децембар 2017.

Мило Јововић - Поезија


Поезија

Мила ми је поезија
Јер ми она радост буди,
Она ми је тумач прави
Осјећаја мојих груди.

С пјесмом пјевам српску славу
И набрајам див-јунаке,
С пјесмом штујем род мој мили
Дижући га под облаке.

С пјесмом гласим све по реду
Од Косова што се згоди,
Муке тешке, крвне борбе,
Које од тад Србин води.

С пјесмом жарком обожавам
Ове свете горе наше;
И њихове соколове
Што слободу сачуваше.

С пјесмом ми се – вај, на жалост –
Чешће суза оку јавља,
Кад промишљам да брат брату
Зло радећи замак стваља.

С пјесмом ће ми душа млада
Занесена увјек бити,
И с њоме ћу српском роду
Лаворови вјенац вити.

Бар                   М. Јововић


“Голуб”  бр.17    1903.







четвртак, 21. децембар 2017.

Ђуро Перовић























Димитрије Јевтовић – Полимац - На ћуприји мутне Дрине

На ћуприји мутне Дрине

На ћуприји мутне Дрине
Ја сам синоћ дуго ћуто
И о судби домовине
Мишљах тужно, забринуто.

Ту мом срцу сјетно звони
Кроз клисура пусто ст’јење
Хучна Дрина, која гони,
Ваља, дрвље и камење.

Слушајући шум таласа,
Стојећ’ испод неба тавна,
Сјећаше се тога часа
Херцег-Босне прошлос’ давна.

Овдје бјеху: рај, слобода
И весело премаљеће,
Гдје сад осим мога рода
И туђин се гордо шеће,

Што народу моме суди
И неправдом сваком влада.
Ах! Смир’те се моје груди,
Слушали сте “царство јада”.

“Земља Плача” то се зове
Коју српски народ љуби,
Која жели славе нове –
Бојна труба да затруби.

Већ се небом бура вије
И облаке гони црне,
Пошље којих сунце грије,
Кад слободу народ врне.

Ха! Још сада гракћу врани
Васионом, траже стрви:
“На скоро ће жељни дани –
Кажу врани – биће крви!”

Да! Наше је све отето,
Дићи ће се народ ц’јели
Већ да стресе ропство клето,
Јасна зора да заб’јели;

Да се свијет трси ига,
Ови кога крије тама.
А Европа, што јој брига
Није, нек се стиди срама,

Кад престане бити раја
Народ, који сада пишти,
Мога родног завичаја,
Који клето ропство тишти.

Тако мишљах забринуто
О судбини домовине
Синоћ кад сам тужно ћут’о
На ћуприји мутне Дрине.

Димитрије Јевтовић – Полимац

"Братство" 1908.




          




понедељак, 18. децембар 2017.

Dragutin Deklić - Kokot

Kokot

Nekada u Budvi, jošte prije rata,
bijaše u nas jedam žuti kokot,
sa sjajnim repom u tamno zelenoj boji;
Svi su ga mještani pa i stranci znali,
a mi smo ga Žutko od milošte zvali.

Jednog lijepog pijevca imali su moji,
sa velikim repom u duginoj boji.

Mog’o  je da uzleti na krov i na čokot,
pa da na jednoj nozi stoji;
Znali smo da se nikog ne boji
i pričalo se da je umio do sedam broji,
a kad ustreba čak i da pliva po moru;

Spavao je na smokvi sred svoga jata,
i budio redovno ribare pred zoru;
Danju je šetao ispred kućnjih vrata,
zakreštao bi na lica njemu nepoznata
i penjao se na kokice svakog sata.

letio je na krov, na smokvu i čokot,
bio je to lijepi, krupan, žuti kokot.    (1)

Žutka mi je darova’ Špadijer Marko
kada mu je jednom baš poreznik Žarko
plijenio kokoši zbog nekakvog duga,
i od onda sam ja dobio svog druga,
a mati čuvara domaćega kruga;

On bi nam unaprijed javljao oluju,
ponekad bi pratio majku i skakao u pomoć;
Njega su se bojale mačke i pseta mnoga,
znao je da ubije kljunom i otrovnu guju,
a prije prvog trusa on je kreštao u ponoć.

Voljeo je puno žene i vojnike,
no nije trpjeo neke poreznike.

Svi su mu tepali kad je prolazio gradom
osim onog lijenog poreznika zloga
koji ga je jednom utopio keadom,
jer da mu je kokot smetao da spava
i što ga je od toga zaboljela glava.

Jednog jutra nadjoše krepanoga Žutka,
sa perjem ulepljenim kao tužna lutka
od živoga vapna; a zatim, iz vrtnog kutka,
zapita mi majku jedan ljudski okot
kako joj se čini ovaj bijeli kokot.

Jednom dok je gradić još spavao cijeli
na pragu je osvanuo mrtav kokot bijeli.

Nema Žutka više, niti ljudi, ni živina;
Na vratima pustog grada visi teški lokot,
al’ se priča tajno, van dnevnih novina,
da u noći duge, iz tih ruševina
ponekad zapjeva nevidljivi kokot.

Kažu da je skoro i pokojni Žarko,
kada je uz teški umirao topot
i poslednje znake puštao iz grudi
spomenuo da ga neki čudni kokot
sa prozora gleda, poziva i budi.

Kada je izdisao onaj mjesni zlokot
njemu se ukaza jedan crni kokot,
pa se sjeti da mu, nekad, misao napaka     (2)
bješe stjerat Žutka u jamu od klaka.       (3)

1 – pjevac; 2 – zla; 3 – gašeni kreč.


Dragutin Deklić-Skit