четвртак, 6. октобар 2011.

Александар С. Пушкин

Бонапарта и Црногорци

Бонапарта питао је:
"Црногорци - што је то?
Зар се збиља силе моје
Не боји то племе зло?

Кајаће се - објавите
Нек` војводе пука тог
пиштоље и сабље вите
крај кољена баче мог".

И на нас он, ево, крете
Сто топова уз њин хук,
Оклопника кршних чете
И мемлука својих пук.

До предаје нама није,
Црногорска то је ћуд;
Од коњице, пјешадије,
Крш нас брани одасвуд.

Засјесмо у стијење наше
Да вратимо госту дуг;
У планину гост нам јаше
Пустошећи све у круг.

Поред стијења војска иде,
Намах збрка! прште строј!
Французи над собом виде:
Црвени се капа рој!

"Стој и пали! Нек` уклони
Црногорца сваки свог
Не моле за милост они
не штедите ниједног!"

Грунуле су пушке - спале
Капе с грана дигнутих,
И у грмље на нас пале
Притајене испод њих

Плотуном смо узвратили
Французима. "Што је то?" -
Они су се зачудили:
"Није л` ехо?" - "Не, већ зло!"

Пуковник је њихов пао
С њим сто људи и њин стијег,
Пук се смео сав и дао
Како ко зна у луд бијег.

Стог Французи мрзе тајно
Наш слободни, кршни краш,
И црвене кад случајно
Црвен калпак виде наш.

А. С. Пушкин (1799 - 1837) руски пјесник






А. С. ПУШКИН: БОНАПАРТ И ЧЕРНОГОРЦЫ.

"Черногорцы? что такое?-
Бонапарте вопросил: -
Правда ль: это племя злое,
Не боится наших сил?

Так раскаятся ж нахалы:
Объявить их старшинам,
Чтобы ружья и кинжалы
Все несли к моим ногам".

Вот он шлет на нас пехоту
С сотней пушек и мортир,
И своих мамлюков роту,
И косматых кирасир.

Нам сдаваться нет охоты,-
Черногорцы таковы!
Для коней и для пехоты
Камни есть у нас и рвы......

Мы засели в наши норы
И гостей незваных ждем,-
Вот они вступили в горы,
Истребляя всё кругом.

. . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . .

Идут тесно под скалами.
Вдруг, смятение!... Глядят:
У себя над головами
Красных шапок видят ряд.

"Стой! пали! Пусть каждый сбросит
Черногорца одного.
Здесь пощады враг не просит:
Не щадите ж никого!"

Ружья грянули,- упали
Шапки красные с шестов:
Мы под ними ниц лежали,
Притаясь между кустов.

Дружным залпом отвечали
Мы французам.- "Это что?-
Удивясь, они сказали:-
Эхо, что ли?" Нет, не то!

Их полковник повалился.
С ним сто двадцать человек.
Весь отряд его смутился,
Кто, как мог, пустился в бег.

И французы ненавидят
С той поры наш вольный край
И краснеют, коль завидят
Шапку нашу не взначай.


1834 г.



 

Запјевка виле паштровске над Борком Паштровићем (сестра жали брата)

Борко Паштровић


Тужбалица поводом смрти Борка Паштровића, артиљеријског мајора. Рођен у Крагујевцу 1875, а погинуо под Скадром 1912. Био је поријеклом из Паштровића од племена Новаковића.

"Кад Србија, мајка наша,
српски сине,
За слободу барјак диже,
барјактаре,
Ти се диже са Авале,
сив соколе
На лагана крила твоја,
крило брате,
И прелеће као орао,
орле брате,
Преко царства Душанова,
горски царе,
По крвавих разбојишта,
крви моја,
Па јуначка сави крила,
крилатићу,
На обали српског мора,
морска вило,
И започе љуту борбу,
убојниче,
За лијепо српско име,
живјело ти!
За слободу српског рода,
славило те!
Слушала сам пушку твоју,
осветниче,
Како српско име браниш,
мој браничу!
Гледала ти мушке руке,
снаго брате,
Како синџир с браће ломиш,
братска хвало!
Гледала сам сабљу твоју,
сабљо брате,
Како блиста у десници,
десна руко,
Над главама царских паша,
мој витеже!
А у развој љутог боја,
љути змају,
Сину муња проклетница,
муњо брате,
Са бедема тврдог Скадра,
боже, пао!
Али муња не удари,
ох, до бога,
Ни у камен ни у дрво,
Куку мени,
Већ у твоје мушко срце,
срце брате!
Ти јуначке очи склопи,
очни виде,
И у црно мене зави,
кукавицу!
Ко ће од сад чете водит,
четовођа,
Кроз планине и кроз горе,
војеводо?
Ко с вуцима друговати,
горски вуче,
Ко с мјесецем путовати,
мој мјесече?
Ко ће српске земље бранит,
Србо брате,
Од Турака и Бугара,
не било их!
Од Њемаца и Маџара,
не било их!
Коме Босну ти остави,
мили брате,
И са њоме Ерцег земљу,
мој соколе?
Што ће Сријем, земља равна,
рано брате?
Банат, Бачка и остало,
бане брате?
Што ће јадна твоја Бока,
сиротица,
Која те је одњивила,
куку роде?
Што питома Далмација,
сунце брате,
И лијепа Славонија,
славо брате?
Што Хрватска окована,
сестра наша,
И Истрија крви исте,
чуј ме, боже,
И сва српска равна поља,
мили брате?
Ал’ не брини, мирно спавај,
мој лабуде,
Украј твога српског мора,
чувамо те!
Бог ће послат’ дан велики,
чекамо га!
Запуцаће српске пушке,
брзометке,
А топови загрмљеће
громовима.
Што је наше, биће наше,
бог је с нама!
Што је српско-запјеваће
Што душманско-закукаће!

Саопштио Митар Крстов Суђић (од племена Главоч-Јунковић) из Петровца 1960. године.

Др. Јован Вукмановић – “Паштровићи”

Цетиње 1960

стр. 383-385




понедељак, 3. октобар 2011.

Данилo Петровић Његош - Писмa



Запис владике Данила о истрази потурица (1707)

Пишем ја владика Данило да се зна како Турке изагнасмо између нас 1707 годишта. Прво када ме одкупише из Подгорице, скуписмо се неколико главарах црногорскијех у магазин на Стањевиће и ту ми дадоше вјеру да ће Турке између себе изагнати и да ће им ударити на Бијеле покладе, а договор чињасмо на Никољ дан пред Божић, али Црногорци преварише, на Турке не удрише. Када ја то виђех, јопета се скуписмо на Ловћен у житницу манастирску око Ђурђева дне, и ту се договорисмо да им удримо у Госпођине посте, но Госпођин[и] пости дођоше и прођоше, а Турци остадоше здраво. И јошт се почеше мнозина турчити, јере их мићаше паша из Подгорице. Када ја виђех да Црногорци не смију Турцима уложит, ја то оставим стојати до неђеље Светијех отацах, а у исту неђељу чујем ђе говори народ да оће Турци скандарински послати неколико људих да ме уфате зато што сам бунио Црногорце да своје Турке побију. Како ја то чујем, пошљем за Вука Бориловића и четири брата Мартиновића и све њима кажем како је и што је и речем им ако неће Турке побити који су међу њима да ћу се ја маћ из Црне Горе. Они одговоре да не смију уложити. Онда ја узмем моју сабљу и дам је Бориловићу, а онијема четворици, једноме ћурак, другоме двије пушке пецке сребрне, трећему шеишану везену сребром, а четвртоме десет дукатах, али они по свему томе мене рекоше да неће нипошто што им ја нећу дати моје људи да почну, е се бојаху и они да један другога не издају. Онда ја позовем Вучка Његуша, Станишу Велестовца и Марка Дупиљанина и речем њима да они пођу с њима и да они први почну бити Турке. И тако пођоше на Божић пређе зоре и побише Турке цетињске и ћеклицке који не кћеше доћ да се покрсти код мене. И ту се мој момак Станиша Велестовац рани. Али фала Богородици не би му ништа него га она сачува. А бјеше га убила пушка посред прсих и нож посјека по обије руке.
И буди слава ва вјек Богу који нас чува од пасје вјере. Амин.
[Извор: Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд 1903, књ. 2] 

 
Запис владике Данила на рукописном јеванђељу дарованом Пећкој патријаршији (1732)
Данил владика цетињски Његош, војеводич српској земљи купи ово светоје јевангелије ценоју златиц 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, принесено от земљи молдавскије некоторим купцем и сему ми от нашега труда управисмо сребро образ Христов и четири јеванђелиста и с друге стране печах от сребра пет, у све печах 10, и приложих га у Патријаршији пецкој, храму Вазнесенија Христова, и да не будет никим отимљено от сего храма. Да јест просто.
1732, мр. 12
Цијена књиги и сребру у све златиц 24
[Извор: Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд 1903, књ. 2]




Сава Петровић Његош - Митрополиту руском Платону поводом укидања српске патријашије Пећке 1766. године

Писмо које је владика Сава Петровић Његош упутио 1776. године митрополиту руском Платону поводом укидања српске патријашије Пећке 1766. године

Чује се у цијелој Европи и до ушију долази о Вашој разборитости и бризи о светим црквама и о православљу, па се радује душа. Ради тога усуђујем се да Ваше преосвештенство узнемирим и да Вас обавијестим о општем народу славеносрпском који живи под тешким и несносним јармом турског ропства Божијим допуштењем ради наших гријехова. Ниједна епархија нема свог природног архијереја Србина, но су сви истјерани из својих пријестоља и лишени неправдом константинопољског патријарха и његових синода, а на њихово мјесто доведени Грци. За сва правила светих апостола и светаца немају никаквих права јер их лишава патријарх константинопољски, [за] оно што је српски национ имао још од првог светитеља Саве просвјетитеља српског како је то могуће наћи код кајита, то јест султанског секретара. Уздигните пријесто пале српске архиепископије која је од Грка лишена сваке љепоте неправедним судом константинопољског патријарха и његових синода православља. Велика владарко Јекатарина, која правилно судиш изрази мало милосрђа својега на нас несрећне архијереје српске, да Тебе имамо за Божију заступницу. Штити нас код Порте да се Грци не би мијешали у српски национ чиме ћеш нам се вјечно одужити.
Православни Божији архијереју Платоне, ако је Бог у срцу Њеног Величанства, ослободити ће нам од Грка пријесто српске архиепископије Пећке. Ако ли благоизволи Њено Величанство и Пресвети Синод те потпише вјечности ради да убудуће под Пресветим Правитељствујушћим Синодом Сверуским, да се ниједан архиепископ српски не може поставити без умољавања Њеног Величанства и пресветог сверуског Синода. Уколико буде потребе да на пријесто може доћи руски архијереј као архиепископ пећки по једнокрвљу и једнојезичју.
Из тога би могла имати велику војну чврстину Русија од српског национа, како су то имали аустријски императори у сваком рату с Портом. Томе ће се радовати сви српски архијереји и сав српски национ и на то ће се потписати с радошћу. Мени је у руке то предато од свих архијереја славеносрпских као најстаријему и никаквој власти неподлежном с мојим црногорским народом. Русија ће временом бити учвршћена крвљу српског национа, то јест најдраже јој Црне Горе.
На катедралној нашој митрополији,
Цетиње, 26. фебруара 1776.
Митрополит скендеријски, црногорски и приморски
Сава Петровић
Извор: "Записи", књ. XIX, Цетиње 1938.