Приликом
смрти
Новака
Милошева
алај-барјактара
кучког
Кад
недавно душман силни
Свом жестином
јурну к нам’,
Скупом
крвљу црногорском
Да облије
сваки кам;
Тад’ и наша ћорда сијну,
Све похита
у љут бој, –
Да се бори,
да се крви,
За крст,
образ, за род свој.
Пушка пуче
а топ рикну,
Земља
с’ љуљну на сав мах;
Чили
момци „напред!” вичу –
Не плаши
их бојни прах.
Крв се
лије на све стране,
Љеш до љеша
пада већ,
А друг
друга погледује
Кој’ ће бољу славу стећ.
Свуд се чује
јаук тешки,
Разл’јеже
се гора, луг,
Црногорац
не уступа
Већ душману
враћа дуг …..
“Аман!” кличе душман стари,
“Аман!” кличе на сав глас,
А Фундина
одјекује:
„Напред,
сад је куцн’о цас!”
Црногорци
наваљују,
Анџар њима
крчи пут; -
Душман пада,
стр’јепи, дрхће,
К’о пред вјетром танак прут.
И већ бјежи.
– Али куда?
Наша
војска срета њег’,
Па му с
мјеста главу скида,
Од љешина
прави бр’јег.
Али ко је
онај соко
Те ј’ огреза’
у крв сав
Па још
гони по разбоју
Као горски
љути лав?
- Милошев
је Новак оно,
Црногорски
прави див,
Та оно је
гуја љута,
Та оно је
соко сив!
Седамн’ест
је глава смака’
У крвавом
боју том,
Па весело
ето хита
Господару
милом свом.
Књаз
Новака л’јепо прима
Дајући му
богат дар,
За јунаштво
што учиње
Бранећ’ земљу и олтар.
И Нева је
славу чула
Црногорског
лава тог’,
Пламен анџар
њему пружа –
Дијамант’ма
осутог.
Нос’ га
Србе, дич’ се њиме
У животу
ц’јелом твом’;
Па кад
опет труба живне
Њим послужи
роду свом’!
***
Да л’ јоште
у животу
Љути борац
тај,
Што
Фундину прелеташе
К’о огњени змај?
-Није,
није, - ох, за њиме!
Смирио се
соко сив,
Склопио је
лака крила –
Ал’ је ипак јоште жив.
И живјеће
док је једног
Црногорца
на ‘ви
св’јет,
С Фундине
му вила шиљат
Понајљепши
свјежи цв’јет.
С ким ће
с’ ресит спомен-плоча
Гдје почива
соко тај,
На
ког’ ће се угледати
Сав будући
нараштај.
***
Слава бану
и јунаку!
Слава
борцу, љутом змају!
Душа му се
веселила
У анђелском
загрљају!
Цетиње, 30.
октобра 1892
Глас
Црногорца 31-X-1892
Нема коментара:
Постави коментар