Д. Рајковић - Под скелом

Под скелом

Прогнали су га из Косовског храма,

Са српске груде, с њиве прадедовске;

Прогнале су га руље арнаутске,

А подли Пилат ћутао је без срама.

Прогнали су га с оних светих страна,

Што их је знојем и љубављу лио,

Да би крај двора црвеног Гавана,

Под трошном скелом живот изгубио.

Видим га... Лежи у засенку виле.

Као распеће. У немом јауку.

У локви крви. Раширених руку,

Којима дрхте искидане жиле.

Језици црне, усирене крви

Кипте из рана на грудима голим;

Та мрка прса неизмерно волим,

Јер из њих теку капи моје крви.

Волим те руке, те честите длане,

Те снажне мишице Голема из бајке,

Па ипак с болом Кујунџића Мајке

Стегнућу срце да суза не кане

Над изгнаником у крвавом руху.

Јер у њему видим Косово што страда,

Видим прометеја где га орли кљују,

Распетога Христа што га с мржњом пљују,

Видим симбол наших петвековних јада.

He, нећу да плачем. To је бапски, ниско,

To је недостојно овог новог Христа,

To је само слабим створовима блиско,

He, ниједна суза неће да заблиста

Над изгнаником у крвавом руху.

Ниједна суза, јер за жртве ове

Утехе нема у плачу слабића;

Косово тражи осветнике нове

И бритку сабљу Рада Вешовића...

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“

          

Д. Рајковић - Леш

Леш

Колона поклоника чека.

Ногу пред ногу... Шапат пригушен... лица бојажљива,

смерна...

Ућуткују се деца...

За који час ће видети свеца,

И пророка, и спаситеља, и учитеља, и градитеља

И надчовека.

Ходочасници нису читали његова капитална дела;

/Ко би им схватио астрални смисао/;

Многи и не слуте шта је све Владимир* написао,

Али сви знају

Да та магична лобања,

Из овог мраморног здања,

Диригује ученицима под куполама Кремља,

А од њих зависи све,—

И живот, и небо, и земља.

Ликови бледе.

За који час ћe угледати бесмртника на самртном одру,

Испод стакленог поклопца,

У цвећу и мермера хладу.

Видеће његово лице без бора и глатку ћелу,

И бркове и углађену браду,

И као безбројне колоне захвалних претходника,

И они ће се поклонити лешу,

Између укочених војника,

И многи ће се заплакати од узбуђења,

Сузама благодарних мужика...

Колона чека.

Ово је последња шанса пред првомајско славље

Да виде надчовека.

Јер дана тога

Доћи ћe апостоли иза зидина Кремља

Да врше смотру трупа са учитељева гроба,

И земља цела,

Видеће гвоздену гарду како наступа смела

Крај балсамованог бога;

И како passo romano,** no такту метронома,

Тутњи, ударом грома.

Онда ћe дефиловати тенкови, и топови, и камиони,

И далекометне ракете са безброј мегатона,

Па јата авиона...

А кад се све утиша

И марш и претећи говори и интернационала,

Доћи ћe група мала,

Група убогих стараца с метлама од сувог прућа,

Да чисте гомиле ђубра

До самога сванућа...

* Владимир Илић Лењин

**Римски корак. Фашисти и нацисти су га адоптирали

у својим парадним маршевима. Данас, то је парадни корак

Црвене армије.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“