недеља, 31. мај 2015.

Борислав Сл. Минић - Кроз пушчани дим

Кроз пушчани дим

-Борислав Сл. Минић-

1.      Црногорац

У добру, муци, миру  ил’  боју
Он никад ништа не приговара,
Он само једну, он зна за своју;
За домовину и Господара.

Ако је добро и зло ако је,
Нити се дичи, нит’  проговара,
Него прикрива за оно своје:
За домовину и Господара!

То му девиза, то му уздање,
То му нада то и правдање,
Тиме се диче, тиме и кара.

И када слави, и кад се бије
И кад ужива и кад крв лије
… За домовину и Господара!


2.      Ловћен

К’о дуб прастари из стољећа давних
Заштита добра што многима бива,
И ти си ник’о  да се у те скрива
Све што преоста из времена славних.

Нијем и хладан ти вјечито стојиш
Пркосиш небу, упиреш се бури,
Над том шестаре ту орлови сури
Поносан, смио ….. И одавно бројиш –

Пасове многе …. Ти ту бјеше сила
За оне што им би слобода мила
И што су у те трошно тијело скрили.

И срећа ето гдје се и то збило:
Све оно што се око тебе свило
Сад су ослободиоци и другима били.


3.      Бардањол

Љуља се земља, небо се тресе,
Праска и рика хори се, хучи
Бој силан траје …. Од свуда све се
Тек на Бардањол јуришем сручи.

Пушка застала и топ застаје,
Бајонет оштри ту груди пара
Коље се, дави …. Нико не даје
Да му се рука залуд одмара….

Турци у бјегство, Срби за њима
За тренут један лазина грозна;
На врху барјак казује свима
И да та стопа Србина позна ....

Још један понос Српскога рода
Што ће потомство наше да чара
Како се гине, тече слобода
“За домовину и Господара!”….

Три бијела дана и ноћи црне
Син дичан нашег поносног јата
С виса једнога на други прне
И све душмане за грло хвата….


4.      Хумке

Густи редови сад наши пали
И крвца врела земљу силно зали,
Ал’ ипак за то слабо ко год жали
Оне који су живот тако дали.

Не стеже туга наше груди више,
Ни јаук један из њих да се кида,
У оч’ма нашим сузе просушише;
Ниједан од нас за својим не рида.

Многи су пали к’о  да нису били,
Ал’ хумне оне што слободно стоје
Подвиге нових витезова броје.

И из те крви што су је пролили
Јуначно, храбро на понос свог рода,
Патничкој браћи никнуће слобода.


5.      Рањеници

Срећне вам ране!... Рањеници дични
Кршева ових. Ви сте показали
Бојев’ма  љутим , мејданима вични,
Како се дижу наши идеали,

Хвала и слава и срећно вам било!
Поносна лица на вас ми гледамо,
Ваше прегнуће родом уродило,
Зато се тузи никаквој не дамо.

Подвизи ваши сви на Бардањолу
И учинише конац нашем болу,
А радост бјеше душманину кратка

Тешке су жртве биле нашег рода,
Али без крви не  ниче слобода,
Зато побједа више нам је слатка.


6.      Поздрав с неба

О браћо наша!... Ви дјецо поносна
Земље нам дичне. Нема код нас бола.
Стигла је до нас вијест сад радосна
С бојишта љутог, са врх Бардањола.

Донијели је узорити  лави
С ким се раме ви уз раме бисте;
Нека се ваше име слави
Што нас херојски, братски осветисте.


7.      Пали хероји

Соколи дични! Дјецо ових гора
Миле нам земље за коју сте пали,
И за ствар општу.... Неишти нас мона (?)
Што сте животе ваше жртвовали –

На олтар земљи, за спас браће наше;
Јер из те крви вашега прегнућа
Никнуће оно, чег’  се многи плаше,
Никнуће сила српског ускрснућа.

Почин’те мирно, нек је слава вама
И покој вашој племенитој души!
За ваше жртве туга нас не гуши.

Вас земља крије, али не и тама,
Ваше се име у срцима блиста
К’о  на Голготи разапетог Христа.

“Браник”


Илустрована ратна кроника  Св. 25   стр. 205-206








Мило Јововић - „Онамо браћо спремајмо ход“



„Онамо браћо спремајмо ход“
-акростих-

О српски синци и витезови
На ноге сада устајмо сви;
Авај, још звече ропски окови,
Мачем их снажно раскин'мо ми.


Онамо браћа наша премила
Болове трпе вјекова пет.
Ропска им тама обзорје скрила
Азијски душман гњави их клет.

Ћордом Ивана гонимо кугу,
Оштримо маче куцн'о  је час;
Сад је већ хора, да светом дугу
Прегнемо тамо гдје зову нас. –

Рођена браћа, мило огњиште,
Еројско гробље и круне пад;
Морамо тамо од нас се иште
Аманет свети то нам је сад.

Јуначки браћо, напријед смјело,
Море нек крви пред нама ври;
Онам' ће ловор красит' нам чело
Храбрену мишку кад душман зли

Осјети сада и рече нам:
Дом нам је тамо у далек Шам.....

Бар                       Мило Јововић


Цетињски Вјесник  бр. 102  1912








Мил. К. Николић – Расински - Међу рањеницима

Међу рањеницима

Лагано ступам... гледају ме они!
Постеље беле и дах туге свуда,
А кроз душу ми ратна хука звони,
И к'о  у храму ја корачам туда.

Дајте ми речи да вам све искажем!
Дајте ми срца па да све осветим!
Како бих, како да сав бол покажем
Погледом једним када све прелетим.

„Здраво јунаци!“ и прожма ме језа
Кад рекох ово, као у сну, тако;
И као да ми нешто језик свеза,
Ја идем даље, па к'о да бих плак'о.

И, када бих мог'о  да читам Судбину
Са лица њиних, где се жеље стекле,
Не бих појмио у погледу њину
Све сто би мени њине душе рекле.

Ја приђох једном: код куће му деца,
Мајка и жена ... до срца ме таче;
Лагано ступам, колено ми клеца
Од нечег шта је сад од мене јаче.

Здравим се с другим: вереник је нада,
Младост и чежња, а у груд’ма тане,
А онај тамо тако љуто страда,
Јер никог нема да му зора сване.

Прилазим трећем: има оца стара
И никог више, сву ноћ засп’о  није;
И сваки прича и срце отвара,
И свуда само болне историје.

А болничарка, бела као туга,
Пролази крај ме, као сан, к’о пена,
И као анђ’о, виша, љубав друга,
Мени се чини ова бледа жена.

Што дух не појми не може да реши!
Лагано ступам … ал’у часу само,
Нешто одјекну… у мом срцу, тамо,
К’о  муњом кренут; језик ми се дреши:

“Здраво јунаци, ваше ране свете,
Освећене су; наше ратно копље
Победе ниже, будућност нам плете
Азијат пао ... освојисмо Скопље!”

Одговор њихов у једноме: “Ура!”
Одјекну сложно, к’о кад пуче стега,
И жагора наста и поносна бура,
Заборав рана, болова свега.

…Гле један тамо…као цветак неба,
У пола дигнут, сух, к’о  биљка нека
Крупне је очи отворио, гледа...
Јединац можда... па га мајка чека?

Па к’о  да видех у даљини жену,
Слику свог сина где љубити узе,
Па стрепи, дршће и молитву збори....
И, кад сам пош’о, грунуше ми сузе.

Мил. К. Николић – Расински


Илустрована ратна кроника   Свеска 5    1912.






субота, 30. мај 2015.

М. П. Стефановић - Незнаним јунацима

Незнаним  јунацима
-Епитаф-

Грмела су гвожђа, и дрктале косе,
И тресли се кланци, и падали прости
Незнани јунаци. Спомен без милости
Нем и сада стоји у хумкама што се

Кó брегови нови издижу и носе,
У утроби тамној, лобање и кости
И гомиле меса, снаге и младости
Светлије и лепше него капље росе.

Витезови дивни без страха и мане,
Ви, чијој се смрћу покољења хране
За одсудне часе и Земље за славу,

Почивајте мирно,  јер за сваку главу
Стотину су пале,  а за ваше душе
Милијони Срба Богу тамњан служе!

М. П. Стефановић


Илустрована ратна кроника  Ц. 37  Стр. 302







петак, 29. мај 2015.

Вој. Ј. Илић – Млађи - Комита у заседи

Комита у заседи

Умукнула паљба. Крв пуши с равница.
Окончана битка победна и љута.
Четири јунака, опаљена лица,
Запала за тврду бусију крај пута.

На пушкама њиним блеште бајонети.
Слатко је и дично за свој род умрети!

“Скоро ће бегунци. Већ су у планини.
-Најстарији јунак друговима збори –
“Ослушните; чујем говор у даљини
“И хрзање коњско дубоко у гори!

“Данас ћемо браћо до циља доспети.
“Данас ћемо славу,  ил’  гроб свој видети!”


Слушају. У сваком бурно срце игра
Осматрају бомбе и убојне метке,
И потајно, ћутке, ко четири тигра,
Вребају, стиснувши танке брзометке….

Сваки се у души помирио с гробом.
А Турци све ближе .... и зборе међ собом:

Један:”Ја сам, браћо, ситну децу клао!”
Други:”Смрт сам сејо, кудгод нога крочи!”
Трећи:”Ја сам, браћо, живе људе драо!”
А четврти:”Мртвим ја сам коп’о очи!”

А пети, чиј коњиц зазире у тмини,
Узбуђено збори чети и дружини:

“Браћо, мене плаши тај мир и планина!
“То ћутљиво стење, та подмукла шума!
“Ја несрећу слутим, јер све ми се чини
“Ко да нешто шушну у тами крај друма!

“Него, хајд’мо  брже!”- преплашено збори
“Нешто ће нас снаћи у тој клетој гори!”

Ал’  џин један тада ко лав избездушен,
На бусију, хитро, докле око трене,
Искочи са бомбом, силан, разбарушен,
Оријашке снаге, мишице гвоздене,

И измахну снажно …. помози му Боже!
И хитну се бомбом  штогод игда може.

И удари, прште … И, ко да се сруши
Огромна планина од гвожђа и стења,
И прхнуше у вис, кроз дим што се пуши,
Делови од руку, парчад од камења….

“На бајонет! Јуриш! за част српског рода!
“Живела Србија! Живела слобода!”

Јагодина.                               Вој. Ј. Илић – Млађи


Илустрована ратна кроника   Свеска 34







четвртак, 28. мај 2015.

Милорад Павловић - Вуку-Војину Поповићу



Вуку-Војину Поповићу

Лагано и мирно дан студени гасне,
Октобарско сунце за стење се скрива,
У даљини ватре светлуцају јасне,
Попала је магла врх поља и њива.

Другови се крећу као сенке смрти,
Газећ’ преко вода и стења и глиба,
Опрезни и смели. Свако пушку  прти –
Оштар, студен ветар суво класје гиба….

Тамо у даљини ужегнуше ватре,
Пустили су напред извидницу јаку –
Ноћас треба душман у прах да се сатре,
А мистичне сенке губе се у мраку....

И дубоко некуд у мрак су замакли –
Један к’о  и други јуначина сушта;
У свачијем оку сјај победе цакли
И на свач’је  чело смрт пољубац спушта.

     Милорад Павловић


Илустрована ратна кроника  Свеска 30







среда, 27. мај 2015.

Др Војислав В. Рашић – Биослав - Кули Краљевића Марка

Др. Војислав В. Рашић – Биослав


Кули Краљевића Марка

Краљевића Марка куло
Тебе време још не сравни,
Још се држиш и сведочиш:
Да смо збиља били славни.

И ако си разваљена
Не мање ти ипак хвала:
Ти си ипак у Прилепу
Српску душу очувала.

И у теби јоште траје
-Поноси се увек њиме –
То вретено скамењено
Добре мајке Јевросиме.

Око тебе свуда стоје
Твоји камен до камена,
Али сви су пуни духа,
Пуни огња и пламена.

И сада је дошло време,
Опет ћеш се ти подићи:
И Краљевић Марко нови
По теби ће опет ићи.

Зато нек’  је Богу хвала
На спомену куле давне, -
Што је с нама доживела
Да обнови дане славне!

Пут Криволак – Кавадарци  30. окт. 1912.


Др Војислав В. Рашић – Биослав


Илустрована ратна кроника св. 16  стр. 130