среда, 30. јул 2014.

Михајло Милановић - Србин

Србин

Када у борбу залази свету,
Крши и руши – чудеса стара
И дјелом својим казује св’јету
Да има моћи, да има жара …..

Дружба га гледа па му се диви,
Душманин дрхће, стријепи  јако;
А Србин јунак – ко соко сиви,
Јуриша даље – ма у црн пак’о.

Такав је Србин у борби свакој;
Свети се радо и пада славно –
К’о  див-јунаци у доба  давно.

А када пане у борби такој,
Не пушта душу са женским плачем;
Но с’  пјесмом, надом, са пламен мачем!

Сарајево,  1892.         Михајло Милановић


Босанска вила бр. 18  1892.




Љубисав - Домовини



Домовини

Домовино! … Име красно,
Пуно сјаја, пуно среће,
Да ли има где од тебе
За Србина славе веће?

Ти си узор наших снова,
Ти живота нешег мета;
Ти си срцу ватреноме,
Амајлија дична, света.

Од тебе нам слађе није
Ни мајчино име само,
Та за тебе сви до једног
Врелу крвцу прољевамо!...

Домовино …. име свето
Име пуно љупка чара,
Шта си пута потамнело
Са србинског, са немара!

Али ипак свето оста,
Као олтар деци твојој,
Да те штују, да те носе
У паметној души својој!

                         Љубисав


Босанска вила бр. 7  1887. 












Исаија Митровић - Авдо Карабеговић

Авдо Карабеговић
(1897)

Српско срце у младога Авда,
А из срца песма је истекла:
„Турчин нисам нит сам икад био,
Ја сам Србин, Швабо, од порекла!”

Тако Авдо пром песмом поче.
Млад, заносан, одважан и смео.
Са вилом се белом побратио,
Роду своме предао се цео!

“Брат је мио које вере био”.
Из његових чуло се песама.
Кад с очију завађене браће
Поче прва дизати се тама.

Борбен Авдо никад не узмаче,
Тешко песмом ко ханџаром гађа,
Омладину пробуди и кресну
Сусрет зори што се роду рађа.


                                    Исаија Митровић






Натпис на златној сабљи поклон краљу Николи

Натпис на златној сабљи
поклон краљу Николи
од црногорске војске

Што јунаку потребује
Ти све си нам набавио
И дух стари ратоборства
Црногорски распалио.

Па сад славно твоју сабљу
На До Вучји отркану
И на Бару и на сваку
Око Црне Горе стране, -

Повјеси је, и прихвати
Ову сабљу новог кова,
Што ти војска твоја пружа
Да нам ствараш чуда нова.


Глас Црногорца  15-VIII-1910





Томо Н. Ораовац - Позив црногорскијех јунака на Цетиње


Позив црногорскијех јунака на Цетиње

О бирани соколови
Из поносне Црне Горе!
Похитајте на Цетиње
Ка орлови прије зоре.

Похитајте на Цетиње
Код својега господара;
Е он мисли пут још већи
Вашој слави да отвара.

Он ка прави отац земље,
Хоће да вас одликује;
И да сваком то поклони
Што којему доликује.

Е у борбам нечувеним
Вазда бисте челик прави,
Зато мајци Црној Гори
Ви за дуго били здрави. –

Кад станете китит прси
Са вјенцима бојне славе,
Сјетите се покојнијех,
Који вјечни сан бораве.

Спомен да им подигнете,
То сјен њина од вас иште,
И сви славно погибоше
Међу вама на бојисте.

А не траже спомен од вас
Ни од сребра нит од злата,
Већ у борбам да панете
Лијечећи ране брата.

Но нек они мирно леже,
На Цетиње брже хајте,
А својега јатагана
Јоште брзе опремајте.

И на њем се закуните
Пред витешким Господаром,
Да ћете се и посада
Одликоват бојном славом.

Но што рекох да с’  кунете
Опростите соколови;
Кад ви свуда показасте
Обилићи да сте нови.

Већ реците да ниједан
Умријети дотлен неће,
Доклен опет Књаз НИКОЛА
Незајоса колом среће.

Да сједини Српски народ
У поносно једно тјело,
Е је у њем од слободе
Неизцрпно дивно врело.

Не смијете умријети
Не дају ви јатагани,
Док с’  заклети српски злотвор
У гробницу не сарани.

Кад рођену дјецу вашу
У бој за род поведете,
Тад слобода вам ће света
Рећи у њем да умрјете.


Томо Н. Ораовац









Cрпству

Српству

Српство мило, ти средиште само
Мога санка и млађане јави,
На отрку крвавих вјекова
Витешких ти раздробљених уда
Ступам млађан, па по њему гледам
На ударце – на те ране тешке
И на крв ти проливену свету. –
Ој! Српство мило, Српство моје драго,
Није ово срце од челика;
Дубок уздах рањенијех груди
Твог великог некадашњег житка
У  живац га млађано дирнуо;
Пуца срце, а немоћна душа
У поступу туге и жалости
Кроз твоје је запливала груди,
Па се на њих вије и извија;
Чује клопот крвничких копита
Под сијенком скопане …..
Ђе по њима у колаче скачу;
Слуша звекет крвавих сабаља,
Што на њима дијеле мегдане
Ради Бога и крста часнога
На русвају твојих остатка!...
Види млада и осјеца тужно
Развалине освештаног храма,
Међу њима успомене горке
Потиштеног твојега олтара! –
Чује било будна срца тога
Под тијеском додијалих мука
Ђе за новим животом вапија! –
Па успламти, а срце затуче
Да ти т’јело из праха извуче!
Али уда?!
Без крила се неможе  лећети
Без уда се не копорну т’јело;
Тартар злобни у бијесу своме
Раздроби их, па у гвожђе тешко
Оковао и веза’ за с’тјене …..-
Она дрхћу, ама ланац крути
Још их јаче камену притеже;
Труну овдје, ђе чами у праху
Опет срце на ново се буди
Ема бије, - одјекују груди –
“Крила амо” ! –
                Авај, Српство мило!
Узаври ми крвца по жилама,
Ускипе ми прса, а срдашце
Туче, буди да развуче груди:
Што ме мајка не роди јунака! –
Да исвукнем Краљевића ћорду,
Крути ланац да раскидам њоме,
Да се трупу твоја уда приме;
Живо т’јело да васкрсну њиме! –
Само да је! –
Не бих млађан у усхиту своме
Тужна хора божанственог духа
Поврх твог ти извија’ олтара,
Но весео на криоцу твоме
Пјевао ти пјесмице у крило:
Поздрављам те, моје Српство мило!
                                               ……………..ћ

Глас Црногорца  24-XI-1889








Урошу Тројановићу

Урошу Тројановићу

Жертво мучког нападаја,
„Бокијешке, жертво, ноћи”,
Биљегом си од повоја
Угњетачкој био злоћи!

Но зраци ће јасног сунца
Мјесечеве славит’  зраке,
Да с Ловћена бокијешке
Топле Србе и јунаке.

А ти зраци обић’  неће
Гроб Урошев, нити смију,
Свако јутро пјевца”Ноћи
Бокијешке”   да не грију!


Глас Црногорца   01-I-1904






Сима Милутиновић - Петру II

„Проф. А. Гавриловић саопштава сљедећу још
необјављену пјесму Сима Милутиновића

Петру II

С региона – ал’ тек богоносна
Роса капљом на стјену је пала.
Кам студени собом усисав је,
У повоју зраке жарког дана,
Кад но лузи утрептав се буде,

А живахне по гори миљенче
-У низине српскијех дубрава
Бистрог вира траволазне шаље,
Тко је жедан да се водом поји,
Тко је засп’о  да га жубор буди
Тко л’ не хаје нек му Вишњи суди!

Здрав ми био, духа само својна!
Раде л’  роду чин’ја радовање,
Радовање ал’  богме дјелање!

Не знамо дал је испјевана љепша пјесма
Владици, и дали је “свагда му драги”  наставник
мању и љепшу иједну испјевао.”


Глас Црногорца 03-XI-1901







Радомир Кривокапић - Петру II Петровићу Његошу


Петру II Петровићу Његошу

На горд’ Ловћен славом окруњени,
На ком Твој се преобрази  Гени’,
Српство лети духом и тијелом,
Гробну плочу да ти такне челом –
Да њу свету уснама додирне
И запали тамјан и измирне,
Праху Твоме – Духу огњеноме.
Из окриља бесамртне музе
Небо земљи Тебе рано узе
Међ хорове зрачних херувима,
Да и Тебе има међу њима;
Уз умилне лире славопоје
Ти с вјечношћу вјенца име своје,
Црној Гори – химнам’  славу створи.

О Геније – колосални Душе!
Искре ума Твога се просуше
У звјездане недогледне сфере –
У висине – дубине без мјере;
У пространом Духа видокругу
Савио си божанствену дугу,
„Вјенац”  сплете, - огњени поете!
Са богиње прелеснога лона
С врх Олимпа и са Хеликона
Муњевнијем полетом се вијну,
И пјесништва вјечном зубљом сијну;
Ти океан мудрости запјени,
Бисер ума нађе драгоцјени –
У та зрна – блиста Гора Црна. –

Заточнике храма и слободе
Напао си капљам’  свете воде
С животворног Твога источника
У ком блиста Твог Генија слика,
Који сунца неће да пресуше –
Већ свијета опијаће душе
У еоне древне кад потоне, -
У Свјетилу – вјечном Пантеону
На пјесничком – блиставоме трону,
Скиптар држи Твоја света рука –
Златну лиру громовнога звука;
Поезијом Твојом причешћени
Срб се клања блаженој Ти Сјени,
О геније! – слава нека Ти је!!

Грахово      Радомир Кривокапић


Глас Црногорца 13-X-1901