понедељак, 21. октобар 2019.

Д. Рајковић - Вули Лазаревић у спомен





+ Вули Лазаревић у спомен
1914-1994

Ти си кренула с Дражом трагичне четрес прве
На сатанине слуге и аветне им чете,
Што до данашњег дана наставише да мрве
Нашу невољну груду и задужбине свете.

На зов савести чедне к'о млада Равногорка
Са утехом си стигла у судбоносне дане
Да нас к'о нежна сестра, у невремена горка,
Пред потерама кријеш и да нам видаш ране.

Млели те ратни жрвњи - очај, беда и јади –
Па Босанска Голгота кланцима недосежним,
Суочила си чуму и пегавца и глади
У бунилима врелим по наметима снежним.

Познала си горчину и савезничких жица
Са групом рањеника, уз подсмех полусвета,
Да би срушених снова постала избеглица
Из некад добре земље којом сад пелен цвета.

На трновитој стази идејног емигранта
И поред свега што се на твоју главу свали,
Светлела си међ’ нама чистотом дијаманта
К ’о дивно људско биће - које невоља кали.

Ти си кренула ноћас из свог телесног стана
Несуштаственом крају преко Господњег прага;
За тобом одисеја човештвом изаткана,
Пред тобом тихе воде цветног архипелага.

Овоземаљске сфере смрт је само почетак
Којим се завршава твоја животна драма,
Али и тријумф духа и заносни дочетак
Вечног живота с Оцем на рајским обалама.

У безвремном свету звезданих перивоја
Већ гори звезда нова, неугасивог плама;
И ми што смо те знали - већ знамо да је твоја:
To нас утехом бодриш у новим невољама.


Октобар 30. 1994.       Д. Рајковић







          



Д. Рајковић - Вељку Гостиљцу у спомен



+ Вељку Гостиљцу у спомен

Ти нас остављаш, Вељко! О, како мори сета
И како мутним оком навире суза бола!
Отварају се двери твога загробног света
У ново постојање измеђ’ звезданих кола.

Довиђења у вечност! Ближи се час растанка:
Јеца погребно звоно са црквеног звоника:
Откривају се тајне и свемирног пропланка
Твоме духовном бићу са Господњих видика.

Рекох ти довиђења, јер сви ми од постања
Тражимо излаз жудни из љуштуре нам дробне;
Чак се и неверници присете покајања
Пре но што закораче преко границе гробне.

Ал’ ти одлазиш с вером. Твоје духовно око
Већ види тиху луку у хармонији сфера,
Јер си целог живота веровао дубоко
 У тријумф Божје правде над мраком Луцифера.

За градње Манастира истрај’о си до краја,
Често уз муке живе и чемер несанице,
Док се к’о осмех јутра изнад чаробног гаја
He заблисташе торњи Слободне Грачанице.

На свом земаљском лазу многе невоље обра,
Али никада мржња не отрова ти груди;
Светлео си човештвом у дне и зла и добра
Као подвижник прави, к’о човек мимо људи.

Ти одлазиш у вечност с ове планетне тмуше
На другу страну јаве, у димензије нове;
Још једном довиђења све док и наше душе
У твоју тиху луку коначно не уплове.

28. септембар 1994. 

Д. Рајковић



Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош





          



Д. Рајковић - Из очаја




Из очаја

Лутам по љутом кршу пут неких чемерних брда.
Како су језива само! Ко запуштене ране.
Некрст и Нечист дигли погане главе свуда,
А цркве тугују празне - потсмехом ућуткане!

Ни граје, ни песме нигде, ни револта, ни клетве;
Свак своме јаду тепа испод црепуље мрака,
Док српско име и веру, две драгоцене жетве,
Мрве аветни жрвњи партијских вукодлака!

На врх Ловћена неки грабљиви несит сео;
Прекрио тешким крилом гробницу Владике Рада;
Уместо капеле скромне, какву је песник хтео,
Притисла му је кости - паганска громада!

Његошу што је вером и пером служио Богу,
Незнабожачки знамен поврх Ловћена творе!
Зар га схватају они, зар га волети могу
Џелати Пасјег Гробља, Кочевља и Зеленгоре!

И док с Косова стравна допиру црни гласи,
He одзива се нико са ових смрзлих стена!
Да л се још једна звезда моме племену гаси?
Да л је и Српска Спарта за Српство изгубљена?...

Има ли игде иког да ме утеши, тужна,
Да све ово што рекох, ипак, истина није,
И да визија моја, и трагична и ружна,
Открива само једну страницу историје?

И да ће из ове море ах, само реци, брате!
Сванути хришћанско јутро с пламених видика,
Па кад се светиње српске на стара огњишта врате,
Нестаће мрака и горких поворки изгнаника.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош


          



Предраг В. Ковачевић - Oтаџбино




Oтаџбино

Која су то силни осећаји који раздиру моје груди
кад мислим на тебе, о отаџбино моја!
Као да су неке тајанствене нити спутале моје срце, 
и оно се очајно отимље да не пукне од претешка бола!

Има ли стопе твоје свете земље да није звливена крвљу
и посејана костима моје браће и мојих отаца?
Има ли колибе по оголелом кршу и плодним пољима
да није подигнута жуљавим рукама мојих сељака?

Мени су причали војници, да су по највећем мразу  скидали шињеле и стварали топовима пролазан друм!
И да су у доба највеће глади кроз беспутне албанске горе
делиле са заробљеним другом свој последњи крух!

У страшно искушењу, кад су нас уверавали да је изгубљено све, све, у нашим грудима плантело је кандило Видовданског Храма,
и у очајном походу пратиле су изрешетане заставе наше
Величанствена волујска кола Седога Краљa!
  
О! Има нечеr што ме с тобом стихијски веже
да те безумно волим до последње капи крва и зноја;
то је дух Светога Саве и силне народне песме
којим је проткана твоја велика душа, о света Oтаџбино моја!

Предраг В. Ковачевић

“Глас Боке” бр. 106  1934.