Вуко Ђ. Гојковић - Маћедонче полази у бој

Маћедонче полази у бој

“Нећем мајко злом крвнику

Вергије да давам.

Ваћем сакам за слободу

Во четах да ходам.

Немој жалит’, жална мајко,

Ако т’ син погине

Већ повикај са поносом:

“Тако треба сине!”

Ја не сакам да ми поју

Попи и владици,

Већ нек с’ вију по мом гробу

Волци (вуци) и лисици!

То изрече пољуби је

Па на ноге скочи

Хитро граби пушку танку

На поље искочи.

Дохватои се густе шуме

Брда и долина;

Пред колибом мајка плаче

За јединца сина!

Скопље, 1905.      Вуко Ђ. Гојковић

“Бока”велики илустровани календар за год. 1913

Никола Рашко - Часном господину Андрији Лазаревићу

Часном господину Андрији Лазаревићу

Котарском школском надзорнику,

педесетом добротвору “Српске Зоре”, и т д.

Наш је живот тешка борба

Изаткана многим јадом;

Овјенчана бива срећом,

Кадкад срећом, кадкад падом.

А у борби ко је часан,

Одложити неће жара;

Дух се јаки не повија,

Не повија нит’ одмара.

А кад борба мети стигне,

И рд тешки родом роди,

У напредак већем раду,

Народна га љубав води.

Заслужени рад и Теби,

Ловор-вјенац главу кити,

Честитам Ти, работниче,

Надзорниче узорити!

Никола Рашко

“Бока”велики илустровани календар за год. 1913

Глигор Стевов Вукотић - Великом војводи Петру Вукотићу

Великом војводи Петру Вукотићу

Коло браћо хватајмо се

Споменика славу стару

Дичну славу од јунака

Вукотићу Петру бану

2.

Коме Србу од Немање

Па до овог бјелог дана

Ил у Срба ил другога

Помало се нађе пара

3.

Еј соколе с Чева равна

Срца бјеше Обилића

Страшна стаса и облика

А погледа Страхињића

4.

Велика су твоја дјела

Према миле домовине

За заслугу твоје славе

Неумрли Српски сине

5.

Нема душе у Србина

Те не слави твоје име

Еј дјела су твоја света

Отаџбине дични сине

6.

Сиротна је земља наша

Без твојиех Витезова

Тебе жали непрестано

Сва јуначка Црна Гора

7.

Особита овог доба

Најновијег овог свијета

Када Босна и Захумље

Од нас помоћ тражи чека

8.

Развили смо барјак славе

Да тражимо земље наше

Које крви Црногорске

Често пута горко сташе

9.

Ах да ти се подигнути

А из скромне гробне тмуше

Да огрну Српска срца

И утјеши наше душе

10.

Устај дико земље ове

Помоз’ Србу у невоље

Да тражимо српске земље

Слобода не света зове

11.

Еј да ти се подигнути

Да полетиш на планине

Да погледаш земље ружне

Пут Захумља у пучине

12.

Да погледаш земљу нашу

Куда јеси крвцу лио

За слободу браће миле

Нијеси се ти штедио

13.

А да ти се подигнути

Да научиш Српску ђецу

Како ваља сјећи палит

Па да плану и утеку

14.

Ај ко би ти спјева’ славу

И уздиг’о твоја дјела

Мучно би се ико наша

Нако сама бјела вила

15.

Али српска омладина

Вазда ће те спомињати

Дјела твоја дична славна

Срби вазда светковати

16.

То заслуге јесу твоје

Српски змају огњевити

Српска сабљо

Орле прави страховити

17.

Хеј рашири твоја крила

Из тог стана устаните

Крајем наше Црне Горе

Стани да је соколите

18.

Али јоште ти почини

Та доста си орловао

Док је судба ријешила

Тес’ у вјечни сокак пао

19.

Примјер си ни оставио

Како ваља предњачити

Како ваља домовину

Поштовати и бранити.

Свршено

Глигор Стевов Вукотић

Ratimir – Raco Delević - Podsjeti se

Ratimir – Raco Delević

Podsjeti se

Nekad se pokrivalo lencunom,

spavalo se na kušinu,

brisalo se šugamanom,

objedovalo na taulinu…

Gotovila se blitva na ulje,

i prigale se ruštule,

brali se ježevi i lumpari

i brambuljaci i mušule…

Pare su bile u takulin,

patos se fraga bruškinom,

ožicom se jelo iz pjata,

bukara punila vinom…

Karijege su bile od drva,

baul se pokriva mušemom,

bječve se sušile uz oganj,

a crevlje mazale kremom…

Ljeti su se zatvarali škuri,

do marende počivalo,

do pred mrak smo se boćali,

u bevandu i crno, malo…

Igrale se trešeta i briškula,

i cikva, šija i šete,

ko se ovoga ne sjeća,

taj nije s naše planete…

Ratimir – Raco Delević

Филип Ј. Ковачевић - Човјек

Човјек

Подвржен је промјени времена:

Сили вјетра, ломњави громова,

Љетној жези и зимској студени.

Голе хриди и зелени лузи,

Стрме горе и широка поља,

Сува мјеста и мочали тешко:

Његовијем титрају се бићем

И своме га уподобе лицу.

Бадљи, трље, змије и јакрепи —

Сметају му, задијевају га:

Од свачееа треба да се брани,

Или свему да се прилагоди

Ка’ остала друга животиња,

Ако му је мило живовање.

Ка’ живина рађа се и умре, —

Ни донесе, ни штогод понесе.

Ради опће сврхе у нарави

На св’јет дође: да у друге живот

Свој подмлади, — а са њега пође:

Свом подмлатку да мјесто уступи.

Она борба вјечна, непрекндна,

Којом нарав своју мету врши,

Ни човјека оставила није.

Зар се тако не боре и људи? —

Један пада, а другп се диже ...

До душе је вазда исто сунце,

Ал’ ако ће једног да огрије, —

Мора другом да сједе и зађе.

Потиру се силе и народи,

Па у кога веће има снаге,

Вазда живи на рачун другога.

Празакон је један за свакога:

За живину као за билину,

За њих двоје као за човјека.

Но бадава — ка’ у инад свему,

Што га веже за друге створове, —

Човјек опет жнвотиња није,

Ни се може сматрати примјером

Савршене животне природе.

Самосталан у слободи својој,

Он другчије образује царство,

Него што је царство магаради,

Или оних злосретних мајмуна,

Те прекину гркљан у бривању.

 То се царство зове човјечанство,

И у њему нико нема права

Да царује — до човјека сама.

Дух и разум и воља његова

Заносе га у бескрајни простор

Васионе, да мјери висине

И кретања најдаљих звијезда.

Земља му је поприште јуначко,

Да на њојзи своје моћи куша,

А небеса огледало сјајно,

Ђе назиро своју величину,

Па се мучи, па на земљи ради

Да се својом величином сравни. —

Истражује сакривене тајне,

Испитује узроке постања;

Мотри разних ствари одношаје,

Присподабља једне с другијема,

Разлучује једне од другијех

И све свађа на истину свету: —

Онај дивни закон у природи.

Смион, радан, у раду постојан,

Небеса је на земљу скинуо,

Ваздусима громове отео;

Саставио исток са западом;

На сјеверу стожер ударио,

Па с њим на југ земљу утврдио.

Он изуми чудо нечувено,

Да у једном малом зрнцу праха,

Ил’ у канљи воде на цвијећу

Може виђет блијеск и љепоту —

Величанство цијела створења ...

Шта се море фали с дубинама,

Јал’ охоле горе с висинама,

Кад нити је виса ни дубине,

Ђе човјеку нога стат’ не може

Или ђе му већ станула није?

Он се мучи да свему доскочи:

Што је било и што може бити,

И почетак и свршетак свега

Да сазнаде — да цијелу нарав

Сподобије и себи потчини.

Те шго може, он хоће и ради;

Што не може, он за тијем чезне

И у тежњи таковој нестаје.

Па ко може да стане пред њиме?

Њим, те умом истине дознаје,

Њим, те душом крјепости развија,

Њим те срцем руши и обара,

Ил’ по вољи нова дјела ствара?

Нема тога! — Ал’ највише добро,

Те човјека диже и узноси

 Над остале грађане свијета,

То је она вјера и надање

У његова Бога-Створитеља, —

Вјера и над, без којих се ништа

Са човјеком сравнити не смије;

Јер њих двоје ђе не може бити,

Ту зајиста — ни човјека није.

Филип Ј. Ковачевић

“Црногорка” број 21  1885