Командијеру
Бошку
Мартиновићу
мучки
погинулом на Цетињу
25.
Јуна 1890.
Паде Бошко,
паде соко,
На кутњему
прагу
И остави
пре времена
Домовину
драгу.
Домовину,
- коју ув’јек
Послужива
вјерно,
Домовину,
- коју јунак
Љуби
неизмјерно.
Преста
куцат’ челик-срце
Оног’ љутог борца;
Црна Гора
већ изгуби
Р’јетког
Црногорца!
Зашт’ не паде ондје гдје си
Сто
пут’јуришав’о?
Ондје гдје
си к’о лав љути
Другим’ примјер дав’о?
Ондје гдје
си ловорове
Бојним мачем
брао,
И охоло
кроз пушчано
Зрње
пролетао;
Газећ’ крвцу која но се
Потоцима
лила,
Као јунак,
- ког је за то
Мајка
одгојила.
Ондје гдје
си сто пут’ живот
За поштење
дав’о?
Ондје гдје
ти ј’
пламен ханџар
Пута прокрчав’о?
Одакле си
излетио
Као соко
сиви
И јунаштва
свугдје био
Ув’јек
примјер живи.
Кукавица
усуди се
Смаћи орла
сива!
У народу
да остане
Вјековима жива.
Мишљела је
славу стећи
Ал’ се преварила,
И по смрти
ј’ соко – соко
Она – што
ј’ и била.
Ал’ не паде соко тако
У зелену
траву,
Већ подиже
љевом руком
Своју русу
главу.
А десницом
живо хвата
Шестопука
свога,
Кукавици
сможди чело
Од маха
првога.
„Нек је
једне барем мање
На ово ме
св’јету”,
То изрече,
па предаде
Богу душу
свету.
Али исто
мријет нећеш
Наш соколе
сиви,
Док
устраје Горе Црне
И јунака живи’.
Цетиње,
10. Јула 1890.
Глас
Црногорца 14-VII-1890
*******************************************
Плачимо и
кукајмо за
“…….делијом
Бошком командиром,
Што је
звјезда Мартинова гњ’езда,
Перјаница
од свијех Бајица.”
Глас
Црногорца 30-VI-1890
Нема коментара:
Постави коментар