недеља, 10. јун 2018.

Dragutin Deklić - Jedna pripovjest budvanska: Tonina iliti luda Amerikanica


 Dragutin Karlo Deklić



Jedna pripovjest budvanska:
Tonina iliti luda Amerikanica

U škuroj konobi, kraj gradskih zidina         (1)
podno vrzdaka, onkraj jame od klaka,       (2)  (3)
življaše nekad, prije mnogo godina,
moje majke sestra, teta Tonina.

Kraj dimljivog ognjišta i češnjeva vijenca
i žutih ukljeva vješanih u redu,                  (4)
pored barila sardela i od pulente lonca,            (5)   (6)
ispod snopova trava vezanih o velju gredu
i na niskom ležaju od suhih muravina     (7)
provela je trideset pustih godina
ta moja nesretna teta Tonina.

II.

Uvijek u istoj sivoj haljini,
ona bi bosonoga i ljeti i zimi,
bez veladuna,               (8)
kružila starim gradom,
djeci bi često smokve donosila kradom,
svakog bi poštovala i darivala radom,
a nikad nije htjela novac da primi;
Mještani su je “luda Tonina” zvali,
bokun kruha bi joj ponekad dali,            (9)
ali njenu dušu nijesu poznavali.

III.

Siće bi na kotolać po mnogim skalama nosila  (10)   (11)
nemoćnima bi postelje namještala
i vrčine bolesnima praznila,              (12)
tudje bi masline klaširala,                 (13)
rijetko bi išta tražila, nikad prosila;
Drva bi rado ubogima cijepala,
rublje bi noću soldatima prala,          (14)
danju ribarima mreže krpala,
a udovicama zimi vrtače kopala;
Za odmor i za praznike ona nije znala.
                                   Svi su je luda Tonina zvali,
                                   mnogi je koristili i često se sprdali,
                                   ali njenu boljku nijesu poznavali.

IV.

Za svijet ona bijaše i gluha i nijema,
a nije nikoga dirala,
pa ni onda kada bi je raspuštena djeca pratila
i za njome u horu vikala i skandirala:
“Luda Tonina – Škutarica, luda Amerikanica,
njeno mjesto je ludnica”.

Nisakim nebi ona rijecc progovorila,
kao da je mutava bila;
Nijesu je nikad vidjeli da čita ili piše,
a malo je tko o njoj znavao više;
Uvijek je bila sabrana i mirna,
samo kad bi čula pisak broda u luci,
hvatala bi se namah za glavu
i čupala kosu sa drhtavim prstima na ruci;
Niko nije znao o tome uzrok i istinu pravu;
a jedna moja pjesnička skica
tada je počinjala ovako: 
                                  “Tonina, žena, nesretna samotica,
                                    nježnoga srca, a mrkoga lica,
                                    zvana luda Amerikanica…”


V.

Smatrana za čudnu ludjakinju od sviju,
Tonina mi je predstavljala uvijek misteriju,
ali nijesam znavao njenu pravu istoriju,
sve dok mi majka ne ispriča jednu davnu tragediju:
                            -Kad ono tamo početkom vijeka
                              Tonina življaše kod donda u Orleanu,     (15)
                              bila je vjerena za jednog divnog čovjeka
                              i njihova je ljubav rasla kao u romanu;
                              Njega su ljudi Majkel, po američki, zvali,
                             A Mišo su mu tepali Crnogorci,
                             jer je bio blizak i drag našem svijetu,
                             a njegovi stari bijahu neki ruski duhoborci.
                             Mišo je radio u obližnjem drvenom gradu
                             i uvijek je pjevao silazeći i rudničku jamu;
                             bio je veseljak, dobar i marljiv na radu,
                             i šparao je za skoro vjenčanje u novome hramu.

Toga je dana sve bilo spravljeno po propisu i tonu
i dok je Tonina čekala sa svatovima na peronu
zabrujali su gradske muzike zvuci:
Ona stajaše u haljini bijeloj i sa strepnjom u duši
a Mišo je sa vozila hitao ka njoj sa buketom u ruci;
Odjednom nagrnu odnekud neka ljuta, siva lokomotiva
i začu se pisak mašine i škripe nemani koja se puši,
a Tonina osjeti samo kako se svijet okolo nje ruši.

Potom su je vratili doma ugaslih očiju i tupog lica
i prvih godina svi su je poznavali i zvali:
Luda Amerikanica.

VI.

Tamo pred rat, kada je jednom, u Sojhera vodu nosila,  (16)
Tonina zastade kraj stola na kome je novina bila,
i videvši veliki naslov iznad sitnog štiva:
“Uskoro će na južni Jadran stići prva lokomotiva”.
pa pade na tle kao da ju je munja pokosila.
(Biće da joj se tada prikazala slika još uvijek živa
kako ljubljeno biće mrvi američka lokomotiva).

VII.

Poslije smo u konobi, nasred kantunala,       (17)
dok se je lumin često od zaduha gasio,            (18)
našli na škartocu zapis koji je ovako glasio:  (19)
“Sve što sam imala nekoć, Mišu sam dala,
al’ onda sam izgubila i njega i sina;
Darinki sad ostavljam ovu kuću staru,
A Dragu, Mišovu Bibliju rusku,            (20)
koju sam slijedila i čuvala u ormaru;
Sa ljubavlju i lijepim pozdravima svima
Antonija Skutari zvana “luda Tonina”,
kako glasi moga neputa                 (21)
onoga galijota, pisana rečenica.          (22)



Note:

1- tamnoj; 2- kameni zid koji opasuje Budvu sa morske strane; 3- kreč, vapno; 4_ riba iz Skadarskog jezera, obično sušena; 5 – burence; 6 – kačamak, pura; 7 – morska trava; 8 – ogrtač, kaput; 9- parče, komad; 10 – posuda sa drškom za vodu, koga; 11 – vijenac za nošenje tereta nam glavi; 12 – noćni sud; 13 – potkresivati; 14 – vojnici; 15 – stric, ujak; 16 – prezime jednog vlasnika kafane; 17 – polica u uglu; 18 – naprava za osvetljenje na ulju; 19 – kesa od papira za pakovanje; 20 – autoru; 21 – nećak; 22 – obešenjak, nestaško.

  

петак, 25. мај 2018.

Анто Б. Кошутић - Сиротица


Сиротица

Сиротица Српског рода,
Сама лута пуна јада;
Изгубила оца, мајку,
Васколика њена нада.

Ој, куда ћеш Боже мили?
Гробљу, гробљу тужно хити,
Ах, да може с оцем, с мајком
Макар сада прозборити.

Пола би јој туге прошло,
Уставило њене сузе,
Ал’ с’ не врати више натраг
Што Бог себи вољно узе.

Њих преузе. Она оста
Да се грози свакој јави.
Ој, Србине, овој секи
Буди тужној отац прави.

А ти дете, дете мило,
Српски сине, Српски брале,
Буди братац, за навијек
Сиротице ове мале.

Она ће нас поштовати
Из дубине срца свога,
А ви ћете имат ћерку,
Ћерку рода Србинскога.

Која знаће име чуват;
Искрена вам увијек бити;
На свакоме, сваком мјесту
Српкињом се поносити!

Автовац, 1902.   Анто Б. Кошутић

“Голуб” бр. 11 и 12    1903.














среда, 23. мај 2018.

Нико Ђ. Вучетић-Бокељски - Српским песницима


Српским песницима
побратимима:
Алекси Р. Шантићу, Осману Ђикићу и С. А. Карабеговићу
посвећујем песму ову:

О духови, дични, славни,
Чије срце навек пева,
Чија душа о чарима
Васионским снове снева;

Чија с’ љубав као река
На притоке свуд разлева,
И међ’ младим Српчићима
Весеље и слогу лева;

И звук чији од песама
По Срему се равном ори,
По Банату, Херцег-Босни,
Далмацији, Фрушкој гори:

Чије дрхћу топле груди,
Кад разсветли рујна зора,
Кад се сунце јутром буди,
Кад зелени чарна гора;

Кад у зору премалетњу
Славуј-птица песму ствара,
И кад поток жуборећи
Долиници недра пара;

Кад из неба натуштеног
Ко из кабла киша пада;
Кад од муња и громова
Васелена цела страда;

Ви, што су вам гусле благо
И гудало шимширово,
Ви, што вам је песма дика
И то лишће ловорово;

Раширите младе груди,
Управите маште лет,
Да сте дуси и генији,
Нека знаде цео свет.

О песници, браћо мила,
Жив’те милом Српству свом,
Не клоните духом снагом
И кад буде роду лом!...

Нико Ђ. Вучетић-Бокељски

“Голуб” бр. 18    1903.















уторак, 22. мај 2018.

Нико Ђуров Вучетић - Нада


Нада

Са сваке су стране опколили
Моју лађу грозни вали;
Громови тутње, севају муње,
И облаци грдни пали!...

Свуд је тама, нигде сунца нема;
Нит’ у помоћ братских рука,
Да избаве моју малу лађу
Од страдања вељих мука!

А’ гле, један зрачак с’ помаља,
И ако ми лађа страда,
Он је ипак муком уздржава
Да не тоне: то је нада!

Цариград, 1902. год.

Нико Ђуров Вучетић

“Голуб” бр. 16    1902.














понедељак, 21. мај 2018.

Нико Ђуров Вучетић - Ја сам једно Српче младо


Ја сам једно Српче младо

Ја сам једно Српче младо;
Синак рода јуначкога,
За Српство ми срце куца
К’о  у милог деда мога.

Ја сам једно Српче младо,
И тиме се ја поносим,
И смијем свакоме рећи,
Да и српско име носим.

Ја ћу увек први бити:
Где за Српство сабља сева,
Где топ грува, пушка пуца,
И где се крвца пролева.

Ја сам једно Српче младо,
Србима ћу веран бити:
За крст часни и слободу,
Приправан сам и крв лити.

Цариград, 1901. год.  

Нико Ђуров Вучетић

“Голуб” бр. 2    1902.
















недеља, 29. април 2018.

Мило Јововић - Српству







Српству

Мило ми је Српство моје,
И за њим сам готов мр'јети;
Мило ми је, и за њим ћу
Моји живот прагорјети.

Мило ми је, па се кунем,
Да у ватру и у воду,
Справан јесам сваког часа
Мр'јет за српство и слободу.

Мило ми је сврху свега,
Слатко ми је за њим мр'јети,
Када њега вр'јеђа, каља,
Туђа рука, душман клети.

Мило ми је, св'јету кажем
Српскиња ме породила,
Па како ми неће бити
Домовина моја мила?

Мило ми је једном р'јечи
Српство моје, дика моја,
У њем само душа може
Срећу наћи и покоја.

За српство ми душа дише,
За српство ми срце гори:
Њему желим сваку срећу
И напредак чекам скори.

За српство ћу на бојиште
Бојним копљем у рукама
За српство како рекох
По сред воде, по сред плама.

Мило ми је српство моје,
И за њег сам готов мр'јети;
Мило ми је и за њим ћу
Моји живот прегорјети.