среда, 08. август 2018.

Dragutin Karlo Deklić - Baba Regina






Baba Regina

Baba Regina, nazvana Djina,
(nek joj je zemlja laka)
bila je žena pokojnog djeda, majke moje oca,
Skutariota,
lučkog pilota,
a inače vidara i indovina,   (1)
kada je sa petoro djece ostala udova, bez ijednog  fjorina;  (2)

Ona nemaše pravo na mirovinu zase, za šćeri i sina
zbog divljeg braka,
ali kada napisa prošnju ćesaru Franji (svjetlog mu imena i lika)
i svoje iznije jade,
prestade puno tegoba, ćakula i priča  (3)
jer stiže joj deboto dekret iz Zadra, od visoke Pomorske vlade,  (4)
kojim se postavlja na južnom Jadranu, od Platamuna do Spiča,
za cesaro-kraljevskog pomoćnog pilota i čuvara svjetionika;
a posebno, za njenu prilježnost moru i djedovu službu vjernu,
Kotorska vojna vlast njoj je dodijelila čast
da pali i gasi lučki feral u Budvi  (5)
i čuva staru venecijansku lanternu.

I ona je godinama istu lanternu kao majka pazila,
dvaput bi se dnevno uz nju pentrala i opet slazila,
jutrom bi je gasila i petrolja dodavala, a uveče stijenj palila, (6)
sa burama i južinom se je na školjeri borila,  (7)    (8)
barkom bi pred vapore na bovu izlazila,      (9)
putnike krcala i poštanske borše primala i predavala,   (10)
svoju djecu hranila i podizala
i tako pomalo starila.

Kad nekoć Don Jure napisa Regimenti dugu lamentnu tužbu,  (11)
tvrdeći da Regina često rakiju sa fakinima pije,   (12)
da joj krijepost fali, jer bijaše suložnica jedna
i da ona kao žena za C. k. pomorsku službu uopće nije,
Platz-komandant, Ritmajster von Loeben, upitan, ukratko je odvratio:
“Dabović Regina je osoba čestita i vrijedna,
ona je žena hrabra i muška,
njoj ništa ne fali, do samo puška”.

Ali jedne večeri zimske, kad bura bješe u fortunal okrenula,  (13)
baba Regina je, kao uvjek, ka lanterni krenula,
ali se nije vratila,
(bila je to njena zadnja partenca ovoga puta);   (14)
Sutradan su je našli kako, pod pelerinom, medju škrapima pluta,  (15)
slomljenih nogu i čela;

Poslije je, kažu, za tri noći i dana cijela,
dok je stara pilotica na odru ležala,
i nevjera na moru bjesnela,
lampa na lanterni za čudo i dalje gorjela.

Puno je godina prošlo, danas je luka i riva na Pizani bolja,   (16)
a umjesto stare lanterne i ferala od petrolja,
strči svjetiljka nova koju sad pale iz kapetanije,
ali kad prolazim tuda meni se ipak čini
da u toj lanterni novoj svijetli ona žiža od ranije.

I kadgod mi se ukaže negdje na moru
crvena svjetlost iz tmine,
sjetim se jedne lanterne u Budvi i moje babe Regine.



Note:
1 – pretskazivač, gatar;  2 – austrijski novac; 3 – ogovaranja; 4 – odmah, namah, ubrzo; 5 – svjetiljka sa zaštitom od stakla i metala; 6 – petroleum; 7 – južni vjetar; 8 – ostrvlje ili lukobran od nagomilanog kamenja; 9 – čamcem do plutajuće metalne oznake pred parobrode; 10- torbe, ranac, obično od kože; 11- od žaljenja; 13 – jak južni vjetar; 14 – polazak; 15 – morski prosjek izmedju stijena; 16 – pristanište u Budvi nazvano u čast venecijanskog admirala Vetora Pisani-a, koji je pomoću Crnogoraca ratovao sa Turcima.




Dragutin Karlo Deklić

недеља, 08. јул 2018.

Лука М. Гвозденовић - Протојереју Радојици Поповићу






Протојереју Радојици Поповићу

Појави се Радојица
Да наново нешто створи,
Нико нема да му српски
Добро јутро проговори.

Погледује око себе:
Л’јево, десно, на све стране,
Ал’ никога нема свога
Да у сусрет њему стане.

Дужност нам је залуд била,
У оваквим приликама
Примит Проту, кад из ропства
Дође јадан међу нама.

Мученик је ово прави,
Грехота га видјет бјеше.
На њем’ старо одијело,
Јер немаше ништа љепше.

Поче вршит обавезе
Међу Србе православне,
Негдје крсти, негдје вјенча,
И пролази скромне дане.

Умио се показати,
Знао нужде да сакрије,
Изгледаше као да је
Од краљевске фамилије.

Доби добре пријатеље
И у земљи, и у влади,
Борбе су му да за Српство
Створи нешто и уради.

За тринаест пуних љета
Служи Прота на све стране
И у борби он проводи
Мученичке своје дане.

Радио је без престанка,
Носио је собом жеље:
Да поучи, да помири
Завађене пријатеље.

Радио је дању, ноћу,
И за одмор он не мари.
Увек народ навођаше
Православној српској ствари.

Не да мржња да се шири,
Већ у слогу народ враћа,
Да у чисту љубав живе
Ко рођена права браћа.

Припов’једа да оставе
Политику и подвале
И да у мир уживају
Колоније наше мале.

Са мудријем говорима,
На скупове и на славе,
У средину душе наше
Ули сјајне утицаје .

Без престанка, неуморно,
Борбу води све до конца.
Бог зна кад ће родит’ мајка
Оваквога Црногорца.

Не могу ти описати
Све врлине, стари лаву,
Борбе су ти вазда биле
За слободу и за праву.

Хвала Богу, одмори се,
О, витешки свештениче,
Огледало браће Срба,
Крволока осветниче!

Лука М. Гвозденовић

Санта Фе

Аргентина

Милорад Т. Ћулафић “АРГЕНТИНСКИ OСВЕТНИЦИ”

недеља, 10. јун 2018.

Dragutin Deklić - Jedna pripovjest budvanska: Tonina iliti luda Amerikanica


 Dragutin Karlo Deklić



Jedna pripovjest budvanska:
Tonina iliti luda Amerikanica

U škuroj konobi, kraj gradskih zidina         (1)
podno vrzdaka, onkraj jame od klaka,       (2)  (3)
življaše nekad, prije mnogo godina,
moje majke sestra, teta Tonina.

Kraj dimljivog ognjišta i češnjeva vijenca
i žutih ukljeva vješanih u redu,                  (4)
pored barila sardela i od pulente lonca,            (5)   (6)
ispod snopova trava vezanih o velju gredu
i na niskom ležaju od suhih muravina     (7)
provela je trideset pustih godina
ta moja nesretna teta Tonina.

II.

Uvijek u istoj sivoj haljini,
ona bi bosonoga i ljeti i zimi,
bez veladuna,               (8)
kružila starim gradom,
djeci bi često smokve donosila kradom,
svakog bi poštovala i darivala radom,
a nikad nije htjela novac da primi;
Mještani su je “luda Tonina” zvali,
bokun kruha bi joj ponekad dali,            (9)
ali njenu dušu nijesu poznavali.

III.

Siće bi na kotolać po mnogim skalama nosila  (10)   (11)
nemoćnima bi postelje namještala
i vrčine bolesnima praznila,              (12)
tudje bi masline klaširala,                 (13)
rijetko bi išta tražila, nikad prosila;
Drva bi rado ubogima cijepala,
rublje bi noću soldatima prala,          (14)
danju ribarima mreže krpala,
a udovicama zimi vrtače kopala;
Za odmor i za praznike ona nije znala.
                                   Svi su je luda Tonina zvali,
                                   mnogi je koristili i često se sprdali,
                                   ali njenu boljku nijesu poznavali.

IV.

Za svijet ona bijaše i gluha i nijema,
a nije nikoga dirala,
pa ni onda kada bi je raspuštena djeca pratila
i za njome u horu vikala i skandirala:
“Luda Tonina – Škutarica, luda Amerikanica,
njeno mjesto je ludnica”.

Nisakim nebi ona rijecc progovorila,
kao da je mutava bila;
Nijesu je nikad vidjeli da čita ili piše,
a malo je tko o njoj znavao više;
Uvijek je bila sabrana i mirna,
samo kad bi čula pisak broda u luci,
hvatala bi se namah za glavu
i čupala kosu sa drhtavim prstima na ruci;
Niko nije znao o tome uzrok i istinu pravu;
a jedna moja pjesnička skica
tada je počinjala ovako: 
                                  “Tonina, žena, nesretna samotica,
                                    nježnoga srca, a mrkoga lica,
                                    zvana luda Amerikanica…”


V.

Smatrana za čudnu ludjakinju od sviju,
Tonina mi je predstavljala uvijek misteriju,
ali nijesam znavao njenu pravu istoriju,
sve dok mi majka ne ispriča jednu davnu tragediju:
                            -Kad ono tamo početkom vijeka
                              Tonina življaše kod donda u Orleanu,     (15)
                              bila je vjerena za jednog divnog čovjeka
                              i njihova je ljubav rasla kao u romanu;
                              Njega su ljudi Majkel, po američki, zvali,
                             A Mišo su mu tepali Crnogorci,
                             jer je bio blizak i drag našem svijetu,
                             a njegovi stari bijahu neki ruski duhoborci.
                             Mišo je radio u obližnjem drvenom gradu
                             i uvijek je pjevao silazeći i rudničku jamu;
                             bio je veseljak, dobar i marljiv na radu,
                             i šparao je za skoro vjenčanje u novome hramu.

Toga je dana sve bilo spravljeno po propisu i tonu
i dok je Tonina čekala sa svatovima na peronu
zabrujali su gradske muzike zvuci:
Ona stajaše u haljini bijeloj i sa strepnjom u duši
a Mišo je sa vozila hitao ka njoj sa buketom u ruci;
Odjednom nagrnu odnekud neka ljuta, siva lokomotiva
i začu se pisak mašine i škripe nemani koja se puši,
a Tonina osjeti samo kako se svijet okolo nje ruši.

Potom su je vratili doma ugaslih očiju i tupog lica
i prvih godina svi su je poznavali i zvali:
Luda Amerikanica.

VI.

Tamo pred rat, kada je jednom, u Sojhera vodu nosila,  (16)
Tonina zastade kraj stola na kome je novina bila,
i videvši veliki naslov iznad sitnog štiva:
“Uskoro će na južni Jadran stići prva lokomotiva”.
pa pade na tle kao da ju je munja pokosila.
(Biće da joj se tada prikazala slika još uvijek živa
kako ljubljeno biće mrvi američka lokomotiva).

VII.

Poslije smo u konobi, nasred kantunala,       (17)
dok se je lumin često od zaduha gasio,            (18)
našli na škartocu zapis koji je ovako glasio:  (19)
“Sve što sam imala nekoć, Mišu sam dala,
al’ onda sam izgubila i njega i sina;
Darinki sad ostavljam ovu kuću staru,
A Dragu, Mišovu Bibliju rusku,            (20)
koju sam slijedila i čuvala u ormaru;
Sa ljubavlju i lijepim pozdravima svima
Antonija Skutari zvana “luda Tonina”,
kako glasi moga neputa                 (21)
onoga galijota, pisana rečenica.          (22)



Note:

1- tamnoj; 2- kameni zid koji opasuje Budvu sa morske strane; 3- kreč, vapno; 4_ riba iz Skadarskog jezera, obično sušena; 5 – burence; 6 – kačamak, pura; 7 – morska trava; 8 – ogrtač, kaput; 9- parče, komad; 10 – posuda sa drškom za vodu, koga; 11 – vijenac za nošenje tereta nam glavi; 12 – noćni sud; 13 – potkresivati; 14 – vojnici; 15 – stric, ujak; 16 – prezime jednog vlasnika kafane; 17 – polica u uglu; 18 – naprava za osvetljenje na ulju; 19 – kesa od papira za pakovanje; 20 – autoru; 21 – nećak; 22 – obešenjak, nestaško.

  

петак, 25. мај 2018.

Анто Б. Кошутић - Сиротица


Сиротица

Сиротица Српског рода,
Сама лута пуна јада;
Изгубила оца, мајку,
Васколика њена нада.

Ој, куда ћеш Боже мили?
Гробљу, гробљу тужно хити,
Ах, да може с оцем, с мајком
Макар сада прозборити.

Пола би јој туге прошло,
Уставило њене сузе,
Ал’ с’ не врати више натраг
Што Бог себи вољно узе.

Њих преузе. Она оста
Да се грози свакој јави.
Ој, Србине, овој секи
Буди тужној отац прави.

А ти дете, дете мило,
Српски сине, Српски брале,
Буди братац, за навијек
Сиротице ове мале.

Она ће нас поштовати
Из дубине срца свога,
А ви ћете имат ћерку,
Ћерку рода Србинскога.

Која знаће име чуват;
Искрена вам увијек бити;
На свакоме, сваком мјесту
Српкињом се поносити!

Автовац, 1902.   Анто Б. Кошутић

“Голуб” бр. 11 и 12    1903.














среда, 23. мај 2018.

Нико Ђ. Вучетић-Бокељски - Српским песницима


Српским песницима
побратимима:
Алекси Р. Шантићу, Осману Ђикићу и С. А. Карабеговићу
посвећујем песму ову:

О духови, дични, славни,
Чије срце навек пева,
Чија душа о чарима
Васионским снове снева;

Чија с’ љубав као река
На притоке свуд разлева,
И међ’ младим Српчићима
Весеље и слогу лева;

И звук чији од песама
По Срему се равном ори,
По Банату, Херцег-Босни,
Далмацији, Фрушкој гори:

Чије дрхћу топле груди,
Кад разсветли рујна зора,
Кад се сунце јутром буди,
Кад зелени чарна гора;

Кад у зору премалетњу
Славуј-птица песму ствара,
И кад поток жуборећи
Долиници недра пара;

Кад из неба натуштеног
Ко из кабла киша пада;
Кад од муња и громова
Васелена цела страда;

Ви, што су вам гусле благо
И гудало шимширово,
Ви, што вам је песма дика
И то лишће ловорово;

Раширите младе груди,
Управите маште лет,
Да сте дуси и генији,
Нека знаде цео свет.

О песници, браћо мила,
Жив’те милом Српству свом,
Не клоните духом снагом
И кад буде роду лом!...

Нико Ђ. Вучетић-Бокељски

“Голуб” бр. 18    1903.