субота, 31. октобар 2015.

Милош Перовић - Мајци




Мајци

Још који дан ил’ који час
Отвориће се нова рака,
И ја ћу чути тужан глас
Од пријатеља и рођака:
Да си уморне очи свела
У тами нашег бедног села.

А ја ћу тада бити, знам,
Далеко негде у туђини
И на једном ћу остат сам
К’о  самац галеб на пучини,
И на ме тад к’о  гладна змија,
Зинуће мрачна провалија.

И осетићу часа тог,
Да ће ми тога црног дана
Нестати живог срца мог
И савест бити закопана,
И заплакаћу с тешка јада
Горко и болно к’о  никада.

Ал’ моје сузе у тај дана
Задње ће бити целог века,
Ја ћу остати сиротан
Али без плача и лелека,
Јер после тебе, добра мати,
Ни за ким нећу заплакати.


Милош Перовић, Скопље


Босанска Вила бр. 6  1911.






петак, 30. октобар 2015.

Мило Јововић - Поводом смрти Војислава Илића



Поводом смрти Војислава Илића

У најљепшем цв’јету од младости,
К’о  пјеснику неумрлом Бранку;
Израскида самрт без милости,
Твој лири звучну жицу танку.

Ти си био, млади Војиславе!
Милогласни славуљ српском гају,
Ал’ ти судба справи в’јенац славе
С анђелима да пјеваш у рају.

Прерано си у вјечност похита!
И замукну у најљепша доба,
Пјесничка ти душа племенита.
Тужним срцем врх хладнога гроба
Кликује ти српска душа свака:
Војиславе! “земљица ти лака!”

У Бару (Црна Гора)  8. фебруара  1894.

Мило Јововић


Босанска Вила бр. 5   1894.








среда, 28. октобар 2015.

Авдибег Карабеговић - Вили

Вили

Пјевај ми вило, посестримо мила,
Са тобом пјева моја душа млада!
Слободе свете барјак је развила
Омладина, та свагдашња нада …

Пјевај ми вило, нек пјесма радости
Разлијеже се кроз словенски дом;
Међусобне мржње било је дости,
Треба да смо своји у свом!...

Модрича               Авдибег Карабеговић


Босанска Вила бр. 15-16    1904







среда, 21. октобар 2015.

Драгутин М. Домјанић - 1912



1912.
(Фрагменти)

Је л’ су оно лаке магле,
Ја л’ коњика чете нагле
К јуришу ће страшном поћ’?
Ал’ је тако тамна ноћ,
Сви у сјене зашли пути,
Ал’ ни гласа није чути.
-Не, то они, што су пали,
Кући су се враћат’ стали,
Да још једном виде дом,
Јаве мајци, злату свом,
Да су пали сви у боју
За крст и за браћу своју.

Ал’ кад њима засја Сава,
Нека крену тихо само,
Тише од сна – преко тамо
Ноћ је тешка – народ спава.

*
Сунце засу златно снопље,
Ко да царско круни Скопље.
Пјесме кликтај, звона звук,
Пун је друм, за пуком пук.

Побједне то иде чете,
Барјаци и орли лете.
Небо гледа будну причу,
Све је радост – ал’  тај час,
Кад заори пјесме глас:
„Л’јепа наша домовино!”
-Као да се јецај вино.

Старац Хрват сам је стао
Н’јемо покрај шумне р’јеке,
Сјетио се туге неке,
Па је тихо заплакао....*)


*) In videl sem sivolasega Hrvata – bil je uadnik v Skoplju pri orientalni železnički družbi – ki je začel  jokati, ko je slišal igrati srbsko vojaško godbo na Dušanevem mostu „Liepa naša domovino”.

Из књиге Милана Плута „Po macedonskem bojišču”.



Босанска Вила  бр. 1-6     1914.







понедељак, 19. октобар 2015.

В. Слијепчевић - Њима

Њима

Ваша сва милост као сабља тупа,
Нашег се ув’јек дохватала грла.
Љубав нам ваша бјеше много скупа,
А брига ваша нас је само трла.

Наша је љубав колик врх од мача,
А вјера ваша од оштрице тања;
Мржња нам бива од болова јача,
А ваша снага од удара мања.

Зашто да даље настављамо редом
Прљаву игру неискрених дана,
Када смо сви ми запојени једом?

Оставите се! Магла сура, сива
Над нашом страном све свјетлија бива,
И нас обима нова снага жива.

Оставите се! Наши дани стижу
И ми јачамо невидљивом силом –
С нама се наша сура брда дижу
И горе наше бију нашим билом!

В. Слијепчевић, Сарајево


Босанска Вила   бр. 6  1912.







Душан С. Ђукић - У цетињском манастиру

Душан С. Ђукић, Цетиње

У цетињском манастиру

Помен Владици Раду

Два нејака звона кренуше се гласно
На звонику црном манастира стара,
А воштане св’јеће обасјаше јасно
Мученичка лица са златног олтара.

На пољу је студно. Киша кваси путе
И равно се небо и скупља и мрачи;
С грана вјетар труни пахуљице жуте
И магла се мокра са висока свлачи
На густе колуте…

Светитељске очи из упала лица
Гутају и дишу огањ воштаница;
Чита се оп’јело, које груди пара
За владику и за пјесника владара.

Читали су тако бескрајно оп’јело
Свештеници с дугом и сребрном брадом –
И када су клекли на камење б’јело
Свакоме од вјерних, и старом и младом
Потекоше сузе низ образе крадом …

А у уској лађи манастира стара
Поумр’јеше св’јеће са мрачног олтара
И о мутна окна млазну киша млака,
Млака киша, ситна из студних облака.

У тај мах је златна владичанска митра
Као врео драгуљ поникла у тами –
Нестало је сјаја да кроз св’јеће титра –
И кад пјесма преста да спомиње Њега
Свима бјеше тешко – сјетише се свега.
Заплакаше сви и светитељи сами …

Свршише оп’јело, а сапете очи
Упр’јеше се у мрак манастира стара,
Гдје је легла пјесма, која с гробом крочи,
Пјесма, која ледом ц’јеле груди пара
Ко алат гробара --------


Босанска Вила бр. 16-17   1910.









недеља, 18. октобар 2015.

Љуб. Булатовић - Уреднику “Босанске Виле”



Уреднику “Босанске Виле”

Судбина је шћела, можда српска срећа,
Да је Србин тужни пасторак свијета
Да Србинске боле нико не осјећа,
Да напретку српском цио свијет смета.

Да у пркос томе опет Србин живи
Доказује св’јету своју стару славу;
И том мученику опет свијет смета,
Јер он води борбу тешку и крваву.

Водио је борбу прољевањем крви,
Сваку стопу земље он крвљу напоји;
И кад мир настаде, који борбу смрви,
Србин опет каза: да се још не боји.

Мјесто мача, стр’јеле, мјесто џефердара
Он узима перо, њиме борбу води; -
И ту се показа она храброст стара:
Јер и  пером Србин крчи пут слободи.

У поносној Босни појави се”Вила”,
Појави се луча Србинове св’јести;
По цијело св’јету раширила крила
И бори се против мрака, обијести.

Широм Српства шири српске осјећаје,
Шири српски понос, српску славу стару;
Са науком л’јепом угушује ваје:
Носи славу перу, носи и ханџару.

Па нека је слава и “Вили” и теби,
Јер без тебе, можда, не би “Виле” било,
Без тебе лећела она тако не би,
Јер ти си јој десно и лијево крило.

У Пироту, 11. априла 1903.

Љуб. Булатовић


Босанска Вила  бр. 11 и 12    1903.








субота, 17. октобар 2015.

Мирко Королија - На гробовима “Омладинаца”

Мирко Королија
(Кистање, 09.09.1886 — Шибеник, 10.07.1934) 



На гробовима “Омладинаца”

Спавајте, бурни! У огњу и тр’јеску
диже се гордо наш “орао бели”,
Косово тужно крвљу, ватром прели,
засја к’о  змајић сав у новом бљеску.

Спавајте мирно у земљи и п’јеску!
Ја, ефеб лампадефор, примих врели
ваш огањ као цвијет неувели,
и у радосном циктању и пљеску

до Косова га донесох, пун жара.
У Грачаничком зиду угаони
камен к’о  звоно циличе и звони

под варницама што с буктиње моје
сикћу, док древне Виле опет поје
по залеђима Мироча и Шара!

Мирко Королија, Задар


Босанска Вила бр. 1-6   1914.






понедељак, 12. октобар 2015.

Јован Ђ. Зорић - Марку Миљанову



Марку Миљанову

Ломни Кучи, виловито ст’јење:
Ни дворова, ни сјајних палата;
Само ст’јење и суро камење –
Али стјење, сува вреди злата.
У том дивном вила завичају,
Родио се јунак од јунака;
Јекнуло је с једног, другом крају,
Дично име Миљанова Марка.

Кад но мачи заблисташе сјани,
Разави се застава крвава,
Одјекнуше гласови очајни,
И зелена поцрвени трава;
Кад јунаци пливаше у крви,
У крв зађе и сунашце јарко:
Ти си био међ првима први,
Ти, соколе, војевода Марко!...

Твоје груди племенито јече,
Твоје жеље за Србинство горе,
Твоја сабља страховито с’јече,
Твоја уста пламенито зборе!...
Има доста сјајнијех умова,
Што сијају као сунце јарко,
Много их је витешкога кова –
Само један Миљанов је Марко!...

Шта би земља, да јој сунца није
Што је тако животворно грије?,
Шта би цв’јеће кад истом проклије
Да му влаге и топлоте није?
Што би тиче, што се зраком вије,
Да му није крила тананије?
Шта би Србу понос да узвије,
Да му Марка Миљанова није?!...

Благо мајци која тебе роди,
Па ти понос и витештво даде,
Благо земљи, куд ти нога ходи,
И твом роду, који те имаде!
Докле срце у грудима бије,
Док цвјетива мирисаво цв’јеће
Док се лоза твога рода вије:
Твоје име погинути неће!

Сарајево, 24./11. 1896.

Јован Ђ. Зорић


Босанска Вила  бр.22   1896.







субота, 10. октобар 2015.

Али Риза Даутовић - Звијезди

Звијезди

Сјајна зв’јездо, која сијаш
По ваздугу драгу ноћ;
Сакри за час своје лице,
Јер ми ваља драгој поћ.

А кад дођем драгој дома,
Проспи онда цио сјај;
Јер је мени у љубави
Ведра нојца прави рај.

Ал ако се ђе изгубиш,
Не покажеш сјаја свог;
Пјесма моја никад више
Неће славит лика твог!

Али Риза Даутовић


Босанска Вила  бр. 2  1897.








Перо Савов Јововић - Крвави састанак (1837)

Крвави састанак  (1837).

Књигу пише Клисић попе Мило,
На Суторман, на росну ливаду,
А посла је у Барску крајину,
У поносно село Туђемиле,
А на руке Веловићу Дуру,
Овако га попе поздравио:
“Веловићу, побратиме Дуро,
Јутрос рано прије јарког сунца,
Жалосни ме гласи допадоше,
Да два силна змаја погубисте;
Два јунака једноимењака,
Јововића и Вуксановића,
Ниже Бара, у пољу барскоме,
На бијелу Мателића кулу.
Погуби их Суличића Мехо
И делија Бибезићу Зеко,
На мир божи и на вјеру тврду,
Но је хадет такви у Крајини,
Да изнесеш љеша од јунака,
И да дођеш на Церу на воду,
У високу Суторман планину.
А дајем ти божу вјеру тврду,
Од Глухога Дола јуначкога,
Нитко неће на прихвату доћи,
Н’ако  моји десетак Лимјана!
А још знади побратиме Дуро:
Да смо тврду вјеру ухватили,
До прољетна дана Ђурђевога.
Вјера ми је тврђа од камена”.
Кад је Дура књига допанула,
Једанак је на ноге скочио,
Собом узе десет Туђемила,
Па га ето кули Матезића,
И товари љеша од јунака,
На његова дебелога вранца.
Натовари оба на једнога,
Па га ето пољем испод града,
И пријеђе воду Жељезницу,
Нахвати се Суторман планине.
Кад изиде уз Церске Лазине:
Младо Туре силно и бијесно,
Не даје му ђаво мировати,
Но засука свилене рукаве,
А у руке троструку камџију,
Бије мртве на коњу јунаке.
А гледа га Клисић попе Мило,
И његово десетак Лимјана,
Нимало му мило не бијаше.
А вели му Вучајковић Живко:
“О, Турчине, Веловићу Дуро!
Нит’ је добро, нити је поштено,
Сада овђен пред нашим очима,
Бити мртве на коњу јунаке,
Да су оба у животу Марка,
Не би мога’ на њих ни гледати.
А не к’моли ударат’ камџијом!”
На то њему одговара Дуро:
“Мучи, Живко, од курве копиле
Ја бих тебе жива ударио,
Па се на ме не би обрнуо!”
Плану Живко као ватра жива
А срдито Дуру одговара:
“Ја нијесам курвино копиле
Но зна ми се и отац и мајка!”
Па упири свијетлу латинку,
Те је Дуру срце изгорио;
Паде Дуро у траву на главу,
А допаде Смаиловић Сило,
Од образа ћошајлију пали,
И погоди Вучајковић Живка,
По сред пуца, ђе му срце куца,
Ни жива га земља не дочека.
А прискочи Клисић попе Мило,
У хитање пали џевердара,
Те је ниско Сила подватио,
Саломи му ноге обадвије.
Клече Сило на оба кољена,
Обје стави на кубуре руке.
Примаче се Клисић попе Мило,
Са руке га удри џевердаром,
По јуначкој на рамена глави,
Колико га лако ударио,
Приби џека на дв’је половине,
И добру му посијече главу.
У то гракну Вуксановић Саво,
Из Тврдоча брда високога,
Са његово педесет момака,
Који дошли бјеху на прихвату.
Гракну Саво низ Церске Лазине,
Од Сава се препадоше Турци,
Утекоше пут Камена црна.
А за њима вранац Веловића.
Ћераше их до Камена црна,
И ухвате Веловића вранца,
И на вранца обадва јунака.
Па се момци натраг повратише,
Док дођоше у село Лимјане,
У Каруче, пред бијелом црквом,
И мртвога Живка сахранише,
Бог му вјечни спомен даровао!
А обадва догнаше јунака
У Глухи-до, пред саборном црквом
Укопаше и ожаловаше.
Још се Саво на гробљу заклиње:
“Да ће своју главу изгубити,
Или своју браћу осветити”.
Па оправи вранца Веловића,
По робињи вранца оправио,
И овако њојзи проговара:
“Хајде с Богом лијепа ђевојко
Када дођеш у Барску крајину,
Ту ћеш Турке на искупу наћи,
Ђе но браћу сахрањују мртву,
Пред џамијом, на сред Туђемила,
Од мене ћеш поздрав понијети,
Ил’ ћу моју браћу осветити,
Ил’  ће моја окапати глава,
На бедеме Бара бијелога;
Ђе су братске окапале главе”.
Што је реко није преварио.

Спјевао: Перо Савов Јововић


Босанска Вила бр 14-15  1894.