недеља, 29. новембар 2015.

Милан М. Петровић - Вера моја

Вера моја

Зла ме гоне, а Господ ме куша:
Да ли мука моју веру мења?
С мукама се бори моја душа
И пролази кроз сва искушења.

Ја не могу од свог верног претка
Да се кидам као лист са гране
И да на дан Великога Петка
Не целивам Исусове ране.

Вера моја бесмртност осваја:
У њој су ми и отац и наја,
И сви преци до претка онога,
Што се први прекрсти с три прста,
И крштењем све потомство сврста
Око свога распетога Бога.










Д. Драгутиновић - Кад лишће зажути

Кад лишће зажути

Моју душу сета почиње да смара
кад поље увене и јутро заћути
и кад јесен цветну хаљину запара
и земљино лице старачки зажути.

Тада сваки куцај срца жалбу значи
и неми бол душом сетну тугу точи,
за сунцем што више као пре не зрачи
и природом која с тугом склапа очи.

И онда ја чујем дозив са свих страна
и гласне уздахе с обамрлих поља,
и крик сувог лишћа испод црних грана
и хук мутних река с оголелих доља.

Целим бићем тада сета коло гласи
и косом забеле нове седе власи.
Па ипак, с пролећем кад се зумбул јави,
на душу ми слети јато нада плави’.


Д. Драгутиновић

Гласник Српског историско-културног друштва “Његош”   јуни  1960 









петак, 27. новембар 2015.

Рудоњића смрт

Рудоњића смрт

Свакоме ће фелећ доћи:
И ајвану и иксану,
И тичици у горици,
И рибици у водици,
Рудоњићу у Машића,
У Машића б’јелу двору
Б’јелу двору, на тавану
На тавану, у тријешћу.
Кад погуби Арифагу,
На чаршији, Башчаршији,
Башчаршији, код Себиља.
Скочише се до два кола,
Рудоњића уфатише
И у град га одведоше,
и у граду да г’ удаве.

Из збирке Ристе Л. Мирковића


Босанска Вила бр.  4   1894.









четвртак, 26. новембар 2015.

Милан М. Петровић - Србијо


Србијо

Кад туђа рука склопи моје очи,
И стави земљу по грудима голим,
Остаће моја душа да сведочи,
И после смрти колико те волим.

Поверуј њојзи, као што у себи,
Верујеш болу Исусових рана,
Јер она само певала је теби,
С љубављу врелом до последњег дана.


Од ње ћеш чути, о Србијо драга,
Како се теби пева с туђег прага,
Са туђег прага, и из туђег гнезда.
И знаћеш како, док ме не погребу,
Вечери сваке по целоме небу
Пишем ти име словима од звезда.










среда, 25. новембар 2015.

Милорад М. Петровић - Чежња



Чежња

Осману Ђикићу

У албашчи, алкатмер се развио,
Под њим седи млад делија, дефлија¹)
Поред њега ђулсија²) ми жубори:
Севдах³) стиже, “тију песму ромори.”
“Севдах, јао …. где ли си ми Ашарио,”⁴)
Три вечери, ја те нисам љубио!”

Стојник      Милорад М. Петровић

¹) Лепота
²) Ружична вода
³) Миловање
⁴) Враголасто девојче


Босанска вила бр. 3  1903.











уторак, 24. новембар 2015.

Рикард Николић - Младим херојима

Младим херојима

Из Гримизне епопеје

Јесени славна! Благо ли се смије
сунце на сухо, бакренасто лишће
по хумцима, што васе моћи крије,
хероји млади! Ви не знасте страве
ни суза, кад глас крви моћно јекну
зовућ’ на поља слободе и славе.
Сад мир је свуда, гдје мач  бритки звекну.
Џиновски подвиг свршен је. К’о Марко
скршисте свијетло оружје, и сада
заборав, тихо као лишће пада
на грозе; мило сија сунце јарко.
Спавајте мирно санак мученика
јер заман Вардар крвав не протече;
испунила се ријеч, коју рече
моћни глас пјесме за род осветника.
Не плач’те, мајке, ни ви, плахе љубе,
над раним гробом, кад природа сама
простире над њим плашт бакра и плама.
Свечани миг нек прате златне трубе
ловориком и миртом окићене,
док вече иде по пољима пустим;
вас спомињући кроз крваве пјене,
сви погибоше осмјехом на устим’.

Рикард Николић, Задар

  

Босанска Вила бр. 1-6    1914













понедељак, 23. новембар 2015.

Трифун Ђукић - Његошева пјесма 1913. год.

Његошева пјесма 1913. год.

Потрес земље и јека небеса
Пренуше ме из покоја мога…
И ја виђех, у Васкрсном Јутру,
Ђе облаци са видика бјеже
Рајској Зори да отворе двери;
Ђе барјаци с пламеним в’јенцима
Преко српских прелијећу гора,
Да, уз пјесми што горе пролама,
Мир КосовскимГробницама јаве;
Ђе потомци Милоша и Марка
Храм Слободе на Косову граде;
Ђе из земље, крвљу освештане,
Златно класје по пољима расте
Појућ’  химну новоме животу…

Гле! - над крвљу што се и још дими
Радошћу су горе окупане!
Над згариштем порушених кућа  -
Радошћу је небо насмијано! …
Је л’ сан ово, што толико љета
Моју душу мучи и раскида
И диже је к непознатом вису
Болу своме лијека да нађе?
Не! сан није, јер ми поје душа
Умијена сузама радости…
Премучене мишке Прометеја
Раскидоше челичне окове –
Орлушина, саломљених крила,
С литица се у поноре сруши…
Чељусти се Аду заклопише
Да отровом народе не гуши.
Млада стабла с благородним плодом
Видим како развијају гране
Над згариштем варварскијех зала…
Душа моја из царства покоја
Гледа Васкрс својих идеала.

Трифун Ђукић, Цетиње



Босанска Вила бр. 1-6    1914









субота, 21. новембар 2015.

Милош Видаковић - Раде Неимар



Раде Неимар

Док тиња светлост светиљке уљане
Са ниског свода грађена у луку,
Старински мајстор у дубоком муку
Проводи ноћи трудне и бесане.

Цела је соба у покршу, пуна.
Шестари, пера, књиге на све стране
И хартије су многе разбуцане
Са цртежима и мноштвом рачуна.

И док се вани расула најезда
Најезда ситних светлуцавих звезда,
Дотле у дивној машти уметника

Са свом лепотом, у свечаном сјају,
Моћно се дижу, дижу и рађају,
Мраморне цркве високих звоника.

Милош Видаковић


Књижевни Југ