Ђуро Перовић - Прилоком смрти Њене Свјетлости Књагиње Зорке Карађорђевић

Прилоком смрти

Њене Свјетлости

Књагиње Зорке Карађорђевић

Наднио се облак црни

Над  Ловћеном поноснијем

И спушта се у прамове

По горама околнијем.

Кроз облак се указала

На Ловћену б’јела вила,

Каква  јоште изодавна

На њем’  није доходила.

У црно је увијена,

Па бисерне сузе лије;

А лахор јој власи дуге

По ловћенском вису вије.

Тужан поглед свуда баца,

К небу диже главу своју;

Подвикујућ’:”Боже благи,

Спаси болну другу моју!

Ах, спаси је, Боже, спаси!

Чуј уздисај слабом створа,

Који но ти молбу шаље

С мученичких ових гора”.

Тако с’  вила Богу моли

Да јој спасе другу дичну,

Ал’  у р’јеци које бјеше –

Спази свјетлост необичну …..

Зачуди се вила б’јела,

Хитро главу к небу диже;

Гледну свјетлост, која с’  спушта

Ка Ловћену све то ближе.

Како свјетлост ближе приђе

Размаче се црна тмина,

Из свјетлости  указа  јој  с’

Дивна Зорка с анђелима.

„Стегни твоје срце тужно

Друго моја, друго мила!

Па се радуј, кад сам ‘вако

Створитељу угодила.

Те ме ево к себи призва

У божанске ове краје,

Гдје је вјечно уживање;

Там’  на земљи живјет, шта је?....

Утишај се друго драга!

Неће, вјеруј,  дуго проћи,

Видјећемо с’  амо брзо

Сви морате  к мени доћи!”

То изрече па се вијну

Пријестолу небесноме,

А тужна јој друга оста

На камену ловћенскоме.

Цетиње,     10. Марта  1890.

Глас Црногорца 18-III-1890.