Приликом
смрти Њеног Височанства
Прве
Књагиње Црногорске
Даринке
Данилове
преминуле
у Мљецима
2 фебруара
1892.
Хеј! давно
је Данил соко
заклопио
лака крила,
Ал’ му име
славно, дично,
Још
спомиње српска вила.
Још се она
добро сјећа
Поноситог
орла тога,
Па и данас
сузе лије
Више гроба
његовога.
Тужи јадна
дању, ноћу
В’јенцима
му раку кити,
А тјеши је
из гробнице
Данил соко
поносити;
“Не лиј
сузе, вило б’јела!
Трудном
орлу одмор треба,
Који се је
непрестано
Испод
плавог вио неба.
На којег
је зијевала
Сила змијâ
отровница
Ал’ су
срамно повраћане
С наших
горâ и границâ.
А Душанов
ора’ б’јели
Што се
ув’јек славно вио,
На ‘вом
стјењу још до данас
Повријеђен
није био.
Па не тужи,
већ ми пјевај,
Пјесму
врлу, пуну чара,
Кад ми
мила домовина
Има таквог
Господара!”
Тад се трже
вила б’јела,
Десном
руком лиру прими,
Додирну се
жица њених
Да са срца
тугу слими.
Тек што
хтједе пјесму вити
Струна пуче
…. глас застаде ….
А крај
гроба Данилова
Прежалосна
дјева паде.
Црним
велом прекривена,
Сузам’ горким обливена,
Лица
сјетна – пуна туге,
Крај своје
се нађе друге.
Тужи јадна
баба свога,
Косе чупа,
прса бије,
А низ лице
потамјело
Грозне,
горке сузе лије.
По горама
околнијем
Тужан јој
се јаук ори,
А ове га
распростиру
По цијелој
Црној Гори.
Предуго је
вила б’јела
К’о стијена н’јема стала,
Док је тужну
другу своју
Крај
гробнице упознала.
„Олго
сестро! Олго жељо!”
- Повикала
вила тада, -
“Какви
опет пусти гласи
Па још
тако изненада?”
- Давно
остах без Данила
Витешкога
оца мога,
Па и мајка
– мајка драга,
Већ походи
Војна свога!
„Но ме
свјетуј, друго мила,
Што да
радим тужна сада,
У
‘вом часу кад ми ј’ срце
Пуно бола,
пуно јада?”
Здраво био
Књаз Никола
С три
„Јабуке” златне своје,
Знаће они
заљечити
То рањрно
срце твоје!
„А Данилу
и Даринки
Земља ова
лака била!
Душе њине
на том св’јету
Божја рука
наградила!”
Глас
Црногорца 15-II-1892
Нема коментара:
Постави коментар