Димитрије Јевтовић – Полимац - На ћуприји мутне Дрине

На ћуприји мутне Дрине

На ћуприји мутне Дрине

Ја сам синоћ дуго ћуто

И о судби домовине

Мишљах тужно, забринуто.

Ту мом срцу сјетно звони

Кроз клисура пусто ст’јење

Хучна Дрина, која гони,

Ваља, дрвље и камење.

Слушајући шум таласа,

Стојећ’ испод неба тавна,

Сјећаше се тога часа

Херцег-Босне прошлос’ давна.

Овдје бјеху: рај, слобода

И весело премаљеће,

Гдје сад осим мога рода

И туђин се гордо шеће,

Што народу моме суди

И неправдом сваком влада.

Ах! Смир’те се моје груди,

Слушали сте “царство јада”.

“Земља Плача” то се зове

Коју српски народ љуби,

Која жели славе нове –

Бојна труба да затруби.

Већ се небом бура вије

И облаке гони црне,

Пошље којих сунце грије,

Кад слободу народ врне.

Ха! Још сада гракћу врани

Васионом, траже стрви:

“На скоро ће жељни дани –

Кажу врани – биће крви!”

Да! Наше је све отето,

Дићи ће се народ ц’јели

Већ да стресе ропство клето,

Јасна зора да заб’јели;

Да се свијет трси ига,

Ови кога крије тама.

А Европа, што јој брига

Није, нек се стиди срама,

Кад престане бити раја

Народ, који сада пишти,

Мога родног завичаја,

Који клето ропство тишти.

Тако мишљах забринуто

О судбини домовине

Синоћ кад сам тужно ћут’о

На ћуприји мутне Дрине.

Димитрије Јевтовић – Полимац

"Братство" 1908.