Бановић Страхиња
Када се копља поломише танка
И здробише се буздовани перни,
Њих два, по снази оба неизмерни,
Понесоше се по равни пропланка.
Бановић, жалећ неверницу драгу.
Очајан Турчин силан у свом бесу.
Омањују се помамно и тресу
Прикупљајући и последњу снагу.
Подне је знојно хук борбе безнадне
Видело. Али, пре но ће да падне
Мрак, бан се извив сав у један мах,
С десне на леву и с леве на десну
Турчина љуљну два три пут и тресну,
Па жедан, зубом пресече му дах.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар