недеља, 31. јануар 2016.

Милорад Петровић - Васкрсавајте



Васкрсавајте

Васкрсавајте расточене кости,
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе и нова прегнућа.

И ужежите Лучу од Слободе,
И уздигните гордо изнад чела,
Пронесите је куд вас жеље воде,
Кроз српске горе, градове и села.

И нек забрује са храмова звона,
И намастира давно освештани,
И нек загрме речи са амвона:
“Родино моја, очајни су дани!”

Родино моја, грудо моја слатка,
Има ли за те светлости и дана,
Чујеш ли ропац браће умируће;
Чујеш ли гробља још неопојана?

О, васкрсните расточене кости
Предака мојих, час је васкрснућа,
И разбудите успавано племе
За нове борбе, и нова прегнућа.

Милорад Петровић, Младеновац








петак, 29. јануар 2016.

Милисав М. Рајковић - Острог

Острог

О путниче стани кад овуда минеш!
Баци поглед горе оној светој стени,
Где су српског свеца неумрле сени,
Јер ћеш и ти скоро тамо да се винеш.

Немој да се плашиш што крв врела тече
Низ камење тврдо долини Зете,
Но скрушено клекни пред те лавре свете,
Које Српство своје чудотворно лече.

Ту крстови стоје један поред другог,
Пољуби их редом и отпутуј даље!
То су српске жртве за слободу пале
У борбама тешким периода дугог.

Видећеш зору изнад Црне Горе,
Где их сунце зали кад од кома сине
И Даница плаче кад овуда мине,
А виле им српске свете раке дворе.


Милисав М. Рајковић



Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош” 











четвртак, 28. јануар 2016.

Ибро Хомам – Сумбул Ајка и каранфил Але

Ибро Хомам – Сумбул Ајка и каранфил Але

Двоје дјеце у мејтеф ходило,
Сумбул Ајка и каранфил Але.
Заједно су у мејтеф ходили,
Без промјене дванест годиница,
У једноме учили мусафу.
Сад им право петнеста година.
Једном су се на води састали,
Проговара каранфил Алија:
“Сумбул Ајко, драга душо моја!
Ево има цијел мјесец дана,
Како тебе ја видео нисам,
Сад ми срце готов испуцати.
Јеси ли се мени заклињала,
Да ти другог погледати нећеш?
А јучер сам чуо од јарана,
А да си се другом обећала.
Сумбул Ајко, драга душо моја!
Ти упита своје миле мајке,
Да те просим, би ли ми те дала?”
-“Каранфиле, мило срце моје!
Да устане царевина ц’јела,
А нас двоје раставит не море,
Што нас смрца уморити неће!”
-“Сумбул Ајко, да се пољубимо!”
Загрлише, па се пољубише.
Оде Але коња играјући,
А Ајкуна двору плакајући.
Кад је дошла своме бјелу двору,
Па говори остарјелој мајци:
“Чу ли мене, моја мила мајко!
Мене проси каранфил Алија.”
Мила мати Ајки проговара:
“Ајко моја, желила те мајка!
Што ће теби каранфил Алија?
Кад у њега нигдје ништа нема,
Осим б’јела од камена кула,
И на кули девет сестреница,
И на кули остарјела мајка.
У Але су браћа алај-бези,
Све девет је браће ожењено.
У Але су мал-кадуне секе,
У Але је поносита мајка.”
Сумбул Ајка мајци проговара:
“А Бога ми, моја мила мајко!
Ако су му браћа алај-бези,
И ја ћу их дозивати л’јепо:
Млађег Бегом, а старијег Агом.
Ако су му мал-кадуне секе,
И ја ћу их дозивати л’јепо:
Младју Хасном, а старију Кадом.
Ако му је поносита мајка,
Има Ала, па се њим поноси.
И ја ћу се поносити њиме,
Прије, мати, данашњега дана.”
Кад одаји полетише врата,
Кад упаде Алијина мајка.
Она проси Ајку племениту,
Она проси, а не да је мајка.
Ајка тихо вако проговара:
“О помајко, Алијина мајко!
Причекај ми из чаршије бабе,
И њега ћеш мати понудити,
Па не хдјене мене поклонити,
Дина ми га ни питати нећу!
С њиме расла, њему с’ обећала.”
То изрече племенита Ајка,
А бабо јој из чаршије дође.
Све су редом на ноге скочиле.
Ајка бабу пољуби у руку,
Шећерли му кахву наточила,
Па бојали чибук запалила.
Бабо Ајки говорити зађе:
“Што ће овдје Алијина мајка?”
Проговара племенита Ајка
“Мене мајка проси за Алију.”
Бабо Ајки опет говорио:
“Ајко шћери, једина у бабе!
Алија је поносита глава,
У Але су браћа алај-бези,
У Але су мал-кадуне секе,
У Але је поносита мајка.”
Ајка баби тихо проговара:
“Ако му је поносита мајка,
Има Ала па се њим поноси,
И ја ћу се поносити млада.”
Узе Ајка печу и фереџу,
Алијину прифатила мајку,
Па је сведе низ бијелу кулу,
Пољуби је у бијелу руку.
-“Селам ћеш ми каранфил Алији,
Кад у вечер буде по акшаму,
Нек се нађе код воде бунара.
Ја ћу доћи воду зафаћати,
Теби мати хизмет учинити.”
То рекоше, па се растадоше.
Кад је мајка кули силазила,
Све Алији по истини каже.
Кад је акшам пао на земљицу,
Але добра узјаха ђогата;
Па ево га води и бунару,
Ђогу сјаха, сједе код бунара.
Кад се Али послушати дало,
Стоји шкрипа дибе и кадифе,
Стоји звека маџарија жутих,
Стоји цика седефли налула,
Иђе Ајка на бунар, на воду,
У руци јој видра позлаћена.
Али дође, селам називала,
Сад јој Але селам прифатио.
-“Сумбул Ајко, мила душо моја!
Хоћемо ли кули путовати?”
-“Каранфиле, мене не да мајка,
Нит ме даде остарио бабо.”
-“Срце Ајко, ни питат их нећу!”
Стаде Ајка воду наљевати,
А  Але је диже на ђогата,
Одведе је својој танкој кули.

Забиљежио од Ибре Хомаме у Коњицу
Фехим Х. Башчаушевић


Босанска Вила бр.  11-12    1911.







среда, 27. јануар 2016.

Мирко Каролија - Јанковић Стојан

Кула Јанковић Стојана


Јанковић Стојан


Млечић и Турчин као лака варка
неста, и с њиме паше, провидури;
још само гдјегод лав свештеног Марка
врх врата кога старог града зури.

Но с наших гора пуних сунца јарка,
с Котара Равних, с Буковица сури,
диже се пјесма о Стојану жарка,
и к мору слази слична бујној бури.

Море се пита: Је ли ово јека
прошлости пуне славе, пуне звека
оружја бојног што јунаке кити?

Ил’ химна крви, младости и зора
народа овог младог, који с гора
високих к мени ко бујица хити?”

Мирко Каролија

(СКЗ 239, 141, Бгд 1933)











уторак, 26. јануар 2016.

Вид Вулетић – Вукасовић - Њ. Височанству Књагињици Јелени



Њ. Височанству
Књагињици Јелени

свијетлој вјереници
Њ. Височанства
Викторија Емануела
Краљевића Италијанскога


Вид Вулетић – Вукасовић
Часник Данилова Реда и. т. д
умиљато
П.

Сиви орле, птицо виловита,
Гледо си ми славу Црне Горе
Кроз вјекове све кроз копља вита,
Гдје се лави за слободу боре;

Гледо си ми и у сјајне дворе,
Гдје уз Књаза кћерка племенита
Тихо слуша мудре разговоре,
Што јој каже мајка поносита;

Гледо јеси дивну љепотицу,
Слушо јеси ту рајску божицу, -
Италији тад си одлетио

И Краљеву сину бесједио:
-“Ти крепосну узми заручницу,
Ту Јелицу Књажеву ружицу!’

У Брсечинама, на Јелиндан  1896

Дубровник – Календар 1897.










петак, 22. јануар 2016.

Милош Перовић - Неким старим друговима


Неким старим друговима

Грамзите за влашћу, грамзите за благом,
Грамзите брзо,  јербо живот лети,
Пијте нектар сласти гутљајем дубоким,
Скромност вам неће радости донети.

Зајазите се, ето пуста блага
Гулите кожу с беднога сирака,
Оставите само нека мирно теку
Сентименталне сузе народњака.

Једном се живи, а живот је кратак,
Те ко је јачи, тај нека и живи,
Нек слаби страда, до тога вам стало,
Ако је слаби’,  ви му нисте криви.

Грамзите брзо, уживајте брзо,
Смрт је неизбежна за сваког човека,
Грамзите само, требаће вам можда
И за дуги вечност што нас јоште чека.

Милош Перовић


Босанска Вила бр. 2  1911.





понедељак, 04. јануар 2016.

Милорад М. Петровић - Тамна ноћ …

Милорад М. Петровић


Тамна ноћ …

(Из “Сељанчица”)

Тамна ноћи ….тамно ми је,
Од вечери, до вечери,
Тамнина ми снагу пије,
Од мрака до зрака,
Од зрака до мрака.

Стара ми се мајка вајка,
Од вечери до вечери:
Што ми копниш мила ћери,
Од мрака до зрака,
Од зрака до мрака?

Дуги данци, дуге ноћи,
Од вечери до вечери,
Суђника чекајући
Од мрака до зрака.
Од зрака до мрака.

Милорад М. Петровић, Младеновац


Босанска Вила бр. 3-6   1910.






А. Тресић Павичић - Опет на сунцу

 А. Тресић Павичић



Опет на сунцу
Из епиникијских пјесама “Освећено Косово”

Рибари вргоше мрежу
У сиње дебело море;
Крок око паса притежу,
С отпором мора се боре.

Ногом се упиру босом
О оштре приморске шкрапе.
Бур аим провија косом;
Не треба рибару капе.

Складнијем хакањем вуку
Коноп уз урвину струм.
Свију се буре у хуку,
Ко вито пруће у грму.

Тешко ли данас се вуче!
Бити ће обилна лова!
Сваки у длан захуче,
И коноп заузла с нова.

Што ли се улови, боже,
Је л’ дупин, је л’ псина морска?
На длану одр’јеше коже,
Тврде ко чесмина горска.

Мрежу притегоше крају,
Ал’ у брод дићи се не да:
Рибари од чуда зјају;
Свак у њој наказу гледа.

Упр’јеше из пет’них жила,
Дигоше наказу ону;
Ал’ кад у броду је била,
Замало брод н епотону.

Сву су је обрасли браци,
Свилене, шкољке и ресе,
Када је мрежа избаци,
Ц’јела се палуба стресе.

Ножем је чистити стану
Од шкољка, брака и гљива:
Злаћана пера тад плану,
Ко муња с облака жива.

Рибари заносно кличу,
-Љуља се с радости барка –
Сви једним гласом завичу:
“Топуз је Краљевић Марка”! …

А. Тресић Павичић, Беч


Босанска Вила бр. 7  1913.