Ђуро Перовић - Ловћенски пустињак

Ловћенски пустињак

Ловћене горди,  Ловћене свети,

Немој ми старцу за зло узети,

Што на твом светом камену стојим

Клонулим, грјешним, ногама мојим!

Доста сам пута на теби бив’о

Те камен овај свети цјелив’о;

Глед’о  те гдје се у крви купаш

Па ипак свему томе се ругаш.

Глед’о  гдје се на ст’јене твоје

Громови силни и муње роје;

У огњу њином пливао ти си

Па ипак квара имао ниси.

Стотину љетâ  ја бројим сада

Упамтих доста мука и јâда,

Вапајâ  тешких, плача, лелека,

Потокâ сузâ, крвавих р’јека.

Ал’  све те бôле живота могą

Блажи ми круна тог’  виса  твога,

Хиљаду путâ крвљу рошена,

Хиљаду путâ сузам’  појена.

Па опет оста сјајна и чиста

Поносно с чела твога да блиста.

Дани су моји већ избројани

Данас ме, сјутра, чека гроб хладни

Па можда нећу имат’ тê  мòћи

До виса тога поносног доћи;

Да га обаспем пољупцим’  топлим,

Па онда мирно да очи склопим,

Зато сад вршим потоњу жељу

И збогом теби за нав’јек  вељу!”

Па старац ничке на земљи паде

Те хладне ст’јене цјеливат, -

И јоште хтједе изустит њешто…..

Ал’ душа прхну пред божји престо.

Цетиње,  1. Августа  1887.