Edmond Eugène Alexis Rostand
Краљ Петрова четири вола
Смрт
Победиоцу већ из уста пахне.
Пресит
је победа и треба да дахне.
Што
горе, бољи биће крај.
Задихан вилице
у пола
отвара.
Што његовом
сину у
оку се ствара
К’о
животињски зелен сјај?
Под
калпаком који значка смрти дичи
На
лисичју њушку нос хусару личи.
Поноћ
је. И потмули хук
Чујете
ли како из предграђа хуји?
А
бледом човеку чир у уву зуји
И
тутњи к’о добоша звук.
Лекари
погнути а мрачни се виде,
А
врх им обрва чак у чело иде.
Ко
му зна да л’ гад тај худ
Што
га њини пипци треба да исцеде!
Дошао
је као наслеђе од деде
Или
је његов лични труд?
Не
каје се, али дивљи бес та хвата.
Рука
му је кратка за успехе рата.
Промаши!
Чује смрти бат.
И
промукли Сигфрид к’о ковница дише.
Ко
да се усуди да га оперише,
Ко
данас да му такне врат?
Ноћ
ахилеонска сва на чам мирише,
Лекари
се паште да не може више.
Не
збори. Зар је Бог већ сит
Кроз
његова уста да збор држи дуги?
Један
због гркљана, због сушице други
Свршава
жића свога нит.
Ваздуха!
Светлости! Вила са Керкире!
“Не
бој се! Шасери чувају је, сире”..
“
Знам”, вели, погледа му тон.
Прво
кратка рука, сада глас му низак.
—
С догађајима би хтео да је близак.
Француски
журнал доби он.
Види
своју слику и с њом јад свој читав.
Мршав,
свео, лежи на кревету млитав.
Сумње
је препун му глед.
У
фланелу, што га у Сан Рему купи,
Страх
га. Ни на балкон не може да ступи.
-
На друге слике дође ред.
Тада
спази слику која није глума,
Што
је Бецић сними са једнога друма.
За
њу ће цео свет да зна.
То
је Петар Први. Из Србије Старе
Одлази
седећи на остатку каре,
Волови
вуку кола та.
Краљ
Петар иде, јер ићи мора
Преко бусења,
стења и
гора.
Тајанствен
пред њим стоји пут.
Са
штапом, само у свом мундиру,
Он
иде мору, изгнанству, миру.
Иде
у бајке вечне кут.
Четири
вола, с јармом у луку,
Раоник
славе, херојства вуку.
Но
унук Карађорђа, лав,
Да
се са бојног поља ишчупа
Четири
вола морају скупа
Да
употребе напор сав.
Србин,
тај песник, ратник, што створи,
Да
земља пева, да барут збори,
Да
Петра Првог, борца тог
Осветли
душу, створи за њега
Та
кола, спојив остатак спрега
С
остатком задњим топа свог.
Песма
ће ореол исплести
му цветан.
Поносан к’о вођа, као пастир сетан,
Како
је велик изгнаник тај!
И
многи, што су се прославили лиром,
Чија
слава кружи васељеном широм
Завидеће
му за тај сјај.
И
видећи како корача пут части,
Кроз
снег, Побеђени, лишен своје власти
Завапи
Победилац: “ Вај!”
Он
одбаци слику израђену кредом.
Дршће,
а на
лицу чита
му се
бледом:
Шта
значи краљ, шта значи славе сјај.
Тане
тако баци, мада му крв следи,
Лик
Алберта који сам на дуни седи.
Сад
збуњен гледи слике, бон.
Војника,
какав он не беше гледа
И
старца који сам на кару седа,
А
какав неће бити он.
Он
види: краљ овај сред стена, ливада
Седећи
на топу навек ће да влада
Сред
чобана што знају бој.
И
пре но што се лиши живота и круне
Триумфатор
крикну крик зависти пуне.
С
уздахом гледа ловор свој.
Ишчезнуће
сјај на оклопу и шлему
И
слике ласкаво посвећене њему,
Пред
овом сликом што је плен
Будућности
с којом залуд борба биће.
Кад
смрт сав тај његов сјај у ништа слиће
Још
за који трен.
Он
види, пораза узвишеност цела
Старост,
овешталост запреге, одела
И
сав тај скромни, прости чин
Да
се с околином и тренутком слаже;
Види
да се пораз ко успех покаже
Када
постане славе син;
Види,
да лепота пуна блеска ступа,
Кад
најдостојни је вечност славом купа
Клизећи
врх њих да сјај им да.
То
случајно није. И он види, да је
Сам
Омир, изагнан чак у српске краје,
Спрегнуо четир вола та.
Едмон Ростан
95 - Roma, 7016. - Casa Editrice Italiana. (5000).
