среда, 28. септембар 2011.

Здравица - Војвода Машо A. Ђуровић



Здравица књазу Николи на Ђурђевдан 1899. године:

"Сачувај те Бог и крсна слава, господаре:
од шпијуна и издајника домовине
од турског побратимства,
од арбанашке бесе,
од скадарског везира,
од млетачке лажи,
од ћесарове окупације и од прикривеног душманина.
Сачувај те боже, господаре:
од интрига цетињских,
од пизме бајичке,
од стиме ћеклићке,
од трговине његушке,
од мала цуцкога,
од кириџлука граховскога,
од поткутњице бјеличке,
од главарства чевског,
од четовања велестовског,
од харамбаша војинских,
 од плијена марковљанског,
од одијела загарачког,
од каравана команског,
од војводства љешанског,
од сердарства цеклинског,
од рана љуботињских,
од љубоморе црмничке,
од Турака барских,
од старосједилаца улцињских,
од насиља грбаљског,
од дуга паштровског,
од фиса зетскога,
од чојства подгоричког,
од хвале кучке,
од кумства васојевићког,
од племства морачког,
од кућа ускочких,
од мегдана ровачких,
од имућа братоножићког,
од комшилука пиперског,
од зорења бјелопавлићког,
од сиротиње пјешивачке,
од пестокупљавине никшићке,
од крви луковске,
од свађе жупске,
од рђе шаранске,
од лукавства дробњачког,
од иле пивске,
од лажи гатачке,
од путева голијских,
од вода бањских,
од одива рудинских,
од засједа рудинско-трепачких,
од смрада которског,
од поморских капетана бокешких.
Сачувај те боже, господаре:
од суда кметовског,
од власти капетанске,
од извршења перјаничког,
од грба почасног перјаника,
од поповског бира и молитве,
од богатства никоговићког,
и од жене намигуше."



понедељак, 19. септембар 2011.

Радоје Рогановић - Црногорац - “ Ропство владике Данила”


 Радоје Рогановић - Црногорац


У сред Зете, мјесту Српском,
Подиже се црква света,
Од како је постанула,
Има близу двјеста љета.


Сагради је тужна раја,
Уз мунаре и џамије;
И бијела црква ниче
Ђе владају Османлије;


Скупио се народ српски,
Са свих страна равне Зете
Скупио се око цркве,
Богомоље ове свете.


Стао народ око цркве,
И почео размишљати
Ко ће ови олтар нови,
Сада овђе освештати?!


"Да владику Црне Горе
Сад зовемо ми, Данила,
Султанова војска би га
Међу нама погубила!"


Тако збори б'једна раја,
Тужна раја, јер се боји,
Да Данила не погуби
Српског рода душман ови!


С мукама се раја бори,
Са јадом се вељим носи,
Па у паше договорно
Милост раја ено проси!


Пада раја на кољена,
И зетскога пашу моли:
Да им Данил свешта цркву,
Да им паша то дозволи!


"Господару" - вели раја,
"Допусти нам зват' Данила,
Богомољу да посвети
Што је раја саградила!"


"Господару" - вели раја
"Дај нам твоју милост вељу,
И испуни царске раје
Превелику ову жељу."


"Ела пашо, молимо те,
Па што хоћеш да ти дамо.
Испуни нам ову молбу
Ради ове цркве само!"


Молили су дуго пашу;
Па им најзад молбу прима,
Још за ову милост раји
Паша ништа не узима.


Рече паша: "Нека дође
Тај владика Горе Црне;
Чуваћу га као себе
Док се опет натраг врне.


Да га чувам као себе;
- То ми образ мој налаже
С тога велим: Нека дође,
И нек му се ово каже!"


***

Превесела раја стала,
(Ова тужна сиротиња,)
Па је одмах опремила,
Посланика до Цетиња.


Њему раја писмо даје,
За владику Црне Горе, -
И посланик брзо крену,
У освитак рујне зоре.


Посланик је хитро стига
На Цетиње код Данила,
Како га је угледао
Радост му је веља била.


На кољена тај час паде,
Руке у вис к небу диже
Па устаде и приступа
Господару славном ближе.


Кад му се попримаче
Тај посланик зетске раје,
Извадио из њедара
Књигу Зете, па му даје:


"Прими ову б'јелу књигу,
Од народа ц'јеле Зете,
А уз књигу прими поздрав
Перјаницо земље свете!"


Чита књигу Данил славни
Па кад виђе што му каже,
Радост веља обузе га
- С његовом се жељом слаже.


Весео је пастир добри
Олтар нови што с' направи
Тун, ђе свака груда земље
О српскојзи прича слави.


Весео је Данил соко
Па одлучи да ће поћи,
А зна дивно да би мога
Више натраг и не доћи! ...


***

Весели су Црногорци
Да у Зети цркву виде,
Али њима није мило
Да владика тамо иде,


Јер се они страшно боје
Да им тамо не погине,
Да их душман вида лиши
Да им главу не окине ...


Са свих страна заори се:
- "Не хајд' тамо света главо!
Да те Турци не погубе,
Наша дико, наша славо!"


- "Дужност мене света зове,
Одговара пастир благи;
Погинем ли - мученик сам -
За крст часни и род драги!


А жа' ми је Црногорци,
Што ве таква миса' дави;
Зар не знате да од смрти,
Не боји се јунак прави?


Особито ђе се тиче,
Свога рода, свога дома,
Тамо треба живо хитат',
Не страшит' се муње-грома.


Зар да реку ти душмани,
Љуте оне османлије:
Данило је страшљивица,
Ни на вјеру доћ не смије...


Него збогом Црногорци!
Ко овакву дужност врши
Такав неће, знајте никад

Злијем путем да обрши!" -


Ово рече Данил јунак,
И окрочи свог дорина:
Крену Зети земљи милој
Па се топи од милина.


Пође Данил да посвети
Подигнуту цркву б'јелу;
И да рају тужне Зете
Овесели сада ц'јелу!


Иде Данил Његош смјело
Међу Турке међу змије;
Како ће му тамо бити
Но бриге му за то није! ...


Пред владиком гласник лети
Међ' Зећане ето стаде,
Кликну: "Ево Данил иде
Но на ноге браћо саде!"


Тутњи, врви зетски народ,
На сретање сад излази,
Да поздрави свог владику
Што с Цетиња к њему слази.


Стануо је народ зетски
У редове и гомиле,
Да поздрави владаоца
Црногорске земље миле. -


"Божа помоћ, мој народе!" -
Када дође, Данил рече,
На хиљаде гласова се:
"Добро доша!" - сада стече. -


Гледа народ у владику,
Ка' у сунце неба јарко;
Весело је мало, веље,

Приступа му руци свако. -


Мили Боже, дивна станка,
У средини Зете равне!
Срби стоје уз владику
Црне Горе, земље славне!


Весео је Данил славни
Што га Зета окружује,
Ал' и тугу вељу носи
За што она да робује? -


Тад у б'јелу цркву уђе
Архипастир овај свети,
С молитвама благом Богу
Хоће цркву да посвети.


За њим народ на гомиле
У бијелу цркву лети,
Јер је жељан нове цркве
Посвећене видијети.


Зазвонише јасна звона
Са висине цркве свете,
Глас разносе на све стране
Да у цркву Срби лете.


Боже благи дивна гласа
Посље дугих триста љета
Када овђе зачу звона
Мила земља, српска Зета.


Данил цркву освећује
Архипастир Црне Горе:
Благом Богу службу служи,
Молитве се свете хоре.


***

Паша зетски, Омер горди
Мукама се страшним мучи,
Да Данила сад погуби, -
То га памет ено учи.


"Да владику овог пустим,
А да га сад не убијем,
Султан ће ми рећи силни:
Да пашоват не умијем."


И још паша собом збори:
"Да га лишим сад живота,
На мене ће напут гријех
А уз гријех и срамота! -


Што ћу јадан сада - што ћу!
Не умијем погодити,
Да ли ћу га пустит жива -
Или ћу га погубити?! -


О, што зборим да га пустим
Међу оне љуте змије,
Па да Турке с' оних крша
Ка' пилиће ора' бије?! -


Не, пустит га жива нећу!
Не - тако ми Бога Дина!
Јер би могла пропанути
Од њег' Турска царевина!"


Скочи паша - лати ћорду;
Па он брекну своје слуге:
"Нек' се војска одмах купи
Нека креће - није друге!" -


И војска се пред двор скупи,
Тун се слеже три хиљаде,
Паша хитро тад изљеже
Војсци овај абер даде:


"Владика је Црногорски,
Међу нама ето пао:
Сами 'Алах' јесте њега
Сад у руке наше дао!


Но напријед, војско царска,
Ка' муња ти полети;
Нек', ђаурин овај падне
Што га раја зове: 'свети'!" -


Завикала турска војска,
Која стоји у колаче:
"Здраво да си, честити пашо,
Нашег цара ти јуначе!"


Па с' отиште она тада,
Као облак на гомиле,
А глас Зетом одјекује
"Умри, умри, ти Даниле!" -


Лети војска османлијска
Око паше на буљуке:
Да владику Црногорског
На велике стави муке. -


И гле! - јурну са свих страна
Ц'јела војска на Данила,
Па је њега у један час
Међу собом ухватила,


Свезаше му свете руке
Тврдом везом од конопа,
Па говоре: "Сад Ђауре,
Нек' ти помоћ да Јевропа!


Нек т' избави краљ московски,
Нека твоје везе макне,
А свагда је говорио:
'Не см'је нико да те такне'!? -


Нек т' одбране Црногорци,
Које држиш као очи,
Нек ти Ђаур твојих Гора,
У помоћи сад прискочи!" -


Пошто душман сврши,
Весели се и поноси,
Па Данилу ставља колац
На рамена, да га носи.


"Нос' Ђауре - овај колац."
Тако њему душман вели:
"Ти издахнут на њем' мораш,
Турчин зорни тако жели" -


Када Данил од душмана
Овај грозни прими колац,
Тад говори: "Чујте Турци
Ја сам јунак Црногорац!


Владика сам - па баш за то
Мом јунаштву то не смета,
Погинути за род, вјеру -
То је моја дужност света!


Него ружно учинисте,
Што на вјеру мене звасте:
Па овакве сада муке
Мени Турци ево дасте!"


Ово вели Данил славни -
Не дају му зборит' више ...
А свом цару Омер паша
Овакову књигу пише


. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

"Владици сам Црногорском
Савезао руке!
Пустио сам - да га муче -
Јаничаре Турке!


На вјеру га домамих
Сада међу нама!
А народ је заплакао
За њим у горама!


И сјутра га мислим, царе,
На муке удрити,
Па га онда на сред Зете
Наше погубити!" ...


Боже благи што сад наста,
Зета с' тресе сва од плача;
Народ пада од жалости,
Ка' од љутог бритког мача! -


Стоји лелек по свој Зети
Да до неба се чује: јао!
Што је Данил међу Турке,
Као жртва сада пао.


Тужна раја заплакала,
Па Омера моли пашу,
"Молимо те Господару,
Не погуби дику нашу".


Тужна раја заплакала,
У груди се своје бије,
А Омер се паша горди,
Са грохотом на њу смије.


Пала тама Црној Гори,
Као страшни суд да стиже,
А Данила воде Турци:
- Слава им се турска диже!


Иде Данил добри смјело,
Живота му није жао:
Но говори: "Што ћу и ја -
Кад је Србин вас пропао!"...


Већ Данила доведоше
Подгорици Турци својој,
Па говоре: "Ко је Турчин
Нек' приступи глави овој!"


"Уби! - Уби!" - Турци вичу,
До неба је стала граја:
"Ко не дигне на њег' руке,
Неће гледат Божјег раја!" -


Боже мили, страшна суда
Над Данилом што с' изриче:
- "Да с' на колац сад намакне",
Тако Турчин ено виче ...


***

Ал' гле - Осман старац турски
Турцима је завикао:
Да би млого боље било
На откупе кад би с' дао!


"Вјера му је Турци дата
Да он дође међу нама,
Па да с' вјера не одржи:
Срамота је и женама,


А не силној царевини,
Што истоком свијем влада;
Но држимо тврду вјеру,
Да ни царство не пострада! -


Чујете ли Турци браћо,
Већ стотину имам љета,
Од како сам угледао,
Бијелога овог св'јета.


Па сам дозна' што бит може -
За то вама опет вељу,
Одржите тврду вјеру,
Испуните моју жељу!


Не ћете ли Турци тако,
Него вјером преврнути;
Све ће нама наопако,
Знајте, по сад обрнути.


И што ће ни Султан рећи:
Кад на вјеру њега звасмо
Па са њиме вјеру Турску
Овђе данас окаљасмо! -


Милије ће бити цару,
Три товара сухог злата,
Него њега да смакнемо,
Када му је вјера дата!


Учинимо тако Турци,
На откупе дајмо њега,
Па се онда ми бојати
Већ немамо ни од чега.


А пошљимо овај откуп,
Свијетломе нашем цару,
А немојте да чинимо
Ову стидну пријевару! ...


И још да вам кажем сада,
Моја мила браћо Турци,
Владику ће осветити,
Црногорски они вуци!


Па то могу на Султана
Учињети они лако;
Но пустимо сада њега
- Учинимо Турци тако!" -


На глас овог старца
Сад се Турци узбунише,
Неки веле: "Пустимо га!"
Неки кажу: "Никад више!"


А Омер се паша мучи
Уз коју ће пристат страну,
Јербо не зна која ће бит
Повољнија сад Султану.


На муке се врга' паша,
Незна што ће јадан рећи,
Али Данил да се пушти
Број Турака све је већи! -


Уз виши је број Турака
Омер паша сад пристао,
И Данила на откупе
Црној Гори ено дао! ...


***

Глас анђелски сад долази
Са Рибнице и Мораче:
"Утишај се Горо Црна,
Немој народ да ти плаче!


И умири ти јунаке,
У витешке твоје горе:
Да у борбу сад не иду
За Данила на злотоворе.


Данило је у животу
Још погубљен до сад није!
Бог је благи забунио
Око њега османлије!


Него купи злато, сребро,
Кроз све твоје манастире,
Па покупи златне крсте
И одежде и путире:


Те владику свог откупи
Из душманских рука клетих
Ма све злато ти продала
Манастирах твојих светих!


А Бог ће ти утолити,
Твоју муку, твоје сузе,
А душман ће скупо платит,
Твоје благо што ти узе!"


***

Мила наша Гора Црна
Анђелском се одзва гласу,
Па душману за владику,
Откуп спрема у том часу ...


Душман прима веље благо
Сиромашне Горе Црне,
Да владику њезинога
Из својијех рука врне.


Пошто душман благо прими
Црне Горе и од Зете:
Поручио Црној Гори
Да владику свога срете. -


Ето Данил Црној Гори
На дорина свога јаше
Опрости се од Тураках
И од њиховог љутог паше.


***

Боже мили дивне славе
Црној Гори у криоца;
Скупило се мало, веље
Да поздрави Српског оца.


Стаде Данил међу њима,
Као отац све поздравља;
Весеље је наступило
Јер се мило сунце јавља. -


Запјеваше Црногорци
Уз милога свог пастира:
Коло воде на Цетињу
Код светога манастира.


А бијела вила збори:
Испод неба са висине.
"Кога благи Господ чува,
Тај не може да погине!"


Још бијела вила збори,
Над Цетињем што се вије
"Нека ропство Данилово
Црној Гори вјенац свије!"


И гле! - ето пушка плану
Данило се у бој диже,
И јуначкој Црној Гори
Сада нова радост стиже!


Пламте пушке на све стране,
Владика се у бој дига,
А Султану од Омера
Јоште абер није стига ...


***

У Стамболу Султан сједи,
На своме дивану,
Турци му се сви радују
Ка' лијепом дану.


А абер му овај стиже,
Од Омера паше:
- "Вељи царе од истока
Јарко сунце наше!


Владици сам Црногорском
Савезао руке,
Пустио сам - да га муче -
Јаничаре Турке!


На вјеру га ја домамих
Сада међу нама,
А народ је заплакао
За њим у горама!


И сјутра га мислим, царе,
На муке удрити,
Па га онда на сред Зете
Наше погубити ..."


Скочи Султан као муња,
Са дивана свога,
Када овај абер прими,
од паше Зетскога.


Весео је силни Султан,
Томе нема краја;
И игра се са весељем
Као у сред раја.


" - Благо мене!" рече Султан
- "Лијепа абера,
Дивно ли је царство моје
И његова вјера!"


Па позива своје паше,
Да им радост каже:
Хитре слуге по Стамболу
Трче да их траже.


Ето паше на дивану,
Око цара сташе,
Па говоре: "Заповједај,
Мило сунце наше!"


Цар говори: "Паше моје
И вељи везири,
Ако који жалостан је
Сад нек' се умири!


Ево за нас, Турке, среће,
Какве није било;
У наше је сада руке
Владика Данило


У Зети га ухватио,
Јунак Омер паша,
И већ му се одредила
Данас смртна чаша!


У питомој нашој Зети
Свезаше му руке:
Неће више противу нас
Шиљати хајдуке.


Него треба моје паше
Сад се веселити,
Сјутра ће га Омер паша:
Јунак погубити.


Благо нама, наше сунце!
Завикаше паше,
Ево данас Црногорци
Робови посташе!" -


"Благо нама, наше сунце!"
Паше цару зборе,
"Нема више на свијету
Оне Црне Горе.


Глава јој је данас пала,
У моћне ти руке,
Неће више нама сјећи
Соколове Турке."


На ријечи ове њихне
Гласник цару каже:
"Јарко сунце! ово писмо
Предадоше страже."


Прими писмо силни Султан
И у њега гледа
Прочитао неколико,
Даље му се неда.


Скочи Султан цар истока
Спопаде га туга,
"Куку мене! - рече Султан
"Што ми даде слуга!"


"Шта је царе, сјајно сунце?"
Запиташе паше,
"Ко уништи нама о
вђе
То весеље наше?"


Виче Султан збуњено,
Каже што је било,
Како се је повратило
Црногорско крило, -


"Омер паша непријатељ
Турски је постао,
Данила је Црној Гори
Опет натраг дао!


А шиље ми неке крсте,
Ђаурске закладе,
Које Црна Гора њему,
За Данила даде.


А сву Црну Гору да је
У огањ спалио,
Оног силног ђаурина
Неби наплатио!


Но што ћемо, моје паше
Сада да чинимо,
Ако царству великоме
Ми добра желимо? -


Ваља скинут ове муке,
О, јуначке паше
Што овако силно сада
На мене насташе! ...


Ал' ја ћу их ево скинут
Са мојега срца:
Објесит' ћу Омер пашу,
Неваљалог мрца.


И Данило погинут ће
Што га зову 'свети' -
Када моја силна војска
На њега полети. -


Но купите војске сада -
Сто хиљада равно
Да Данила ухватимо
Што жељех одавно." -


Тако збори силни Султан,
Бога не призива,
Који срећу и благослов
Данилу излива, -


Тако збори Султан силни
И војску испраћа,
Али му се разбијена
С наших гора враћа ...


Војска му се грдна враћа
Са 'Царева лаза'
"'Алах' чува Црну Гору" -
- Тако Султан каза ...


***

А ти пјевај Српска вило
На висини што си,
И с Данилом витешкијем
Вјечно се поноси!



недеља, 04. септембар 2011.

Ђура Јакшић

ПЕСМЕ


Kад би мома звезда била,
Никад не би душа моја
Бела данка зажелила.
1856.



Вина, Мило!“ — орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Из Милиних руку мали’
— Ма се растô бела света —
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Неста Миле, неста ћева!
Ава точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!
1856.



Две преда мном стазе стоје:
Једна с цвећем, друга с трњем;
Гвоздене су ноге моје —
Идем трњу да се врнем.
Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога мека;
Нек’ по цвећу жене газе,
А трње је за човека!
1856.





Где ја шећер сијем,
Ту отров израсти;
Где ја певат мнијем,
Ту ћу у плач пасти;
Где на друга бројим,
Ту крвника имам;
Где ја лавор својим,
Трнов венац примам...
Скори свећа крају,
Данак црној ноћи —
Ал’ крај моме вају
Никад неће доћи!
1856.



Jедан дим још, једну чашу,
Једна песма, једна сека!
П’ онда збогом, тамбурашу!
Збогом, крчмо, занавека!
1856.





Oд Великог Села до самога Ждрела
Кô да ј’ вила нека ћилим разастрела
Од зелене траве и свакаке шаре,
Да себи домами уморне бећаре;
Па доклен ти вила лаког санка бира,
Хлађан поток слабе ноге ти испира,
Ветрови ти тихи лепи мирис дају,
Заслађене хране горком уздисају...
Са далеког пута уморан сам сео,
Не би’ л’ санка нашô, сетан, невесео.
Повило се цвеће, полегла је трава,
Али мене санак давно избегава!
Сила се је мисли врзло по памети...
Много ли сам страдô, кад се срце сети:
Никад добро јутро! Никад добро вече!
Мени ноћца лако никад не протече...
У мислима, тако, уздахнô сам јако,
А сузе су текле низ образ полако;
Од груди се мојих вечан огањ створи,
Да у њима душа пре рока изгори!
По големом свету млађан се потуцам —
Што громовник нисам, да на судбу пуцам?...
Све што ми је било недраго и драго,
Остављат сам морô равно, подједнако!
Па где сад почивам?... О, да дивна места!
Лепша никад није с уресом невеста!
Извезено цвећем, окићено горам’ —
Ја и ово место оставити морам!


Ено, већ се крију сјајни сунца зраци,
Ка западу златни путују облаци;
Торбицу сам свезô, опанак притегô,
И ја бих са сунцем некуд даље бегô;
Али једно срце, друго судба жели:  
Ја по судби морам, што она придели.
Видиш оно стење што се небу пење?
То је воља судбе... горко придељење!...


Кô боланог нада, небу подигнута,
Подиже се гора од камена љута,
Болну диже главу, а коленом клеца
Каменито срце Млава јој просеца:
Зајазит се не да, мумла, јечи, стење,
И у муци тешкој прождире камење;
На њу, грешну, сунце никада не сија,
Само гром је, мразну, са хуком пробија,


Пламенита муња опали јој лица,
Да већма потавни, срамна проклетница!
У нечистом недру вечну клетву скрива,
Зато гдегде грми, и немо почива:
Благослов је проклô српски царе Лазо —
Како би јој и бог милости указô!?...
Поред ње ме, бујне, тврда стаза води.
Али куда, куда? — Куд сам орô ходи.
Повише облака, и од неба више,
Јер, уместо неба, пуст се камен диже...
Не чује се тица, баш никаква гласа,
До вечите хуке безбожних таласа...


Не знам даље стазе, не знам даљег пута,
У ’вакој се гори најлакше залута.
[. . . . . . . . . . . . . . .


. . . . . . . . . . . . . . .]


Изнемогло тело сурвало се доле
Поред неке пусте развалине голе.
Тврдиња је била некад ово стара,
Чувала је верно свога господара,
А данаске шта је развалина ова?...
Постала је гнездо суријех орлова!...
Слушала је негда бојних труба звуке,
Шта данаске слуша?... Међеде и вуке!


Силена је војска овде становала —
Наместо је војске маховина пала!
Под маховом леже старе славе знаци,
Оружије светло, коњи и јунаци...
Све ту мирно лежи, под стеном страхоте,
Из прашине њине гуштери се коте...
На њој данас седим и даљину гледим:
Ваљда гдегод ближе миран кров се диже,
Или добар пастир стаду следи белом?...


Ал’ ништа не беше у околу целом!
Као да је камен у љутини пукô
И у пукот своју све живо повукô!...
Ал’ шта се забеле у горскоме мраку?
То је бела кула на цркви Горњаку!
Раширила крила лабудова бела,
Белоћу је снега на себе узела;
Крст се на њој блиста, сунцу одговара
И по хладној стени златне пруге шара.
Једно се је звоно с беле куле чуло,
У моме је срцу трипут одјекнуло;
Запојаше тихо калуђери свети...
Можете л’ ме, ноге, бар донде понети?


Ено ми дворишта, ено дворских врата,
Примиће ме у двор, страна, непозната;
Одмор ће ми дати, то ми само треба,
А благослов на нас бог шаље са неба!...


У Подгорицу 1857.





Горњак је манастир, задужбина цара Лазара, лежи у најдивљем пределу поред Млаве, на граници између Хомољског и Млавског среза у Пожаревачком окружју. — Велико Село и Ждрело места су у истом окружју. — Млава је река која изнад Жагубице у окружју пожаревачком извире и код Костоца у Дунав утиче. Прича се да је цар Лазар хтео преко ње разговарати се са некаквим свецем Григоријем, који је близу Горњака у гори постио, па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо Млава.
Напомена Ђуре Јакшића


Kао бедем тврди црна поноћ стоји,
Преко кога прећи пуст се живот боји.
Побожна обитељ светог манастира
Грешноме је телу давно нашла мира.


Онемеше стене што неме бејаху,
Умукнуше звери у дивијем страху.
Не миче се листак, шума не шумори,
Мрка поноћ прети мркој пустој гори...
Па и Млава пуста уздише потмуло,
Да се не би њено уздисање чуло.
Сама у свом страху природа се грози,
Страховите тајне нема поноћ носи...


Уздрма се кула, звоно се занија,
У цркви се чује молитвица тија,
Ужегу се саме погашене свеће —
Кроз немо двориште неки дух пролеће.
На челу се бледом, где је круна сјала,
Светитељска светлост дивно заблистала...
Тихим ходом прође кроз дворану стару,
Поклони се трипут светоме олтару,


Па ишчезне опет у поноћном мраку...
Тако царе Лазо доходи Горњаку.


7 Подгорцу 1857.








Студена ме киша шиба
Већ васцели дан;
Ој, прими ме, крчмарице,
У твој лепи стан!


Саву, Млаву и Мораву
Прелазећи ја,
Тебе сам се зажелео
И лакога сна.


Наточи ми чашу вина
Из подрума свог;
Пољуби ме, загрли ме,
Помогô ти бог!


Сумраковац 1857.







Kао златне токе крвљу покапане
Доле пада сунце за гору, за гране.
И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!
У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји... То су уздисаји... 
А славуји тихо уз песмицу жале,
Не би ли им хладне стене заплакале. 
Немо поток бежи — ко зна куда тежи!
Можда гробу своме — мору хлађаноме?
Све у мртвом сану мрка поноћ нађе;
Све је изумрло. Сад месец изађе...
Смртно бледа лица, горе небу лети:
Погинули витез ено се посвети!...

1857.



Близо до неба гора је чарна,
Не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна —
Презрô је давно презрени свет.
По тавној магли тешког вихора
Неће на земљу ни небо, хол!
Небо му с’ чини да пасти мора,
А пуста земља сам један бол.
Тихо се вије, облаке гони,
Презирућ гледа у сунчан зрак...
Стреловит после на земљу рони
И крвљу капа земаљски мрак.
У Сумраковцу 1858.



Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!
Немојте рећи: „Овде почива
Љубави наше увели струк!“
Не кун’те земљу, није вам крива —
Стишајте јада ласкави звук!


Немојте трошит руже убаве,
Китећи њима мој вечит дом!
Реците само: „Доста је славе —
Веран је био народу свом“. 
1858.





Jа сам стена,
О коју се злоба мори,
Светска чуда и покори.
Многи тежак облак, јека,
Крш громова, огањ, клетва
И сто чуда неба, земље,
Разбило се о менека...
Усамљена


На средини морске пене,
Цепам муње и громове;
А таласе рикајуће
Са храпавим камом груди
У капљице ситне мрвим.
У ноћима смрти страшне
На раме ми тице слећу
И злослутним гракћу гласом:
Пакост, злобу и несрећу —
Што злокобних
Два’ест осам стојим лета,
Презирући, смејући се
Пакостима безбожника;
Хладна, нема —
За радости и за злости
Непомична, неосетна,
У којојзи отров-срце,
Уморена љута змија,
На узглавку — вечном мраку,
На камену од увреда,


Размрскана, ћути, спава...
Ја сам стена... ал’ крвава!...
Испарана гневом, једом,
Заљуљана муком, бедом!...
Смрт ми грозна, немилосна,
Са песницом коштуњавом,
Злокобницом ока свога,
Умирућа часом прети...
Чекај, селе!
Још не желим ја умрети!
Док се земља не затресе,
Бурно море не зајоше,
Не поцрни сјај звездани,
И месеца светлост бледа
Не завије у облаку
Божје правде и истине,
Сјајне зоре и вечери
Зрак црвени не протури
У крваве љуте змије,
Којима ће дух вечити
По јауку, болу, писци,
Несрећнога шибат света —
Донде — донде!...
Увређено срце моје,
У вечитом болу, гневу,


Смеха се је зажелело...
— Ха! Ил’ можда неће доћи
Страшног суда глас ужасни?
Можда никад неће моћи
Горкој муци и јауку
Насмејат се срце моје?...
Иди!... Иди!...
Не дирај ме мразном руком,
Да преживим вечност тужну
На врлетном моме вису,
Где ме чуда и отрови
Злобног света узвисише —


Ал’ отклен ћу сам, по вољи,
Стојат... пасти... или вечно
Зла и подлост презирати
Ледним оком горског лава...
Ја сам стена, ал’ крвава!...
1860.





Ћутите, ћут’те!... С пером у руци
Стекô сам себи у роду глас;
С крвавом сабљом на бојној муци
Бољи сам био — бољи од вас!


Да сте ме вид’ли — то да сте само!
Ал’ онде, знајте, не беше роб!
Убојне сабље кад потрзамо:
Победа! Јуриш! Ил’, боље, гроб!
Звук трубе, хуји, пољана јечи,
Грми и пуца огањ и прах;
Ћутећи стојиш, падаш без речи,
Гинеш за народ, гинеш без стрâ.
Пламен и дим, гори нам лице,
Мрки кô вуци дођемо сви —
Али где бесте ви, кукавице,
Пудљивци худи, лажљиви пси?...
1860.





Пијем, пијем... ал’ у пићу
Још се никад не осме’ну’ —
Као да је рујним вином
Бог полио хладну стену!
Посрне л’ ми каткад нога,
Дружина се луда смије —
Ал’ се брзо смеха трза,
Кô од једа љуте змије...


А ја пијем, јоште пијем —
У том ми се срце пара —
Ћутећи се само играм
Љутим врхом од ханџара...
1861.



Падајте, браћо! Плин’те у крви!
Остав’те села, нек’ гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!
Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна...
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина...


Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, боже мој!...
Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако, ох, браћо драга,
Та зар би тако презрели вас?...
Презрите братства покор и клетву,
Што небо даде, погаз’те ви!
Та није л’ грешно, није ли грозно:
Крв деце ваше гледамо ми!...
А где је помоћ ил’ суза братска?
Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог!“?...
У вељој беди, смрти и крви,
Данас вас саме оставља бог!
Ал’ опет, грешан, грешно сам певô
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи, кипи и чека —
Ал’ не да ђаво... ил’ не да бог!


1861.




Kроз поноћ нему и густо грање
Види се звезда тихо трептање,
Чује се срца силно куцање; —
О, лакше само кроз густо грање!
Ту близу поток даљину пара,
Ту се на цвећу цвеће одмара,
Ту мене чека ашиковање; —
О, лакше само кроз густо грање!
Пашћу, умрећу, душа ми горе,
Растопиће ме до беле зоре
Кô груду снега врело сунчање; —
О, лакше, лакше кроз густо грање!
1861.








 ЉУБАВ
1.
Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.
Он ће са мачем доћи
Кад куцне један час —
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.
А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит сина,
Да чува благо то.
2.
Често те у сну снивам,
Моја љубави!
Често те тако виђам,
Цвете убави!
Па грлим небо плаво,
Грлим, уздишем;
А љубим сунце јарко,
Љубим, издишем.
Ал’, ево, зора свиће,
И, ево, прође сан;
Ал’ тебе нема, нема —
Нема да сване дан!
1862.





Ране моје љуто тиште,
Мила, дивна Црногорко!
Моје груди помоћ ишту,
Испаране на бојишту.
Помоћ, помоћ, Црногорко!
Потпраши ми пушке мале:
Руке су ми малаксале
Секућ Турке, Црногорко!
А кад паднем, горски лаве,
Моја лепа Црногорко,
Тешке ране и крваве
Нек замене турске главе!
Ох, свети ме, Црногорко,
Не кукањем и са плачем,
Већ крвавим љутим мачем:
У бој, у бој, Црногорко!
А на дому храни синке,
Моју наду, Црногорко;
Оне дивне мушке слике,
Оне храбре осветнике.
Храни, негуј, Црногорко,
И леп наук казуј њима:
Светити се душманима —
Моја верна Црногорко!
1862.



НА ЛИПАРУ
Jесте ли ми род, сирочићи мали?
Ил’ су и вас, можда, јади отровали?
Или вас је, слабе, прогонио свет —
Па дођосте само да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет?...
Ми смо мале,
Ал’ смо знале
Да нас неће
Нико хтети,
Нико смети
Тако волети,
Као ти —
Ћију ћи!
Моје тице лепе, једини другари,
У новоме стану познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед;
Али моје срце, али моје груди


Леденом су злобом разбијали људи,
Па се, место срца, ухватио лед.
С белом булом,
Са зумбулом,
Шарен-рајем,
Рајским мајем,
Цвећем, миром,
Са лепиром,
Летимо ти ми
Срца топити —
Ћију ћи!
Моје тице мале, јадни сиротани!
Прошли су ме давно моји лепи дани —
Увело је цвеће, одбегô ме мај;
А на души оста, кô скрхана биљка,
Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.
На Липару 1866.





...Поноћ је.


У црном плашту нема богиња;
Слободне душе то је светиња.
То глухо доба, тај црни час —
Ал’ какав глас?...
По тамном крилу неме поноћи
Кô грдан талас један једини
Да се по морској ваља пучини;
Лагано хуји, кô да умире,


Ил’ да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил’ земља куне своје покоре?
Ил’ небо, можда, даље путује,
Да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
Последњи пут се с земљом рукује...
Па зар да небо свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане —
Тама?...
И ход се чује...


Да л’ поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази —
Кô да са оног света долази.
Ил’ крадом облак иде навише?
Ил’ болник какав тешко уздише?
Ил’ анђô мелем с неба доноси?
Ил’ оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?... Да злоба није?...
Можда се краде да нам попије
И ову једну чашу радости?
Ил’, можда, суза иде жалости
Да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?
. . . . . . . . . . . . . .
Врата шкринуше...
О, душе! О, мила сени!
О, мајко моја! О, благо мени!
Много је дана, много година,


Много је горких било истина;
Много ми пута дрхташе груди,
Много ми срца цепаше људи;
Много сам кајô, много грешио
И хладном смрћу себе тешио;
Многу сам горку чашу попио,
Многи сам комад сузом топио...
О, мајко, мајко! О, мила сени!


Откад те, мајко, нисам видео,
Никаква добра нисам видео...
Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је,
Кад оно тихо ткање не чује


Што паук везе жицом тананом
Над оним нашим црним таваном!
Међу људма си, међу ближњима!...“
Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:
Под руку с злобом пакост путује,
С њима се завист братски рукује,
А лаж се увек онде находи,
Где их по свету подлост проводи;


Ласка их двори, издајство служи,
А невера се са њима дружи...
О, мајко, мајко, свет је пакостан,
Живот је, мајко, врло жалостан...


На Липару 1866.





Tеби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...


Изгинућемо!..
„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славио —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
11. јануара 1867.  


Jеданпут иде стари Амиџа
Кô неки седи мандарин;
А за њим тапка, трчи, скакуће
Јуначке крви најмлађи син.
Вашар је био — а на вашару
Сабље, пиштољи, арапски ат;
Туниске капе, сребро и злато,
Млетачка свила, женевски сат.
„Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“
Детета склоност кушаше свог.
„Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну,
Ил’ волим ата мисирског?
Ил’, можда, желиш од свиле рухо?
Нека ти буде свилено све!
Говори, сине, говори брже,
Да купим оне токе злаћене?“
Дете се чешка руком по глави,
Као да не зна шта би од свег:
„Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо,
Печења купи јарећег...“
Сад се и бабо чеше по глави,
Гледајућ дуго синчића свог:
— Е, ја сам волô сабље и копља,
А син ми јарца печеног!
1872.





И овај камен земље Србије,
Што, претећ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.


Векова тавних то су трагови —
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кô пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила,
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, —
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело, презирућ,
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема —
Ногом ћеш ступит, можда, поганом.
Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати...
Ал’ један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!...“
1875.





Зар пољубац мени, старцу,
Дајеш, млада, са усана?
Зар на моје старо раме
Пада рука усијана?
Је л’ то љубав, је ли шала,
Те је твоја рука мала
На рамену седог старца
Задрхтала, затрептала?
Ил’ си дошла, злурадице,
Да ме варкаш, да ме једиш?
Измучене старе груди
Да повредиш, да позледиш?
„Ја те љубим!...“ тврдиш, млада,
Пуна јада, пуна нада —
Али љубав седом старцу
Веруј, душо, тешко пада...
Увеле су груди моје,
Твоја љубав — ватра жива —
Па се бојим, старац седи,
Од пламена и горива.
1875.



Насред куле карауле,
Око ватре на огњишту
Стражари се искупише...
Ватра гори, пламен лиже


И по тамни дуварови
Горостасне сенке диже,
Кô да ј’ рада из прошлости,
У ватреној занетости,
Витезове да наниже
И тим време доба давна
С нашим даном да изравна.
Дружба ј’ мала... Пет стражара...
У свакога пушка танка,
Дуга пушка белгијанка,


А готова да запара,
Да зарије са танетом
Ил’ са љутим бајонетом,
Кроз редове људског блата —
У колове Азијата;
Па да онда у нереду
Црну цевку, пушку бледу,
Турском крви обојади,
Њеном паром да окади.
„Још их нема!... Где су? Шта су?...
Ил’ им зверске стрепе груди.
На мегдану и ужасу?...
А кад треба децу клати,
Слабе жене злостављати,
Онда ће ти онде бити,
Спаљивати и робити,
Насилници и нељуди!...“


Тако збори буљубаша
И за нож се руком маша.
Даље тврди стражар стари:
„Браћо моја, граничари!


Имам једног побратима,
А у њему вере има;
Па ми дође крадимице
С оне стране Тисовице,
Потказа ми турске звери:
Да су ноћас у намери
Нашој кули огањ дати,
На нас мучки нападати...
Кол’ко их је?... Побро не зна!...
Али да је чета бесна,
Да је дивља, неуредна,
Крви жељна, крви жедна,
То му кажу црне очи,
Свака реч му то сведочи...“
Пет другара, пет стражара
Буљубаше реч су чули,
Али нису претрнули;
Ни пак црта мушког лица
— Страховања јадни млази —
Трепет душе да изрази
И страшљивост кукавицâ...
„Нека дође сто хиљада,


А у српским у грудима
Један живот нека има,
И тај један нека пада,
На бајонет нек’ се меће;


Ал’ пред четом насилника
Срце српског Крајишника
Задрхтати никад неће!...“
Пет другара, пет стражара,


Таким гласом одговара.
У то доба неме ноћи
Затресе се у самоћи
Мрачна гора, јела вита;
А ломљава страховита
Раздираше поноћ мрака,
Кô да ј’ рада таму њену
Паљевином из пушака
Пројурити у пламену...
И на кули караули
Ломљаву су тешку чули,
Ал’ витези граничари
Нису немим страхом стали;
А зидови, опет, стари
Никад нису задрхтали.
„Видите ли турску силу
Како јури у беснилу?
Двеста их је!... Двеста друга,
Што се сваком праву руга,
Што с планина јадне раје


Преко прага српског гази,
Да нам жене, да нам децу,
Обешчасти и порази...
На петоро... двеста њи’ је,
Све низама помамније’!
Да л’ остати у бој љути?...
У крв ћемо утонути...
А утећи?...“
..Буљубаша не изусти,
Засикташе ножи љути,
Зазвечаше пушке танке,
Црне пушке белгијанке:
„Буљубашо, жена бежи,
А у нашој крви лежи
Крв косовска, крв јунака,
А крв така
Не затрепта од Турака!...“
Тако рече пет стражара
Крајишника, граничара;
А пушке им огањ бљују.
Ал’ и Турци наваљују,
Крвожеђу х’јене љуте
Сипајући пламен живи
На кров куле нападнуте...
Поноћ гледа силу беса,


Па се јежи, стрепи, стреса,
Вихор диже урнебеса,
Риче страшно, јечи, стење,
Ломи дрвље и камење;
А са крова запаљена
Пуно гара, дима, жара
Повијајући, сила њена
Често сипа из недара
А у недро граничара.
„На бајонет!... На ножеве!...“
Буљубаша виче стари,
А синови граничари
Реч му другу не шчекаше:
У рукама њиховима
Ханџари се заблисташе,
А крв лопи срца жива
Са челика и сечива...
Поноћ стаде од милине,
Па у чуду само хуче,
Гледајући две стотине,
Како бежи и јауче...


Две стотине војске њине...
— Шта ћеш лепше?... Куда више?...
Кад Турака две стотине
Пет стражара погонише!
Али утом пламен сину,
А у грлу Илијину
Живот запе на свакада.
Млади другар мртав пада.
Више њега буљубаша
С три другара граничара
Чуда ствара —
Чак и унук да се сети
Како треба у освети
Срцу своме одолети...
1875.



Kао кроз сиву маглу
Што само сине зрак,
А гушће облак дође,
Да већи буде мрак, —
И она само сину,
Да опет дође хлад,
Да већа тама буде,
Да већи буде јад...
1876. (?)



Oј, Козаче, ратни сине!...
Сред грмљаве и звекета,
Усред наше бојне муке,
Слушао сам танке звуке,


Пуне бола, пуне сете,
Кô да слушам старе бајке
Твоје гласне балалајке.
Гледô сам те, пун милине,
Како јездиш, како летиш
И крвавом шашком претиш;
Па још кад се, Козак, сетиш
Твоје лепе Украјине,
У оку ти пламен сине,
Полегô би танку змију,
Мегданџију бедевију,
Преко поља да се вине...
Али где је земља лепа?
Где је степа?...


Ој, Козаче, бојни брате,
Познајем ти тешку муку
И по песми и по звуку,
По узвику и јауку,
Што задршће са усана
Као жеља усијана...
Певаш песме, тужне, миле,
Од љубави и мегдана,
Па се сећаш страшне силе
И страшнијих јоште дана;
Та бојева давних, стари’,
Са Татари и Маџари,
И козачкој новој слави,
На Тимоку и Морави.
Како сте се онде били,
Како сте се крвавили:
Против сто си сам ишао,
На хиљаду јуришао;
Зуји куршум и кумбара,
Грме горе и долине,
А Козаку душа стара
Од силине и милине —
Дирнут ханџар из корице.
Или листак из горице,
Кад се вихор игра њима —
Затрепери у прсима.
Па, Козаче, брате мили,
Кад отидеш твоме крају,
Козачкоме завичају,
И затресеш балалајку,
Поздрави нам стару мајку —
Украјину...


1876.



На Сабору косничкоме
Има, ваљда, пет стотина
Црних риза и мантија —
Али нигде ведра лика;
Већ кô она туга тија
Спустила се помрчина,
Па се ваља као змија
По грудима становника...
Само оне црне звери,
Што ђавољи шапат чују
Само црни калуђери
Подмукло се осмејкују.
Пред њима је борац стари,
Узор свеца и човека,
Што идејом свога века
И векова господари.


Чело му је без облака,
Мудро око пуно плама,
Гледа децу црног мрака,
Гледа чету пустињака
У тим црним мантијама...
„Звали сте ме да поречем
Својом крвљу што сам писô,
Мојим ножем да пресечем
Од помисли прву мисô:
Да се клањам немој слици,
Коју не знам нити чујем,
И у њојзи, варалици,
Христа бога да поштујем!“
Тако рече смелим гласом
Поучитељ нове вере,
А глас му је са ужасом
Испунио калуђере.
Дигоше се ћелепуши,
Кô да друга коса ниче;
Па кô змија када сиче,
Сав се сабор запенуши:
„Тешко теби, несрећниче!
Тешко твојој гршној души!
Опореци књигу гада,
Књигу греха, књигу јада!“
„...Ја никада!“
„На спалиште! На спалиште!
Пакô своју жртву иште:
Душу, тело и списове,
И јунака вере нове!
Све нек’ иде на спалиште!
На спалиште! На спалиште!...“
Народ ћути, Рајна ћути,
А учитељ новог знања
Од судија строгих, крути’,
И не тражи поравнања:
— Нека Рајна носи пепô!
У Рајни је тако лепо!
Брда плава, река плава
Од пакости заштићава
И грехове прашта свима;
А науке нова вера
Потресаће вековима
Подлу чету калуђера!... —
1877.





Гледô сам вам метаније
Кад варате бога жива;
Гледô сам вас где се пије,
Где се једе и ужива.
Слушô сам вас кад кунете
Своје стадо, своје верне;
И кад тајни призовете,
Лицемерни, лицемерне!
Гледô сам вас — не да нисам,
Кад разблудом успламтите;
Гледô сам вас, не да нисам,
Лицемерни, упамтите!
1877. (?)