субота, 30. април 2016.

Т. Б. Ђорђевић - Скадар је пао




Скадар је пао

Топови грме сав се Скадар тресе
Крв проливена лагано се пуши
Плутон, за полотуном страховито сипа
И под собом с треском све ништи и руши.

Земља све тутњи ваздух се пролама
Широко поље у крви се купа.
А сред ове ломњаве и буре
Брат с братом храбро – напред само ступа

Ма да граната немилосно коси,
Раме уз раме по крвавој роси,
Све напред журе и победе ниже.
Јунаци наши све Скадру ближе.

Погледа мрка, уздигнута чела,
Не жалећ жртве, кроз кишу шрапнела,
Црногорски диви сад су већу граду,
У поносном дичном, српскоме – Скадру.

Т. Б. Ђорђевић


“Балкански рат” бр. 13   1913





четвртак, 28. април 2016.

Војвода Вук



Војвода Вук

Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
- Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.

Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.

Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише...
Клону рука у Војводе Вука.

Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака...
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.


Милосав Јелић - "Србијански венац"


          

Бранкo Аџемовић-Грасин - Српска вера

БранкАџемовић

Српска вера

Младо Сутра тек што закуцало није,
А проблеми тешки нерешени стоје.
Даномице људска крв се земљом лије,
На ропском раду мртви се не броје.

Под пепелом стари још тињају греси.
Ојађене душе са болом се краве.
Заводљиве речи лажном ватром грију
И заводе људе од истине праве.

Напрегнуто Данас тражи напрегнућа,
При чем сваки тренут  чека врсна дела
Српски народ  јарам мукотрпно снаша,
Ал’  гре ка слободи уздигнута чела.

Наше бурно доба мучне дане ниже.
И док Јуче дубље у поноре тоне,
Дани су слободе све ближе и ближе.
На узбуну звона спремна да зазвоне.

Српско цветно поље залуд коров гуши.
Шуму лисје кити, њива даје плод.
Плам слободе руди у срцу и души.
Српска вера никад не издаде род.


Грасин*)

*) БранкАџемовић

Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”







среда, 27. април 2016.

Јелена Остојић - Боли…



Боли…

-Кажи ми: што си тако тужан друже,
Набрана чела и сав таман тако?
Мутан поглед говори ми јасно:
Ти много трпиш и тајно си плако.

“Надао сам се, заносио дуго,
Мој сан је добар и обасјан био…
Јас ам у њему вјеровао Бога
И као себе ближње сам љубио,

Отворио и себе, сан и срећу –
И они су ме својим братом звали!
Волио сам их све … А једну највише …
А зашто су ми срце ишчупали?”

Јелена Остојић, Зворник

Босанска Вила бр.  10  1911.







недеља, 24. април 2016.

Др. Иван Аугуст Казначић - На дан спровода кнеза Мата Никова Пуцића





На дан спровода
кнеза Мата Никова Пуцића

властелина дубровачкога
преминулога на дан 6. Априла 1865.

С красног стабла воћку ето
Сваки данак нову отима,
Већ је прошло плодно љето
Настаје нам црна зима,
Зима пуста, хоћу р’јети
Моме родном мјесту пр’јети.

Дубровачке крви славне
Ето и Тебе, Мато нема;
Све уресе дичне, давне
Круто вр’јеме у гроб спрема,
И прождрлој у похлепи
Све нам хоће да искор’јени.

У родноме инострани,
Ми смо јадни мјесту остали,
У кућам нам непозвани
Безочно су завладали,
Замани нам око гледа,
Једа гдјегод свог угледа.

Суза сама р’јеч је сада
Ка пристоји бôној души,
Нема гласу звека, када
Све около смрт поруши;
Кад га освуд пустош кружи,
Коме пјесник да се тужи?

Др. Иван Аугуст  Казначић
(приопћио син пјесников Ант. Казначић)


Срђ  бр. 20  1902.










среда, 20. април 2016.

Милош Видаковић - Иза пола ноћи



Иза пола ноћи

Наше су очи много мутне
И срца су нам пуна јада.
На пољу само трне магла
И снијег пада, снијег пада.

О, гдје су стари, ведри снови!
О, гдје су св’јетле пјесме наше!
Овдје је само задах вина
И звече чаше, звече чаше.

По сву ноћ драгу, овде, наша,
Тугују срца топла и мала.
Чуј како Плачу виолине:
Еј, магла пала, магла пала.

Ту гасну наше страсне душе
Ту гасну наша срца млада.
На пољу зимски вјетар пуше
И снијег пада, снијег пада.

Милош Видаковић


Босанска Вила  бр. 10   1911.






уторак, 19. април 2016.

Жарко Лазаревић - Отаџбино моја

 Отаџбино моја


Отаџбино моја, светилиште сјајно
Ризницо знамења, стега покрхани
Гробље витезова, јунака незнани
Свето обележје… Отаџбино моја!...

Отаџбино моја, на грудима твојим
Добио сам живот, ја за тебе живим,
Славим те и вазда ја се теби дивим,
Ти орловско гнездо… Отаџбино моја!...

Отаџбино моја, љубав ова силна,
Везује ме за те, ти си моја мати,
И за твоју славу син ће вазда дати,
Крв и живот млади… Отаџбино моја!...

Отаџбино моја, бразде изоране
Са ралом и крвљу, са зрном и плачем.
На бранику твоме сад с победним мачем
Стоје борци славни… Отаџбино моја!...

Отаџбино моја, твоји тврди крши,
Нису ништа тврђи од груди синова,
За тебе ће вазда јато соколова
У смрт ко у живот… Отаџбино моја!...

Отаџбино моја ти бејаше мати,
Милоша и Југа, Душана и Марка…
Васкрсли су они и љубав им жарка,
Сви су данас такви… Отаџбино моја!...

Жарко Лазаревић

“Балкански рат” бр. 39   1913.






понедељак, 18. април 2016.

Хак Мухамед - Нефица ђевојка

Нефица ђевојка
(Српско-народна мухамеданска пјесма).

Процвиљела два Насимагића,
У тамници Јашар капетана;
Kњигу пишу оцу Насим-аги:
“О, наш бабо, ага Насим-ага
Више нам је гвожђе додијало;
Тамница је кућа необична;
Није шала ни петнаест дана,
А камоли петнаест година.
Kосе су нам, њим’ се покривамо,
Нокти сун ам, обут би се мого.
Неће Влаше гроша ни дуката,
Него иште Нефицу сестрицу.
Не дај бабо, Нефеу Kауре,
Да до в’јека у њој останемо!”
Kњига дође аги Насим-аги,
Kњигу учи грозне сузе лије,
Виш’ њег стала Нефица ђевојка,
Она баби тихо проговара:
“О мој бабо, стари Насим-ага!
Оклен књига, она изгорјела!?
Те је тако пуста жаловита!”
Бабо њојзи лахко одговара:
“О, бога ми, Нефице ђевојко,
Ова књига од два брата твоја.
Неће Влаше гроша ни дуката,
Тебе иште Јашар капетане.
Поручују до два брата твоја,
Да ја тебе не дам у Kауре,
Да га никад из ње изић неће!”
Проговара Нефица ђевојка:
“Kњигу пиши, бабо, Насим-ага,
Kњигу пиши Јашар капетану,
Нека купи киту и сватове;
Јаћ у бабо ићи у Kауре,
Да се никад из њих вратит нећу”.
Kад то чуо ага Насим-ага,
Kњигу пише Јашар капетану:
“О, мој зете, Јашар капетане!
Kупи свате, ходи по ђевојку!”
Kад је Влаху књига долазила,
Што би дланом о длан ударио,
За толико свате покупио.
Kад дођоше ђевојачком двору,
У ђевојке л’јепо дочекаше,
И господским даром дароваше.
Kад у јутро јутро освануло,
Чауш викну, даул-хана цикну:
“Хазур ала, кита и сватови,
Јер је хазур лијепа ђевојка!”
Ђевери се хазур учинише,
И ђевојку међу се узеше,
Те на добра коња поставише.
Kад су дошли капетана двору,
Kроз авлију коња протерала,
На авлију коња уставила:
Она иште од тамнице кључе.
Исходио капетана бабо,
Износио од злата синију,
На синију од злата тепсију,
На тепсији савијена гуја,
У зубим јој алмаз каменови,
Из њих бију мави пламенови;
При њима се може вечерати,
У по ноћи, као у по дана.
Проговара капетана бабо:
“Сјаши с коња, моја невјестице,
Овим ћу те даром даровати!”
Говори му Нефица ђевојка:
“Хвала теби, капетана бабо,
Ја ти коња одсједнути нећу,
Док ми не даш од тамнице кључе”.
А он одмах у двор побјегнуо.
Исходила капетана мајка,
Износила тепсију бисера,
Па говори Нефици ђевојци:
“С јаши с коња, моја невјестице,
Овим ћу те даром даровати”.
Она јој се преко руке свија,
Па се седу по јабуци вија,
Те говори тихо, слатким гласом:
“Хвала теби моја свекрвице,
Ја ти коња одсједнути нећу,
Док ми не даш од тамнице кључе”.
У том ступи Јашар Kапетане,
На ногам му хакикли нанули,
Па говори Нефици Туркињи:
“Сјаши с коња, Туркињо ђевојко!
Сјаши с коња, ногу саломила,
Доста си га данас уморила,
Ти га ниси од бабе довела!”
Она њемутихо проговара:
“Лези, Влаше,муком замукнуо,
Да се коњи од бабе доводе,
Девет би их за собом довела,
На десетом млада дојахала.
Ја ти коња ођахати нећу,
Док ми не даш од тамнице кључе”.
Виђе Влаше друга бит не може,
Примаче се коњу и ђевојци,
Те јој дода од тамнице кључе.
Она сјаха као мушка глава,
Те откључа од тамнице врата,
Па испушћа тридесет сужања,
А доведе тридесет бербера,
Да им чисте и косу и нокте.
Сваком сужњу по бошчалук даде,
Свој браћи дванест бошчалука,
Па је онда браћу свјетовала:
“Чујете ли, моја браћо драга!
Гору прођ’те а у другу дођ’те
Напоред су три јеле зелене,
Међу њим’ сам биљег оставила,
Чекајте ме ту до зоре б’јеле.
Ако ли вам до зоре не дођем,
Нит чекајте, нити ћу вам доћи”.
Па ето је на бијеле дворе.
Kад је било вечер по вечери,
Она узе турски абдест на се.
Те је акшам намаз отклањала.
Kад је било вечер по јацији,
Тад младенце у ђердек сведоше.
Kада сједе Јашар капетане,
Нефица му шербе додаваше,
И шећерли кафу из финџана.
Онда вели Јашар капетане:
“О бога ти, Туркињо ђевојко,
Kакав адет у Турака има?
Kакав адет у вашему граду?”
Нефица му тихо проговара:
“О бога ми, Јашар капетане,
Лијеп адет у нашему граду:
Легне момче по мехку душеку,
Ђевојка му пуце разапиње,
Те га љуби под гриоце б’јело”.
Онда леже Јашар капетане,
Нефица му пуце разапиње:
Л’јевом руком пуце разапиње,
А десном му ханџар извадила.
Kако јекну Јашар капетане,
Kако јекну, сва одаја звекну.
Просуше се зарфи и финџани,
Излетјела Јашарова мајка,
А за њоме сестре капетана.
Те стадоше за одајна врата.
Ал’ Туркиња мудра и разумна,
Па се с мртвим Влахом разговара:
“Себи руке, Јашар капетане!
Не стидиш се мајке ни сестрица”.
Мајка се је сина постидила,
А сестре се брата побојаше.
Утекоше кули низ скалине.
Уљегоше у шикли одају,
Те легоше на мехке душеке,
Па стадоше санак боравити.
Kад је било ноћи, у по ноћи,
Тад устаде Туркиња ђевојка.
Поче купит благо по свој кули:
Троје хејбе блага накупила.
Онда сиђе с куле на авлију,
Са авлије на авлинска врата.
На вратима дванаест солдата,
Све поспано, као и поклано.
Онда оде у топле подруме.
У подрумим поклала сеизе,
Из подрума коње изводила,
До три мазге и три добра коња.
На мазге је благо товарила,
А на једног млада узјахала,
А два браћи у гору поведе.
Па отиште низ поље зелено,
Kао зв’језда преко ведра неба.
Kада дође у гору зелену,
Под јелам’ је браћу находила.
Појахаше на добре коњице,
Те одоше свом бијелу двору.
Kад у јутро, јутро освануло,
Уранила Јашарова мајка,
Па све чека Јашар капетана,
Па говори својијем кћерима:
“Вид’те кћери Јашар капетана,
Kако му је цура омилила”.
Па изађе кули уз скалине.
Бубну ногом у одајска врата,
Сама јој се врата отворила.
До кољена у крв угазила.
Kад угледа мртва капетана,
Она цикну као љута гуја!
Па истрча кули на бедеме,
Па испали хава топић мали.
Ту се скупи влашка Далмација,
Те за њима трку учинише,
Ал’ их нигђе стигнут не могоше.


Мостар  Прибиљежио Хак Мухамед


Босанска Вила бр. 2   1897.