четвртак, 07. децембар 2017.

Милош Видаковић - Плач Маргите девојке



Плач Маргите девојке

Ветар јој беше побратим и друг
Чувши сву тугу и горчину јада,
Кад она с косом расплетеном млада,
Поноћи каза плач свој луд и дуг.

И месечине уплашени зрак,
Кроз неспокојне облаке што сева,
Виде је како несрећно запева
Ходећи сама кроз поља и мрак.

Ходећи сама нариче и зове
Лепоту царску и све витезове
Бановић где је, Орловић и Југ?

Ал’ док у болу замире јој душа
Песму јој страшну сам самотан слуша
Ветар, њен добри побратим и друг.

Милош Видаковић “Царски сонети”








Нема коментара:

Постави коментар