Младом
композитору српском
Јовану
Иванишевићу
Као птице
из свог гн’језда
Хтједе у
вис да се винеш,
И к’о цв’јетак тек процвали
Миомиром
замиришеш.
Црна судба
сусрете те
У заносном
томе лету,
Те укиде
млађан живот
Угледноме
једном цв’јету.
Тек што
хтједе звучном лиром
Тужна срца
да веселиш,
Ти се ето
другом крају
Предалеком
сада селиш …..
Да ти тамо
хор анђелски
Лира јасна
пјесме прати;
Мислећ’ да ће боље, љепше,
На те
краје одјецати.
Ал’ нама је једно жао
Што даљина
превелика,
Неће дати
да чујемо
Звуке
српског умјетника.
Можда да
је Вишњег воља
Тако теби
наредила,
Ил’ те каква сила друга
Крају томе
примамила.
Како било,
- уздах тешки
За тобом
се исто вије,
А земља ти
била лака
Која но те
од нас крије.
Цетиње, 12. Јануара
1890.
Глас
Црногорца 21-I-1890.
Нема коментара:
Постави коментар