Царица Милица
У ноћи тамних, смрачених видика
Царица сама страхује на кули
И ослушкује не би ли се чули
Топоти брзих царевих весника.
Царица гледа у даљине празне,
По једна нада мре у сваком шуму.
О што се оно беласа на друму?
Да ли су вести добре ил’ поразне?
Ал’ нигде никог, нигде никог да се
Појави носећ утешљиве гласе
И разгонећи страву тешких снова,
Тек поноћ мутна страховито слути
И изнад куле која мудро ћути
Лагано лети јато гавранова.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар