понедељак, 30. јун 2014.

Филип Ј. Ковачевић - На једноме гробу

На једноме гробу

Краћи живот - краће патње,
Мања мука св’јета овога; -
Благо томе ко издахне
У цвијету жића свога!

Оставе га празне жеље,
Празне наде, - брига тешка;
Њих се стану други мучит’,
А он миран у гроб лешка.

Каквој мети човјек лети
Испод ига из тељига? -
А залогај понајслађи
Присједе му, - удави га! ….

Јеси гледа’ у прољеће
Оно силно божје цв’јеће? -
А кад зрењу дође згода, -
Само шака гњила плода! -

И наша је судба така,
Судба тешка, наопака:
Чили, једри, пуни крви,
Па до мало - земља, црви! ….-

Умири се! - Чежња, брига
И вас напор бадава је;
Сан је живот, лаж је свијет,
А смрт сама истина је.

Видиш: сваки уга’  пунан
Плача, суза и лелека, -
Још да добре смрти није,
Не би свијет има’ л’јека.

Цетиње  13. Марта  1890.

Филип Ј. Ковачевић


Глас Црногорца 18-III-1890







Филип Ј. Ковачевић - На гробу војводе Ђура Матановића



На гробу војводе Ђура Матановића

Кад олуја црна урликне, захучи,
Не спушта се њежном цв’јећу по пољана,
Но високе храсте савија и мучи
Док ишчупа кор’јен из камена стана. -

И смрт црна када своје жртве коси
Не досеже мравка, што по земљи мили,
Но прваке људе и јунаке носи,
Што су своме роду дика и понос били.

Тако је и тебе, змају и јуначе,
Попут каквог храста смрт истргла клета,
Те и ко је чуја’ за те, сада плаче,
Камо л’ с ким си овог живовао св’јета.

Јер смрт таквог чојка, главара, јунака
И вишој би сили била удар худи,
Нек’мо  л’ овој шаци мучених горштака,
Којој су све и сва јунаци и људи.

А ти би у прве, од Ћеклића бане,
И у ратно доба и у мирне дане; -
И за своја дјела могао си смјело
Пред ким било часно исправити чело.

Отаџбини дужност сваку на олтару
Вршио си чојчки, вазда воље круте; -
Служио си вјерно земљи, Годподару,
И на праве младеж навраћао путе.

Убоге и слабе заклања’ си радо,
Одбијао напаст да људе не ћера;
Клеветама вазда смртни удар зад’о -
И судио браћи право без хајтера.

Смрћу си се титра’  и, пун смјела маха,
У очи јој гледат често си се спрема’;
Јер ка’ јунак од ње ниси има страха
Знајућ’  да без смрти - ни спасења нема.

И зато ти народ поврх вјечне куће
Хвале и признања лије сузе вруће -
Овај народ, бане, у чије ћеш груди
Живјет док  узбуде ка’ и тебе људи.

Глас Црногорца  24-VI-1900








недеља, 29. јун 2014.

Филип Ј. Ковачевић - Китица цвијећа

Китица цвијећа
За успомену Л. М. Д.

Жа’ ми није, пријатељу мили,
Е се срећа на лагана крила
Подалеко с’ тобом упутила
Преко мора Задру бијеломе.
Жа’ ми није ….. а што би жалио?
Ти полазиш, ђе слободну душу
Напојићеш божанственим даром
Свете вјере и српскога духа,
Аманета нашијех ђедова.
Ама жалим; што те овђе нема
Већ у колу милијех другова,
Да похиташ на састанке дивне
Ђе се браћа на еглеме дају
Око нове српске зоре бајне,
Бајне зоре и бијела данка
Поврх праха Радичевић Бранка!
Жалим, брате! - али боља нада
Тјеши срце ражаљеном другу:
Док се земља три четири пута
Око сунца на клуко обрне
Теби жеља дожељела дане
Ти на ове, брате, опет стране,
Да оживиш родољубним жаром
Ове ст’јене, овај камен свети
У аманет што ни остануло.
То је нада, што пријану твоме
На растанку срце утјешила,
Да весео десницу ти пружи,
Срцем кликне, ђе те браћа круже:
Ајде с’ Богом, Лазо, вјерни друже!

У Котору, 13. Октобра 1879.

Ф. Ј. Ковачевић
ученик гимназијални






Јован Поповић - Липовац - Њеном Височанству Књагињи Милени



Њеном Височанству
Књагињи
Милени Црногорској
поводом
Срећног опорављења од тешке болести

Хеј Ловћенска вило моја
Танкострука - б’јела лица,
Златном лиром ти затапћи
Гором, долом, сред литица.
Пјевај пјесму пуну чара
Пуну дражи и милине,
Која ниче сред њедара
Моје миле домовине! ….
Е па звонте златне струне
Груди су ми пјесмом пуне!

Ти хће да умреш! …. болест те тешка
Висока Госпо хоћаше стр’т!
Клонуше твоја прса витешка,
Клонуше јербо видјеше смрт!....
Књагињо свјетла, а за нас света
Знаш, сваки грмен, сваки тад кам,
Проплакао је знојнога љета,
Негледајући на сунчев плам!
Проплакале су поносне горе,
И народ цио - рад Тебе све!
Помамило се Јадранско море,
Јер зачу да му Књагиња мре! ….
И тад су горе, поља, планине
Жалосни народ, на цио глас,
Вапили плачућ: „Боже с висине
Спаси Књагињу, мајку нам спас’!
Спаси нам Ону љепотом која,
Срцем и умом, на урес би!
Славном народу ка олтар стоја,
Силни те Боже молимо сви!
Спаси нам Мајку, те нејач штити
Спаси Анђела те чува нас.
Престо Државе мале те кити,
(Но славно-давне!) Спаси је спас’!
Спаси нам Ону те у Словенству
Земљи тражаше срећни изход!
У слози браће искаше јемство
А све за народ - за Српски род!”
- И смилова се Творац с висина
Кад виде запад да не да љек;
Славјанској кћери,  Славјанског сина
Посла да боној продужи в’јек!
И хвала т’ Боже, свесилни хвала,
Што не утули Сунчани сјај,
Што Црна Гора, земљица мала
Дочекаће  је у наручај!

Весел’ се Књаже, народе цио,
Весел’ те с’ горе поносне ви,
Што Књагињу је Бог исцјелио,
Весел’ се Српство! весел’мо  с’ сви!!!

Грађани  2. авг. 1891.   

Бригад.  Поповић-Липовац


Глас Црногорца  10-VIII-1891










Јован Поповић - Липовац - Књаз Никола покрај мора



Књаз Никола покрај мора
Приликом срећна повратка из Нице
Њезиног Височанства Књагиње Милене
3. Априла 1892.

Ма што си се сиње море
Тако силно узбуркало,
И крваве наше горе
Цјеливати бурно стало -
Сребропјени твоји вали
Из дубине дна морскога,
Зашто сад су похитали
Пут бјелога дворца могą?
И дворова мојих јаких
Кад се вали дохватите,
Ко улаци зашто лаки
На све стране с’ распршите!
Што је реци Српско Море,
Што весело мило бучиш,
Ка да хоћеш Српске горе
У њедрима да закучиш?!
Куда и ти вјетре лаки
Пут нашијех гора хрлиш,
Ка да хоћеш да крш сваки
Црногорски сад загрлиш?!
А ви птице прољетнице
Што летите муње летом
Видјесте ли дивно лице
Вјерне љубе бјелим свјетом?
Зашто небо ведро прије,
Као миса Вишњег Бога,
Радоснице сузе лије
Врх славнога дворца мога?
Кажи море, небо плаво,
И вјетрови с’ громовима,
Јесу ли ми чељад здраво,
Мила љуба с’ синовима?
Кад са југа долазите
Не виђесте л’  “моје звјезде”,
Глас какви ми доносите,
Да ли пут наш жељни језде?
Каж’те птице, каж’те вали,
Куд сте тако поитали?!

На валима мојим лаким
Ја ти носим сунце Твоје,
Са синчићем још нејаким
И сестрице двије своје.
Од радости морско дно је
Из корита похитало,
Не би ли ти сунце Твоје
У наручје што пре дало!
Јер се оно гасит стало
Без Твојега Књаже сјаја,
И тужно се расплакало
Сред туђега завичаја ….
Плакала је дуго тамо,
Да се суза кишом створи,
И замоли Вишњег само
На крш свети да ј’ обори!
Домовине да крш свети
И освјежи и ороси,
Јер му жега љута пр’јети
Да г’ осуши и покоси!
Зашто киша сада лјева
И громови неба бију,
Зато муња сад сијева
К’о  анђели да се смију.
Жељна бјеше завичаја
Твоја Књаже љуба вјерна,
Жељна бјеше загрљаја
Баш Ловћена старца смјерна!
Са сузама а на лице
Умолише - сиње море,
Вјетар лаки, мале птице,
Што пре љубит Српске горе.
Зато птице, вјетри, вали,
К’ дворцу Твом су похитали.

Црногорске у то р’јеке,
Поточићи и извори,
Разабраше рјечи њеке
Те ту море изговори.
Па с’ планина стрмоглавце
Пут мора су поитали,
И разбише пут кроз кланце
Да су с’ мора дохватили.
Море наше, Српско море
Планине те наше моле,
У књажевске што пре Дворе
Сунце виде које воле!....

Бар,  “Тополица”  3. априла  1892.

               Јов.  Поповић-Липовац


Глас Црногорца 18-IV-1892







субота, 28. јун 2014.

Јован Поповић - Липовац - Успомени војводе Миљана



Успомени војводе Миљана

Сред плавог неба, - на другом свјету,
У свом заносу, - орловском лету,
Књаз Данил хћеде мртав да знаде,
Да л’ Српство трпи косовске јаде.
Да пита храбро, како му војска,
Како му миса’ његова својска;
Јединство Српства невоља  пуна
На ком ће синут Душана круна!
Како му дјеца, крвави борци,
Како му мисле сад Црногорци. -
Да ли сврх својих поносних гора
Орлићи гледе пут сињег мора?!
Да л’ испод гордих Ловћенских ст’јена
Пут …. гледе и пут …..?!
Да л’ огањ којег ора’ упири
Да л’ се распламти - или умири?!
Да л’ јоште букти књажевским пламом
Ил’ можда блједи косовским срамом?!

Кога ће звати? …. слугу ће вјерну,
да сврши одма заповјед смјерну
Те позва тебе, Миљане стари,
Тамо гђе стоје божји олтари. -
Па стар јуначе помисли тада
Послати сина Тодора млада,
Да он исприча свом господару
Што се на српском твори олтару ….
Ал’ старом орлу, стар соко треба
Да му ка’ гласник дође сред неба,
Да му исприча: миса’  његова
Да л’ оста жива или удова?!

Тешко би мени пјеснику младу
У ово доба, у овом јаду
Гђе Српство цмили,  гђе Бога моли
Несрећи тешкој да но одоли.
Гђе једни вапе. - У ланце гину. -
Други робују горем туђину!
Па у тај лелек и јаук љути
Мучно је књаза мртвога чути ….
Што пита - како - стара јунака
Тамо далеко иза облака ….

Ал’  вила моја ловћенска млада
На небо бјеше слећела тада,
И пошто све је видила, чула
Код мене се је одма врнула
Па мене рече: “соко кад стари
Дође гђе рајски стоје олтари,
Виђех, у оном сјајноме кругу
Књаза Данила Божега слугу.
Гђе као сунце блиста - и сјаје
И Српства броји он уздисаје.
Па кол’ко боли српских преброји
Толико суза небо напоји ….
Још кол’ко јада старац бесједи
Толико пута књаз му преблједи! …
Ма кол’ко пута  за добро зачу
Толико пута зас’ја у плачу,
Толико пута лице му ведро
Поста ка’ сунце на нобу једро,
Толико пута ватрени плами
Синуше као сунчани прами.
Ма очи, очи, жестоке очи
Сјеваху као муња у ноћи,
А глас му као неба олуја
Небеса цјела тада узруја ….”

“Ма рече што? кажи ми вило
Пошто се небо тако збунило?”

“Он пита, зачух, војводу храбра:
Насљедник мој дал Српство сабра
Дал га ојача, дал га умножи
Дал га оснажи дали га сложи.
Од моје мисли што млађан створи
У четврт вјека војводо збори!...”

„Мој Књаже, чуј ме дужност налаже
Вјернога слуге …. све да ти каже:
Улциња дивна, тврдога Бара,
Никшића гордог, крвника стара.
Жабљака, Спужа, лабуда тице
Стражара вјерног од Подгорице.
И Колашина јуначког сина
На сабљи оте Књаз од туђина!
Па знаш ли јоште Јадранско море
Узеше твоје крваве горе ….
Па знаш још што …. бораца јато
Узеше на мач Скадарско блато! ….

„Доста је среће! ….
Но мисли моје још бјеху веће!...”

„Добар гласниче, Миљане врли
Дођи да књаз те стари загрли;
Па и ти старче ко ја не жали
Е су те смртни покрили вали!
Пошто ми каза толико среће:
Е миса’ моја погинут неће!”

2. априла 1886.


Ј. Поповић-Липовац