Јован Поповић-Липовац - Херцеговачка осветница

 

Херцеговачка осветница

спјевао Јован Поповић-Липовац¹)

 

 

Hoћ je....

Бурна ноћ је ....

Грозна ноћ је....

Зимно доба — и тишина

Свуда влада ка’ у гробу

Мртве душе њег’ви гости.

Ил’ по пољу Требињскому

Херцеговца б’jеле кости…

Ал’ и оне по кадкада,

Прекидају ту тишину,

И гледајућ’ у висину

Ведра неба, пр’јесто Бога:

И пред пр’јесто шаљу творцу

См’јерну молбу – јадне кости,

Да помогне Херцеговцу;

Те са паром њене крви:

Један молба све за другом врви!..

 

Hoћ je....

И у ноћи сн’јег је пао:

Сн’јег је пао — он је знао,

Да требује руха б’jела

На коме бп турска дјела,

Са кармином српске крви,

Са кармином јадна роба,

Са кармином Херцеговца,

Који нема хладна гроба:

Требовало написати!

Написати;... описати

Турски зулум, турска дјела,

Што их раја претрпјела....

Труп до трупа, кост до кости:

Свједоци су те пакости,

Коју клети турци творе.

Што њу гледе стрме горе?!...

Што с’ на турке не оборе,

Пa их клете не задаве,

Да Србина већ не гњаве!?...

 

Свуд тишина....

У облаку густа дима

Црни гавран кадшто гакне:

Мимолетом пав’ на земљу

Херцеговцу с т’јела такне. –

Свуд тишина....

Ал’ у пољу Поповскоме:

Ту ташину сад прекида

Б’јесна вика турске чете ...

Турци, турци....

Ка’ паклена змаји лете:

Жедњу срца да утаже;

Своје мишце да оснаже;

Да им ноже крв намаже;

Пламом села да се грију;

И јауку мученика

Веселећ се, да се смију!...

Огањ гори, село гори:

У огњу се Херцеговца

Душа смрћу црном бори ....

Куће горе, — и у кућам

Народ гори ....

Њега мори — Селим бего ....

Око кућа — лавеж паса,

Лавеж чујеш турског гласа,

Гдје с јауком јадне раје

Пo плиму се том таласа,

Ка’ на лири звучна струна,

Пакленијех мука пуна:

Када звечи, када јечи,

Уз жалосне п’јевца р’јечи. –

Горе куће, село гори:

Из пламена раја збори,

И смрћу се тешком бори....

Од боли се чељад јеже,

И кроз зубе — издишући:

“IIроклет - вичу - Селим - беже!”

Селим бег их чује, слуша:

Па се смије — жалосна му душа!...

 

Село пусто, никог нема:

Све је жртвом нало плама,

До ђевојки једна сама,

Као сињи камен сједи

И у пламен она гледи ....

Њеког тражи; јер све гледи,

И за сваким звуком сл’једи:

Па час плане, час побл’једи,

Час на небо млада гледи,

Час у гору око баца,

Час пламену сјетна хоће

Да кораци ...

Ал’ не може: јер њу турци

Савезали при дрвету,

Да тај призор добро гледа,

Да га сватком припов’једа

Од почетка до крај свега:

Ко је, што је и како је

Све то посо Селим-бега. –

Она плаче; — а и шта ће?...

Близу јој се плам примака:

Јоште мал0, па је и њу така?!

Она кука: — тешка мука,

У сред плама — бити сама;

Помоћ ваша, ал’ње нема:

Свуд тишина влада н’јема ....

Оца тражи, мајку, брата,

Вјереника ... и рођака јата.

И њих нема ....

Она сама; ал’ сред плама

Зачу гласа, гдје по плану

Сад таласа ....

Глас је оца!...

Cта да вапи:

“Ох! Боже, Боже ! очине р’јечи!....

“У огњу, слушај како он јечи!?..

“Њeг боли, јадна!... Ох, боли, боли

“Чуј! .. како помоћ он тужан моли....

“О, помоћ, помоћ! — отац изгоре...

“О, бар помоз’те, ви хладне горе,

“Када ни жива не има створа...

“Ох! Боже, Боже! он умр’jет мора!...

“Спа...си...те оца, спа...си...те мајку!

“Спасите милог мога бабајку!

“Спасите сестру! спасите брата!...

“Гле! .... брата — како ручнцам хвата?!...

“За Бога људе спасите !... спас’те !..

“Ох! турци, турци! ... проклета да стe!

 Још то јадна не дорече....

У мукама стаде лити

Горке сузе, и о дрво

Својом главом страшно бити.

У бјеснилу руке маче,

И из грла свега вече:

“Избавите оца само!..

“Избавите сестру, брата!...

“Моју мајку !... — У то јата:

Херцеговца — храбра борца,

Иза горе наста вриска;

И турака стаде писка....

Чу се звeкeт оштра мача;

Чу се лелек турског плача,

И топова силна рика,

И пушака танких цика,

И јауци рањеника,

И поклика осветника! —

Ноћна чета ближе ступа,

И ногама земљу лупа;

И све ближе, лети ближе,

Доклен к Стани не пристаже

Вити момак: - ког но кити

Црна коса — пота роса,

Крвавога црна ока,

Крвавијех црних руку,

И крвавих сјајних тока;

А на врх му од ханџара:

Глава стоје бега стара. —

Млади јунак к Стани трчи,

И крз пламен пута крчи...

Пламен грије:

У јунаку срце бије,

А око му сузе лије....

Суза топлих можда триста,

По лицу му тад заблиста.

Сузе точе: — ка’ да хоћe

До пламена тог да дође

Врелих суза бистра р’јека,

Да што прије, јадној цури,

Потребита даде л’јека.

Напр’јед иде....

Па све силу скупља јачу,

Доклен гласа самртнога

Из пламена млађан зачу:

“Спаси ... спаси !...”

“Боже!... гласи

“Моје сестре!..— Стано злато!

“Моје сунце обасјато!

Моје срце! мој животе!...

Што уради турски скоте!”

Ка’ лав клиси: Стану хвата,

И на дворска јури врата:

Из пламена њу унесе,

И међ’ своје Херцеговце

Полумртву, аx! донесе.

Па je грли, а па наче

Да говори.... Али она,

Ка’ дјетешце ста да плаче:

“Ох! Михајло, сунце моје!

“Ти што бл’једиш ?... теби што је?..

“Ах, о Боже! груди твоје,

“Турско зрно пробило је!...

“Рана, јаох! тешка рана,

“Турским ти је зв’јером дана!...

“Ти погибе, моја рано!?..”

“Није ништа, ништа Стано!

“Кажи само, отац гди је?...

“Кажи само, мати гди је?...

“Кажи само, сестра гди je?...

“Kажи само, брат ми гди је?...

“Kажи само, љуба гди је,

“Да л’ ми њено срце бије?...

“Кажи, кажи, добро моје!...”

“Брате, брате!... мало доба

“Протекло је, одкако је

“Све постало робљем гроба;

“А ја остах на св’јет сама:

“Док сви они попадаше

“Немилоги жртвом плама ....”

“Ох! што рече, сестро моја!... “

“О..све ...та је, са...да...тво...ја!...”

“И још нешто зборит стао;

Ал’ је мртав к земљи пао:

 К земљи пао — не устао. —

Стана с’ прену, плакат преста:

Мале снare y ње неста;

Порумени њено лице,

ІІа намршти обрвице,

Њешто рече: — зубим шкрину;

И са земље ка лавица,

Скочи, па се зорно вину:

Те се ножа оштрог лати;

И џефердар мила брата

У јуначке руке хвати,

И у њедра, ка’ сн’jeг б’јела

Ручицу је тад пон’jела,

А у руци тесте двије

Све фишека убојнога;

Па јој срце ста да бије

Све то јаче, — док не наче,

Да ријечи ове збори:

“Слушај мене, свети каме!

“Освета је, знадеш, на ме;

“То ме свето дјело кити:

“Ја ћу тебе турском крвљу

“До ситости напојити!

“Ja ћу род свој осветити!

“Ja ћy себe посветити!....”

Уз те р’јечи, још зазвеча:

Херцеговца оштра пала;

Херцеговца пушка мала:

Херцеговца ханџар љути,

Који с’jече, па све ћути;

Херцеговца пушка дуга,

Херцеговца в’јерна друга;

И турака страшна вика;

И турскијех острагуша,

Ка’ громова с неба цика....

Бој се бије,

Крв се лије

За слободу

Српском роду....

Херцеговац,

Храбри борац:

Мишце јаке,

Пушке лаке,

Срца кама,

И у њему

Осветничког доста плама!...

Ал’ су људи!...

Гле им груди

Све без мане:

Не мож’ тане

До срдашца да им пане!...

Гле им око:

Сушти соко,

Куд омјери

Ту да смјери!

Куд опали,

Да повали!...

Гле им ханџар,

Гле џевердар,

Како с’ тмуре!...

Гле, кубуре!...

Сви су они гинут викли:

У храброј су земљи никли. —

Бој се бије... Стана где је?...

у њеној се руци сада

Крсташ барјак, као прије

Пред јуначком четом вије. –

Ту се бије, коље, реже:

ІІа ну виђи — турци бјеже!...

Бјеже турци: — Херцеговци

Храбри с’jeкy:

Beћ од турске крви, они

Учинише бујну р’јеку. —

Бој се бије...,

Селим-бег се љути, грди,

Браду гризе, усне мрди,

Косу скубе, зубим шкрипи

И по корак напред ђипи,

Ка’ да њеког xала тражи:

Он сад хоће жедњу срца

Крвљу српском да утажи. –

Cтана ступа,

Ногам лупа:

Чету снажи,

Бега тражи,

Турке рази,

И соколи...

Ханџар голи

Тврдо држи:

И погледом

Као адском ватром пржи! –

Прежедно је

Српско д’јете

Крви клете,

Турске крви!...

Она лети,

Да с’ освети;

Она лети,

Да с’ посвети!

Бега тражи:

Рају снажи...

Она бије,

А све пита — Селим бего гди је;

Па говори:

“Гди је рђа ?... Гдје се крије?...

“Као жена с иза кама бије!...

“Нек се крије;... али мој ће

“Нож Селима да убије!...

“Нек се скрије на врх гора;

“Нек се скрије у дно мора;

“Нек се скрије у сред неба;

“Нек се скрије у сред пакла;

“Ма божја га сила макла

“Са све земље: - не ћ’ утећи,

“Мој ће ханџар њег посјећи!...”

Она иде, — не сустаје,

За труд она и не хаје;

Селим-бега д’јете тражи:

Хоће срце да утажи;

Хоћe род свој да освети;

Хоће себе да посвети! —

Бој се бије осам сата;

И већ мрак се ста да хвата

Црне земље; — али Стана:

Не допаде тешких рана....

Она иде, не сустаје;

Она за мрак и не хаје....

 

Мрак је....

Мјесец сјајни, чедо бајно,

Бајне ноћи чедо сјајно:

Бл’једе траке сада просу,

И бл’једилом голи камен

Херцегове земље посу.

Стана лети, момци лете:

Лети Стана — док не срете

Око с оком Селим-бега...

Гле, Селима, како бјега!...

Селим бјежи.... Стана стаде:

Селим-бег се од ђевојке

Херцеговке сад предаде!...

Бег се слави у том крају

За првога турског борца:

Он не бјежа ни кад ханџар

Пред њим с’јевно Црногорца...

Селим бјежи...

Стана бл’једи:

Бега сл’једи....

Једном гађа: — не погоди...

Селим гађа: — добро згоди,

Храброј стани руку сломи,

Л’јеву руку — горском вуку;

Ал’ не паде, нити клону

За Селимом у погону....

Селим бјежи;

Не зна ку’ ћe:

Там’ га чека зрно вруће;

Амо за њим рцa скаче:

Не зна Селим шта ће, шта ће;...

А све хита !...

Небо гледа, па га пита:

“Куд ћy, cвeчe Мухамеде!

“Ода свуда клети власи,

“Ка’ ђавола мене сл’jеде.

“Још и она, она лети;

“Она лети - да с’ освети....

“У огањ ћу скочит рађе:

“Да ми никад каур клети,

“Ни од кости траг не нађе!...

К огњу лети;

А за бегом лета Стана,

Да с’ освети....

Селим млади, сузе точи:

“Алах велик!...” — само викну,

Па у жави огањ скочи....

Стана брже,

Ханџар трже

И покликну:

“Ко се крвљу не освети,

“Тај се никад не посвети!...”

 - Сјекнуше јој очи пусте,

И јуначка груд уcкипи:

Па за бегом отиште се,

И у живи пламен ђипи....

Oштро шкрину,... живо шину;

Једном шину:

Клетом бегу, главу клету,

Са бијела врата скину....

 

Огањ букну, пламен плану:

Па прогута силна бега,

и са бегом храбру Стану. —

 

 

¹) Кад сам године 1881 бавио се у Петрограду по некоме своме послу, млади Црногорац, Јован Поповић Липовац, тадашњи пот-поручник у Лейб-гвардиј гранадирскога полка, предао ми је њеколико својих пјесама да му их прегледам, уредим и на свјетлост издам. Прегледане даклен и уређене споменуте пјесме радо уступам нашему „Словинцу“ да их објелодани: особито ради тога, да се види, како се Црногорац и у даљине сјећа свога милога завичаја и своје родне пјесме.

 

J. Сундечић