четвртак, 30. јануар 2020.

Ђуро Перовић - Смрт Смаил-бега Љубовића






Смрт Смаил-бега Љубовића

У бијелом Невесињу
Диже с’ кула Смаил-бега,
Гласовита и јуначка,
Изобила пуна свега.

На мекану миндерлуку
Смаил-беже гордо сједи,
А слуге му на миг ока
Извршују запов’једи.

Не смета га врисак рајин,
Око двора што му с’ вије,
Нити молбе оних, што им
Био данак затвор крије.

Све што више помоћ кличу,
То је Смаил боље воље,
А слугама наређује
Да стржево ђељу кбље.

На којему, силан, мисли
Мучит’ српску сиротињу,
Која неће да похули
Часног крста ту светињу.

„Ћути, рајо, не заглушај!“
Бег би каткад повикао
Умиљато, к’о да му је
Пренесретне раје жао.

А овамо за њу спрема
Сјутра, како дан осване,
Муке сваке, у којима
Раја мора да изда’не.

На наргили дуван пуши,
Каву срче, глади браду,
А на крилу пригрлио
Злато своје — дивну Каду.

Па ју љуби, па ју грли
И силан се с њом претура,
А двори га веље јато
Хришћанскијех младих цура.

Које ’но је силом нагна’
У његове б’јеле дворе,
Па у томе уживању
Чека прасак рујне зоре.

Тад ће с рајом да сеири,
Која ’но га куми, моли,
Да им мукам’ тешкијема
Један часак бар одоли.

„Куми рајо, моли, вичи,
Помоћи ти више није.'“
Бег с презрењем одговара,
 Па се онда громко смије.

Са чардака танке куле
Слушала је све то Фата,
Мати силног Смаил-бега,
Па затвара кули врата;

Да не слуша сиротињу
Што јој пишти око двора,
Којој и смрт сама пр’јети
Сјутра, како сине зора.

Туркиња је, — ал’ је ипак
Тужне раје њојзи жао,
Сјећала се да је и њен
Неко на се крст метао.

То свједочи књига једна,
(Од старине сачувана)
У сандуку њезиноме,
Коју гледа сваког дана.

А ово је јеванђеље,
Ког је свети Сава дао
Кући њиној, — кад је св’јетом
Благослове изливао.

Узе књигу у рукама,
Пољуби је два-три пута.
П’ онда к сину у одају
Полагано одскакута.

Па га куми мл’јеком својим
Из прсију ког’ му ј’ дала, —
Оним часом, када га је
Са очима угледала.

Алахом га заклињала,
Љубила му скуте, руке,
Да на рају не удара
Онакове грозне муке.

Кад старица видијела
Слабо молба да помаже,
Још једаред к сину приђе
И црној се земљи саже.

Па клечећи милост проси,
Ал’ бадава бег не слуша,
Када му је на памети, —
Она му је срце, душа.

А кад с’ бјеше бег занио
У највеће с њом весеље,
У скуту му протурила
Фата свето јеванђеље.

Мислећ’ да ће с’ и он сјетит’
Побожности својих стари’,
Од којих су само неки
Били тешки зулумћари.

За тим уста са земљице
И одаји другој оде,
Пророку се молећ’ своме,
Да он раји да слободе.


* * *

Ноћ већ бјеше на земљицу
Попуштала лака крила,
И тамнијем велом својим
Сву природу обавила.

Само јоште мјесец бл’једи
Што с’ лагано небом шеће,
Ког звјездано јато дивно
Са свих страна облијеће.

Све је мирно, све је тихо,
К’о да вјечни сан борави,
Па се ето и Смаил-бег
Од миндера свог исирави.

Да са кадом у одаји
Поноснога свога двора
Мало трене док заруди
На истоку рујна зора.

Ал’ са крила његовога
Преда њ паде књига света,
Што је јако у том’ часу
Забринуло бега клета.

Па се саже те са земље
Јеванђеље свето диже,
0 дувару њиме лупи,
П’ онда Кади приђе ближе:

„Душо Кадо! Сунце моје
Откуд она књига стара,
Која лежи ондје близу
Крај миндера до дувара?“

„Не знам, беже, очију ми,
Којима те гледам саде,
Но се и ја сама чудим
Окле књига та испаде!“

„Ма да ми је Алах сами
Са небеса пробацио,
У овоме часу сада
Врагу бих је отправио.“

То изрече, па са Кадом
Оде санак да борави,
Док мујезин са мунара
Зору рујну не објави.

Наједанпут наста вика
Око двора беговога:
„Убиј, убиј, посијеци,
Мучитеља хришћанскога!..” —

То је соко Бајо био
Са његовом храбром четом,
Као ор’о долетио,
Киван јунак за осветом.

Иза санка бег се прену,
К’о помаман кули слеће,
Виђе шта је, — ал’ се јунак
Повратити натраг не шће.

Већ се лати џефердара,
Па му живу ватру даје,
Гледи самрт пред очима —
Али за њу мало хаје.

У то наши испод куле
Омакоше лаке стр’јеле,
Које но су Смаил-бегу
Живо срце разнијеле.

Стропошта се Туре зорно
На чардаку танке куле,
А у двору наста јаук
Смаилове младе буле.

Иза тога не би дуго
Па и кула у зрак оде,
А тужној се раји ето
Указао зрак слободе.

 Из рукописа Ђура Т. Перовића









Богдан Милановић-Крајишник - У ноћи






У ноћи

Кад се спусти нојца и звјездице сјајне
Затрепећу широм изнад васионе,
И Бог Морфеј тихо у нечујном лету
Успављива душа безброј милионе —

У мирисној башти, на криоцу твоме
Ја одбацим тугу, што ми срце пара;
Заборавим терет животнијех вала,
А душа ми пјесме божанствене ствара ...

И у мору миља, пољубаца свети,
Преда мном се олтар тајанствени диже,
Из кога ће душа, жегућ’ кандиоца,
Божанствене химне да ти вјечно ниже.

Бос. Петровац       Богдан—Крајишник


“Луча” 1898.





Богдан Милановић-Крајишник - Његовом Височанству Црногорском Књазу-Нашљеднику Данилу





Његовом Височанству
Црногорском Књазу-Нашљеднику
Данилу

Великога Оца о, велики Сине,
Поносе и дико Црногорског стјења,
Надо и животу будућности л’јепе
И свијетла круно новог покољена —

Нек Те небо чува!... Нек Ти живот слади,
Да наставиш дјела великих Предака,
Да оросиш цв’јеће Црногорске Славе,
Да процвјета с’ нова над гробљем јунака!

А оданост рода и Црногораца
Нек Ти буде урес најмилије среће,
Да под моћном руком Свемогуће силе
Дигнете се небу, — у висине веће?...

1898 г.          Богдан Крајишник

“Луча” 1898.









Илија Н. Златичанин - Српске народне женске пјесме






Српске народне женске пјесме

I

Шећер Анђа под гором сјеђела,
Сама собом Анђа говорила:
„Давор, давор, моје бјело лице,
Да м’ је знати ко ће те љубити:
Да знам да ће момче нежењено —
Отишла бих на честе дућане,
Накупила меда и шећера,
Бих т’ мазала док те намазала —
Кад ме љуби нек сам њему слатка;
Да ја знадем да ће те удовче,
Ја бих пошла у гору зелену,
Набрала бих грка и чемера,
Бих мазала док те намазала —
Кад ме љуби, нек сам њему грка.”

II

Кренула се дилбер Данка
У род да иде,
Сусрете је стари свекар
Ђе с војске греде.
Дилбер Данко, душо моја,
Јесте л’ сви здраво?
Сви смо здраво, мио свекре —
Твој син не био!
Колика је зимна нојца
Не преврне се;
Обрни се, преврни се,
Студен камене —
Студено ти мајци срце
Ка’ што је мени.
Врћ се дома, снахо моја,
Караћу га ја. —
Или карај ил’ не карај —
Не врћем се ја.

III

Засјала се мјесечина,
Ка’ бијели дан;
Зацрње се ђедетина
Као црни враг.
Мене мајка ђеду даје —
Што ћу ђеду ја ?!
Кад ја кренем на пјевање —
Мене ђед не да;
Кад ја кренем на играње —
Ни ту ми не да;
Друге су ме научиле,
Бог им здравље да:
Окини му ножетине,
Да те не фата;
Извади му црне очи,
Да те не гледа;
Учини му масалицу
Да се накљуца,
И простри му постељицу
Нек се ваљушка,
Па убери танки прутић,
Те га покуцај.


IV.

Сјела Јана на пржину,
На пржину у крај мора;
Ко тудије пролазаше,
 Свако Јани говораше:
Мич се отле, шећер Јано,
Да те море не однесе,
Да те вјетар не занесе,
Да те снијег не замете.
Па нека ме море носи,
И нека ме вјетар бије,
И нека ме снијег мете —
Кад ме неће војевода.
То зачуо војевода:
Шећер Јано, душо моја,
Опери ми махрамицу!
Војевода, душо моја,
Бистрај’ вода у облаке,
Ђирит сапун на дућане,
Мермер плоча на далеко.
Шећер Јано, душо моја,
Бистра вода — очи твоје;
Ђирит сапун — рука твоја;
Мермер плоча — прси твоје.

Из збирке Илије Н. Златичанина


“Луча” 1898.


Новица Николић - * * *

* * *

Ноћи тије
Вео крије,
Осамљене,
Замагљене:
До, дубраву, поље, гај;

А кроз гране,
С горске стране,
По ливади
Мјесец млади
Разасуо блједи сјај.

И с литица
Ноћна птица
Залепрша
Преко крша
У вечерњи тихи сјен;

Алугину
Кроз тишину,
С много бола,
Преко дола,
Милозвучни пијук њен!...

Да лће мети
Да одлети,
Илће с пута
Да залута
У далеки туђи свјет...

Илко моја,
Без покоја
Жеља млада,
Пуна нада
Кад у незнан пушти лет!...


Оногошт        Новица Николић


“Луча” 1898