Не волим те злато моје,
Рад’ богаства ни рад блага,
Ја те волим само за то,
Јер си моме срцу драга.
Што ће мени благо пусто
И раскошни твоји двори,
То све може искра једна
У пепео да претвори.
Анђеоске очи твоје,
И свилена коса плава,
То је за ме све богаство,
То је моја срећа права.
И љубав је срећа,
За богаством ја не хрлим,
Само тебе јединицо
Да цијелим вјеком грлим.
Мило Јововић
“Slovanski Svet” številka
9 1897.
Вјеруј ми душо мила..
Вјеруј ми душо мила!
Вјеруј ми срца јад:
За тобом оно вене,
Рад тебе гинем млад.
За тебе оно куца,
За тебе живим ја,
Ти си ми радост права
И срећа моја сва.
Ти си ми покој прави
И анђо мира мог,
Да сладим срце моје,
Створи ме за то Бог.
Погледом твојим милим
Ствараш ми божји рај,
Осмејом твојим слатким
Чаробни дивни мај.
У те је моја нада
И мога жића спас,
Кр’jепи ме
слатким миљем
Умилни
твој још
глас.
За
друге среће не знам,
А
што да
желим већ?
Ручицу
твоју милу
Њу
само желим стећ.
Тај залог моје наде,
Тај сами срца л’jек,
С којим бих мого сретан
Постати цио в’јек.
Вјеруј ми, душо мила!
Вјеруј ми срца јад,
За тобом оно вене,
Рад тебе гинем млад.
Мило Јововић
“Slovanski Svet” štev. 8. — 1897.
Димњачар
— Превод с талијанског-
Ја сам димњачар! малашан, јадан,
Снужден од зиме, жедан
и гладан.
Напустих мајку и мјесто
мило,
К’о птичиh гњ’јездо,
кад стече крило,
Само да стечем залогај
свој,
Цио дан вичем летећи чило:
Ја сам димњачар, димњачар
ој!
Мјестанце родно,
дивотна слико!
Ни Милан није драг ми
толико,
Увјек ми жеља на тебе
лети,
ІІа ме на милу мајку
посјети:
Она сад сједи код свог
огњишта,
Крпећи
мреже уз
тихи пој.
Од
родног мјеста
слађе
ми ништа.
Ја
сам димњачар,
димњачар ој!
Никога нема, ко ме још
воли,
Нит’ моја бједа другога
боли.
Лице ми црно, очи
црвене,
Дјеца се плаше — бјеже
од мене.
Доиста јесам страшило
право,
Те мати пр’jети дјечици
злој:
Будите добри, гле’ виче
ђаво!
Ја сам димњачар,
димњачар ој!
Крухом се храним, а
водом појим,
Водећи штедњу добиткои
својим,
Обућом старом газим по
мразу,
Тамо и амо кроз сваку
стазу.
Дувањем топлим озебле
прсте,
Па мало сламе ј’ починак
мој:
Ал’ ипак увјек снаге
сам чврсте,
Ја сам димњачар, димњачар
ој!
Кад зора рана исток
заруди
И цвркут птица мене
пробуди,
Тада управим молитву
Богу,
Да с’ кући скоро
повратит могу,
У своје родно мјестанце
драго,
Гдје мајка чека загрљај
мој,
И да јој даднем стечено
благо.
Ја сам димњачар,
димњачар ој!
Но када стигнем - ах!
мисли кобне,
Да ми ко каже вијести злобне:
„Мајке ти више код куће
није,
Тамо на гробљу земља је
крије...”
Зар бих ја тугу савладат’
мoгa’,
Кад би ме спао лeдeни
зној?
Да то не буде, ја молим
Бога.
Ја сам димњачар,
димњачар ој!
Мило Јововић
Бар, 1904.
Злотвор
Вук је овци злотвор
прави,
Мачка мишу дође
главе.
Јастреб мање
птице дави,
Птице опет ситне мраве.
Beћa риба мању једе,
А гуштера хвата змија,
Зец од псета има бједе,
А кокоши лови лија.
ІІа све редом даље тако
Са живинам другим бива,
Душманина има свако,
Од кога се чува, скрива.
А на жалост, човјеку је
Исти човјек злотвор
први,
Он за себе ханџар кује,
Да с’ у својој купа крви.
Бар, 1904.
Мило Јововић
Знање
Драгоцено ј’ благо
Наука и знање,
Без тога нам ништа
Не вреда имање,
Јер имање треба
Чувати до вјека, —
Наука и знање,
Чувају човјека.
Бар, (Црна Гора) М. Јововић
Лењивцу
Ој лењивче, стид’ се мало!
Млад си, здрав си, што не радиш?
Ни за шта те није стало.
Дангубом се само сладиш.
У љето ти жега худи,
А зима ти даје страва:
Ој лењивче, стид те буди!
Гледај пчелу, гледај мрава.
Бар (Црна Гора) М. Јововић
Матерински језик
Тко на себе језик туђински
намеће,
Тај се материнског
млијека одмеће.
Српски
језик, што
га зачух
у бешику
Из
устију мајке,
он ми
је на
дику;
Он
је милозвучан,
он препунан
сласти,
Њeгa к’о
светињу нека
Србин части.
Бар М. Јововић
