Смрт
Смаил-бега Љубовића
У бијелом
Невесињу
Диже с’ кула
Смаил-бега,
Гласовита и
јуначка,
Изобила пуна
свега.
На мекану
миндерлуку
Смаил-беже
гордо сједи,
А слуге му
на миг ока
Извршују
запов’једи.
Не смета га
врисак рајин,
Око двора
што му с’ вије,
Нити молбе
оних, што им
Био данак
затвор крије.
Све што више
помоћ кличу,
То је Смаил
боље воље,
А слугама
наређује
Да стржево
ђељу кбље.
На којему,
силан, мисли
Мучит’
српску сиротињу,
Која неће да
похули
Часног крста
ту светињу.
„Ћути, рајо,
не заглушај!“
Бег би
каткад повикао
Умиљато, к’о
да му је
Пренесретне
раје жао.
А овамо за
њу спрема
Сјутра, како
дан осване,
Муке сваке,
у којима
Раја мора да
изда’не.
На наргили
дуван пуши,
Каву срче,
глади браду,
А на крилу
пригрлио
Злато своје
— дивну Каду.
Па ју љуби,
па ју грли
И силан се с
њом претура,
А двори га
веље јато
Хришћанскијех
младих цура.
Које ’но је
силом нагна’
У његове
б’јеле дворе,
Па у томе
уживању
Чека прасак
рујне зоре.
Тад ће с
рајом да сеири,
Која ’но га
куми, моли,
Да им мукам’
тешкијема
Један часак
бар одоли.
„Куми рајо,
моли, вичи,
Помоћи ти
више није.'“
Бег с
презрењем одговара,
Па се онда громко смије.
Са чардака
танке куле
Слушала је
све то Фата,
Мати силног
Смаил-бега,
Па затвара
кули врата;
Да не слуша
сиротињу
Што јој
пишти око двора,
Којој и смрт
сама пр’јети
Сјутра, како
сине зора.
Туркиња је,
— ал’ је ипак
Тужне раје
њојзи жао,
Сјећала се
да је и њен
Неко на се
крст метао.
То свједочи
књига једна,
(Од старине
сачувана)
У сандуку
њезиноме,
Коју гледа
сваког дана.
А ово је
јеванђеље,
Ког је свети
Сава дао
Кући њиној,
— кад је св’јетом
Благослове
изливао.
Узе књигу у
рукама,
Пољуби је
два-три пута.
П’ онда к
сину у одају
Полагано
одскакута.
Па га куми
мл’јеком својим
Из прсију
ког’ му ј’ дала, —
Оним часом,
када га је
Са очима
угледала.
Алахом га
заклињала,
Љубила му
скуте, руке,
Да на рају
не удара
Онакове
грозне муке.
Кад старица
видијела
Слабо молба
да помаже,
Још једаред
к сину приђе
И црној се
земљи саже.
Па клечећи
милост проси,
Ал’ бадава
бег не слуша,
Када му је
на памети, —
Она му је
срце, душа.
А кад с’
бјеше бег занио
У највеће с
њом весеље,
У скуту му
протурила
Фата свето
јеванђеље.
Мислећ’ да
ће с’ и он сјетит’
Побожности
својих стари’,
Од којих су
само неки
Били тешки
зулумћари.
За тим уста
са земљице
И одаји
другој оде,
Пророку се
молећ’ своме,
Да он раји
да слободе.
* * *
Ноћ већ
бјеше на земљицу
Попуштала
лака крила,
И тамнијем
велом својим
Сву природу
обавила.
Само јоште
мјесец бл’једи
Што с’ лагано
небом шеће,
Ког
звјездано јато дивно
Са свих
страна облијеће.
Све је
мирно, све је тихо,
К’о да
вјечни сан борави,
Па се ето и
Смаил-бег
Од миндера
свог исирави.
Да са кадом
у одаји
Поноснога
свога двора
Мало трене
док заруди
На истоку рујна
зора.
Ал’ са крила
његовога
Преда њ паде
књига света,
Што је јако
у том’ часу
Забринуло
бега клета.
Па се саже
те са земље
Јеванђеље
свето диже,
0 дувару
њиме лупи,
П’ онда Кади
приђе ближе:
„Душо Кадо!
Сунце моје
Откуд она
књига стара,
Која лежи
ондје близу
Крај миндера
до дувара?“
„Не знам,
беже, очију ми,
Којима те
гледам саде,
Но се и ја
сама чудим
Окле књига
та испаде!“
„Ма да ми је
Алах сами
Са небеса
пробацио,
У овоме часу
сада
Врагу бих је
отправио.“
То изрече,
па са Кадом
Оде санак да
борави,
Док мујезин
са мунара
Зору рујну
не објави.
Наједанпут
наста вика
Око двора
беговога:
„Убиј, убиј,
посијеци,
Мучитеља
хришћанскога!..” —
То је соко
Бајо био
Са његовом
храбром четом,
Као ор’о
долетио,
Киван јунак
за осветом.
Иза санка
бег се прену,
К’о помаман
кули слеће,
Виђе шта је,
— ал’ се јунак
Повратити
натраг не шће.
Већ се лати
џефердара,
Па му живу
ватру даје,
Гледи самрт
пред очима —
Али за њу
мало хаје.
У то наши
испод куле
Омакоше лаке
стр’јеле,
Које но су
Смаил-бегу
Живо срце
разнијеле.
Стропошта се
Туре зорно
На чардаку
танке куле,
А у двору
наста јаук
Смаилове
младе буле.
Иза тога не
би дуго
Па и кула у
зрак оде,
А тужној се
раји ето
Указао зрак
слободе.
Из рукописа Ђура Т. Перовића
Нема коментара:
Постави коментар