четвртак, 25. мај 2017.

Војислав Ј. Илић Млађи - Трубач


Трубач

Лежао је рањен без снаге и маха.
Пук му преполовљен. Тад крвавом руком
Он докопа трубу, принесе је с муком,
И затруби “Јуриш” до последњег даха.

И ратници стари, без мане и страха,
Ношени тим силним, чудотворним звуком,
Крвави и страшни, с заставом пред пуком,
Пођоше на “Јуриш” у облаке праха.

И он виде масе где поново ничу,
И како, к’о  вихор, крај њега промичу
Оштри бајонети и шињели груби,

И срушен, под каром, где се крв још точи
Са осмејком тихим он заклопи очи
И заспа занавек, с уснама на труби…



Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 






уторак, 23. мај 2017.

Војислав Ј. Илић Млађи - Путем кроз Бугарску



Путем кроз Бугарску

Откуд идеш синко? Да ли спута дугог
Те си тако ломан и блеђи од смрце?
-Од Једрена, мајко! Из борбе за другог,
Који ме је љуто ујед’о  за срце.

О, јадан си, синко, с пропалим прстима!
Шињел ти поцепан… избушена капа!
-Мајко, често пута само корак има
Од ловорног венца до просјачког штапа!

Што те коњиц, синко, с бојишта не враћа,
Но се рањен вучеш по путу оваку?
-Коња су ми, мајко, одузела, “браћа”,
А мени у руке утрапили штаку!

Камо ти захвалност за херојска дела?
Кам’ ти ловор, сине? Да ти није свео?
-Кајин ми га, мајко, украо са чела,
Па је себи венац око главе сплео!

О, несрећно дете, чим ћеш се покрити?
Твом уморном телу отпочинка треба.
-Шињел ће ми, мајко, покривачем бити
А постеља топла – испод ведра неба!

“Како ти је име?”- Он не одговара,
Већ мисли на своју далеку Србију.
“Е сад збогом, сине!” – рече жена стара
И залупи тешку гвоздену капију.

Па онда , немарно, кроз двориште прође
И посао стари равнодушно узе…
А војник, лагано, узе штап и пође,
И обори главу, да сакрије сузе….

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 






недеља, 21. мај 2017.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - На бојишту

На бојишту

Подне:
Мир и жега: све трепери, камен гори, шума дрема
и реко би да ниједне на бојишту душе нема!...
Нигде звука ни јаука, тајанствено поље ћути
и свуда се по бојишту прекопана земља жути.

Вече:
Све што више дан пролази и наступа хладно вече
све бурније и бурније на бојишту време тече.
А кад сутон земљу скрије и прва кап росе кане
Све зајечи и загрми, свуд паклена ватра плане.

Поноћ:
Јечи, грми, ври и свитка … хиљадама лети зрна
без којих је необична на бојишту поноћ црна.
Земунице све се тресу, на кораку сваком грува.
И ту кога смрт не нађе, то га сами Господ чува.

Зора:
Све што више зора светли на бојишту све је тише
И кад сване нигде једне не чује се пушке више
Све обично, ништа ново, опет иста песма стара:
Опет јато авијона као јуче небо шара…

Јутро:
Тад поново све загрми; у облаку бој се бије,
Док још јато авијона прелећело логор није.
Наши Гали и Британи с “Њепорима” у њих грну
И туђи се авијони побеђени натраг врну.


“На рекама Маћедонским”

Димитрије М. Јефтовић-Полимац





Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре, племените кћери славног Албиона,
Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.





субота, 13. мај 2017.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Ноћ у ропству

Ноћ у ропству

Ноћ је мрачна… У мом завичају
пуста поља снијег завејава…
Идем куда нигдје никог нема!
Моје село као мртво спава…
Приђох кући и закуцах тајно,
Мог се дома отшкринуше врата
и сви моји закукаше вајно:
“Гдје ћеш? три те чекају џелата!...”

Грлимо се: све се плачем гуши;
сви питају: “Кад ће наши доћи?”
У том мој дом опколише страже,
и сви вичу са поносом “части”:
“Где је онај што је дошо тајно
а није се пријавио власти?!”
Тад сви моји закукаше вајно,
Сви се куну: “Овдје никог нема!!!”
Ја све вичем не кунте се криво,
Па што Бог да и судба ми спрема. –
Сиђох доље: кад свуд бајонети;
Жене вриште, пси узели хуке
Стражарима задрмаше груди
Неко рече: “Вежите му руке!”

Сви ме вежу, ја погнуо главу. –
Ноћ је мрачна … у мом завичају
пуста поља снијег завејава…
Идем куда нигдје никог нема!
До вјешала гонише ме страже:
“Вјешајте га!” И то сан ми скрати,
Ја се тргох: гдје сам?! – На бојишту,
И зора ме у слободу врати.



“На рекама Маћедонским”

Димитрије М. Јефтовић-Полимац





Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре, племените кћери славног Албиона,
Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.





петак, 12. мај 2017.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Преко света


Преко света

Све се губи прошлост црна,
Свет ће опет тему стару:
“Што у песми песме није?”
Зато сваком критичару
Посвећујем строфе двије:

Моја душа никад неће
Преболети јаде горке:
У изгнанству преко света;
Слом, несреће и поворке …

Прешао сам сто градова
И стотину мореуза;
И све моја срећа плака…
Зато ми је морем суза
Окупана строфа свака!...


“На рекама Маћедонским”

Димитрије М. Јефтовић-Полимац






Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре, племените кћери славног Албиона,
Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.





четвртак, 11. мај 2017.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Кроз туђину

Кроз туђину

Ја те свуда тражим, по туђини свој,
Тебе нигде нема, јадни доме мој.
далеко сам заш’о у непознат крај, -
Давно ме је, давно, оставио рај!

Ја не чујем птица умиљати хор,
Где облаке пара: смрча, јела, бор,
Ту одавно цвећа не уживам мир,
Где се мој Лим слива у зелени вир!

Кад ли ће ме срести твој зелени брег,
Да народа свога ту пободем Стег?
Црни су ми дани као свака ноћ,
О кад ли ће једном наш састанак доћ?

Ја те свуда тражим по туђини свој,
Тебе нигде нема, дивни доме мој! –
Учини ми, Боже, свим жељама крај,
Да што прије нађем изгубљени рај!




“На рекама Маћедонским”

Димитрије М. Јефтовић-Полимац






Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре, племените кћери славног Албиона,
Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.





уторак, 09. мај 2017.

На стражи

На стражи

Под небом тихим, плавим, где Дрина ломи стене,
Вечно певајућ’ песме прошлости наше давне,
На стражи војник стоји. Он слуша песме њене
И, као оро сури, чува спомене славне…

У лице преплануло ноћ га ветрићем љуби
Ко мајка чедо своје; а његов поглед смео
Пролеће, као стрела, кроз ноћ, и ту се губи,
Не би ли на том путу душмана где год срео.

У њему срце мирно, без плашње, увек бије,
И нога чврсто гази у црну ноћ кад ступа.
А бујни налет његов нико издрж’о  није
Кад га понесе борба и пође да наступа…

И док му село родно у ноћи мирно спава,
Он слуша песму славе што му је Дрина пева.
Кроз ум му теку борбе и битке, пуне слава…
И будан јунак тако о новој борби снева…


Ј.

“Ратни записи”  илустровани књижевни часопис  бр. 4 1915.






понедељак, 08. мај 2017.

Чека Дрина!...

Чека Дрина!...

Закликтала Бела Вила
Са босанских са планина:
“Бели Орле, шири крила!
Чека на те вода Дрина!
                 “Чека Дрина!...”

Чека … Броји дане мучне
Вековима ноћи тавне.
О брегове бију тучне; -
Пева дане своје славне. –
                      Плаче Дрина!
  

“Ратни записи”  илустровани књижевни часопис  бр. 5 1915.