понедељак, 27. април 2015.

Ivan Trtanj - Dvije pjesme





Osvojitelju Lovćena

gen. vojskovodji
dr-u Stjepanu  pl. Sarkotiću


Sokole sivi!...Imasmo ljudi,
imasmo povjest pravih junaka
umom i mačem... Nit’ udes ljuti,
niti im spomen prekrila raka,
a za njih danas i tvoja slava
s gusala roda svuda ozvanjava.

Junak ti Hrvat ponosom poje,
s junaštva tvoga prepunan sreće,
uz prve borce od krvi svoje
na piedestal i tebe meće,
Hrvatska tebe njihala majka,
ponosni s tog su tvoji Hrvati!

Da, ti Hrvat, Lovćen to zbori,
Termopil ovaj ljutih megdana,
odakle tvoja slava sad uči
na udes sviju zlogukih vrana,
ko klasje kosa tvoja je šaka
srušila ovog gordog junaka...

Hrvati zato hvalu ti kliču,
hosna pjeva Dukljanin svaki,
u grudim nade nove im niču
na bolji život, ponosni, laki;
satro si glavu gladnoj aždaji,
slobodu dao zetskoj domaji!

Ni Cezar nisi, ni Aleksadar,
ni Osman moćni, ni Bonaparte,
što silnom vojskom mienat je kadar
naroda malih domova karte,
Zrinović ti si, što dom i kralja
braniš i čuvaš od zmajskih ralja!

Olimpa liru skinut bih htio,
dostojno da te slaviti mogu,
jer glavu ti si dušmanu svio,
rad kog sam suzu prolio mnogu;
osinjak ovaj vječnog nemira,
korito sad presahlog vira.

Sokole sivi!... Genij Hrvata
iskrenu hvalu sada ti šalje:
Hrvatska krunu od suhog zlata
Hrvatskoj majci sjat’ i dalje!...
Hvala ti, lane, junačka hvala
od svih Hrvata s mora i žala!

13/26 maja 1916 u Zagrebu
u listu Hrvatska,
organ „stranke prava za sve hrvatske
zemlje”




 *****************************************

Hrvat bratu Srbinu

Ja ne mrzim tebe, brate,
kleveta to bješe pusta,
ja bih dao život za te
i zalogaj zadnji usta!

Tvoja radost jest i moja,
tvoja tuga i moja je,
tvoja suza, bez pokoja
i na mom se oku sjaje!

I ja mrzim iz dna duše
sve tudjince, sve grobare,
što nam sreću doma guše,
što sužanstvu izmećare...

Dom ih primi, dom naš jadni,
s brda, s dola, sa svih strana,
kad su bosi, goli, gladni
ovdje našli topla stana...

A za hvalu? ... Šuti, šuti!
tek  jakrepi iz tamnica
znadu naš taj udes ljuti,
cikli dar nam od tudjinca!

Al’ im pakost vje zaludu!
puče kamen s našeg groba,
puče ko na zadnjem sudu,
nema više bjednog roba!

Svaki Hrvat sad Srbiiu
na grud pada ko brat pravi,
što je bilo, sve to minu
i bezdanoj zaboravi!

Suzam nam je veće dosta
namočena žića knjiga,
jedno samo nam osta:
jedan dom i jedna briga!

Hrvat Srbu brat je mio
Srbin njemu uzdah čisti:
pjevo, plako, gje ko bio
nek su nam puti isti!

Nek procvate dom nam sveti,
isti Srbu i Hrvatu,
dosad ko Hrist razapeti,
sad budimo bratac bratu!

Ilustrovane novine


25. novembra/8. decembra 1918





Рикард Каталинић Јеретов - Мајка Југовића


Мајка Југовића

Из гроба је мајка стала
Славна мајка Југовића,
У нов живот дјецу звала
Својих девет соколића:

Па их шаље низ Балкане
Нека опет славно гину,
Да освете древне дане
И ускрсе дједовину.

Косово је освећено
Крв се сада крвљу плаћа,
Турско царство разорено
И у гроб се мајка враћа ….

…Ал’ остају дјеца нова
Побједници Југовићи
Лил-Бургаса, Куманова
То ће силно царство дићи!

Рикард Каталинић Јеретов


Цетињски Вјесник   бр. 2  1913



Рикард Каталинић Јеретов - Краљевић Марко

Краљевић Марко

Топ се ори у даљини
Подигла се раја гњевна,
Сва се тресе на Урвини
Мученичка земља древна.

Силан јунак шарца буди
Хрже коњиц ђипше смјело
На мезево ватрен жуди
Јунаку се ведри чело.

На Балкану крв се лије
Помирена браћа боре,
Хоће сунце да засије
И слободне ето зоре.

На Урвини поноћ гине
Свиће жаром сунце јарко,
Браћи сложној са планине
Краљевићу  језди Марко.

Рикард Каталинић Јеретов

Цетињски Вјесник   бр. 2  1913



субота, 25. април 2015.

Погибија командира Павла Пламенца





Погибија командира Павла Пламенца
– на Тарабошу 18. марта 1913. год. –

Има више од пола године
Од кад грокћу пушке кроз планине;
Од кад млади падају јунаци
По висова тврдог Тарабоша,
Дозивљући Марка и Милоша;
Ал’ залуду, мио побратиме,
Да су њима виле посестриме,
А змајеви браћа и рођаци;
Не би могли до тврђаве доћи,
Камо ли је јуришем узети
И разбити прахом и оловом.
Турци бију  боја крвавога,
Бране Скадра града царевога
Из шанаца и подземних јама;
Црногорци голим песницама
Саламају гвоздене диреке,
Што су на све стране начичкани
И челичним жицама проткани.
Није, брате, сада к’о  некада:
Да бој бије срце и прегнуће,
Већ бој бије знање и оружје.
Виде муку соколови сиви,
Па друг друга за неуспјех криви.
Једног дана на Светог Јована,
Полетио оро са крилима
Са Широчке Горе и главице,
За њим лете птице соколице,
Од крваве код Скадра Брдице,
Зациктао, крила раширио,
К’  Тарабошу полет управио,
То не био оро са литице,
Но Пламенац Павле из Црмнице;
То не биле птице соколице,
Већ  јунаци од Црне Горице,
У лету их сусријећу гује
И бију их муње и олује,
То нијесу гује из присоја,
Но с тврђаве Турци и хајдуци;
То нијесу муње из облака,
Већ фиуци зрна и пушака.
Колико је планинских котлина
И грохота и дубодолина;
Колико је џбуња и омара,
На све стране мртви попадали,
А црни се врани узвијали,
Меса ију, топле крви пију.
А Пламенац Павле сабљу вади,
Сјече чете љутих Османлија
Зрна су му прси разнијела,
А ватра му перје сагорела;
Колико је на долами пуца,
Толико је рана на јунаку;
Већ на подне сунце одскочило,
А последње тане ударило
Командира међу очи црне.
Јунак јекну, планина одјекну;
На затиљак мозак искочио.
Глас отиде од друга до друга,
Замукнуше пушке и борије;
Два војника са два бајонета,
У брежини раку ископаше
И јунака Павла закопаше,
Закопаше и ожаловаше;
Крст дрвени од јелових грана,
Више главе њему посадили,
Од бусења хумку начинили,
Из које ће божури ницати,
Над којом ће опјело пјевати,
Горске птице и гладне лисице;
Сјећати се Павла из Црмнице,
Тарабоша, Скадра и Брдице,
Гдје су наше кости посијане,
Гдје су наше наде закопане.

Цетиње                        Гуслар (Мићун М. Павићевић)






  



среда, 22. април 2015.

Вој. Ј. Илић - млађи - Скадарским херојима

Скадарским херојима

Ви, који џиновско окочансте дјело,
И мачем слободе расковасте ланце,
Ви, орлови, који пребродисте смјело
Арбанаских Алпа урвине и кланце.

Уз  Једрене, Битољ, Прилеп, Куманово,
Гдје увјенча слава наш ратнички кадар,
Ви још једно име додадосте ново;
Словима од злата исписано: Скадар!

Гдјегод ваша ђулад прохује к’о  бура,
Ту гром разорења загрми и сјевне,
За вас више нема тврдих Порт-Артура,
Страсбурга и Меца, Једрена и Плевне!

Батерије ваше, громовске силине,
Страховитом својом кишом пројектила
Направише зачас гомилу прашине
Од градскога платна и тврђавских крила.

На Тарабош, по том, са помамним хуком
Сручисте се масом, к’о  орловско јато,
Полу-мјесец крвав докопасте руком
И сурвасте доље, у Скадарско – Блато!

Слава вам! Високо, нада сва племена
Ви сте нас уздигли, више и од Спарте,
И смрачили, тако, на вјечна времена
Славу Суворова и глас Бонапарте!


                               Вој. Ј.  Илић - млађи


"Вјесник" Цетиње бр.20(21)  1914.





Вој. Ј. Илић, млађи - Растанак с Арбанијом и Адријом

Растанак с Арбанијом и Адријом

Збогом, горе миле, крвљу заливене,
Збогом, силне жртве на бранику рода!
Збогом, снаге мушке, залуд сатрвене,
Муке без добитка! Напори без плода!

Збогом, граде славе с грмљаве плотуна;
Скадре, испод тврдих тарабошких гора!
Збогом вјечно гњездо немира и буна;
Збогом, дивљи крају љутих Малисора!

Збогом, момци наши – цвијеће увенуто-
Што у даљном крају остависте кости!
Трпјели сте мушки, борили се љуто,
А умрли славно … Бог нека вас прости!

Ви л’јепе Албанке, дуж мора и Маћа,
Поштујте те дичне борце из туђине!
Они су ваш образ чували к’о  браћа …
Ви чувајте хумке и гробове њине!

Збогом, брзи Дриме, сунцем обасјани!
Збогом, хучна Шкумбо и плава Бојано!
Збогом, луко српска, лијепи Сан-Ђовани,
Освојени брзо, изгубљени рано!

Збогом тврди кланци дивљих Миридита,
Кроз које се Фанди пробија и бјега!
Збогом, Кројо бијела, тврђо каменита,
Постојбино дична славног  Скендербега!

Убави пристранци, мјеста пуна чара,
Куд ступаху наше побједне колоне!
Питоме ђардине, маслине и нара!
И сунчане луке Драча и Валоне!

И Кавајо – граде – вриједна суха злата-
Измеђ мора с једне, брда с друге стране!
И кућице бијеле богатог Берата,
И китњаста поља питоме Тиране! …

-------------------------------------------------

Отеше нам море! … Али море друго
Живи сад у нама: Море огорчења!
Имаћемо опет што жељасмо дуго …
Дотле – збогом, море,! Збогом! До виђења!


Јагодина                                       Вој. Ј. Илић, млађи



"Вјесник" Цетиње бр.10 1914.