Крст бега Љубовића
(Балада)
Од Ј. Поповића Липовца
У сјајноме Љубовића
Невееињском б’јелом двору
Седам брата соколића
У страсномо тону мору.
Ал’ највише Алил млади
У страстима живот слади ...
Сваки од њих сад па скуту
Робињицу младу њише,
И незна се која из њих
Пољубаца прими више . . .
И пољупца густа киша,
На чија би уста виша!
Млада лица страшћу гope,
Груди брекну — огња пуне,
По двору се још вихоре
Њежни гласи сад Хајкуне;
Часком вјетар пирну — дуну,
Хајка пјева — а уз струну :
“Ој Албанска земљо мила,
Домовино моја красна,
Која си ме одгојила
У криоца топла, јасна.
Јуначина младих пуна
Које пјева гусла струна.
Н’jecy Турци што су били,
Нестали су Турци стари,
Који ’но су крвцу лили,
Девет љета да немари
Виђет’ ђецу — булу младу,
У харему милу каду . . .
Већ су прошла славна доба
Када бези булам’ даре
Доносише влашке главе
Набодене на ханџаре!
Сада бези дома сједу
И с булама вуну преду! . .
Љубовића седам брата,
Узјашите седам хата,
Сваки нек’ се сабље хвата,
Па до двадест четир сата
Црногорских седам лава
Донес’те нам седам глава !“
Седам бега напунише
Шљивовице седам чаша,
Па сви Хајци наздравише:
“Бре аферим, Хајко наша,
Јаке су нам б’јеле куле
Слушајте не младе буле!
Други не ће дан да сване
Остатиће Црногорке
Кукајући саморане.
Пушко ће нам прекоморке
Обалити седам лава
Вама буле седам глава!”
Ноћ дубока — све се стиша
До пољупца густа киша . . .
До уздаха прса гојних . . .
И хржања коња бојних,
Глас бегова кроз сан — јаву:
„Дон’јећу
ти було главу!”
II.
У гиздавом невесињском
Сервер-паше б’јелом двору
Скупили се бјесни Турци
У мудроме разговору.
Турци бл’једе — ка’ гроб муче,
Пaшa с’ мршти — брке суче.
Браду гризе и обрве
К носу скупља па се мрди,
И на aге ка’ на црве
Мрко гледа, па их грди:
„Кучке, жене, не господа,
Копиљани влашког рода,
Гђе су ваше оштре пале?
Пале су вам захрђале!
Гђе су ваше пушке мале?
Нит их има, вити пале!
Гђе џефердар ханџар голи?
С булама се играт’ воли!
Хрђе aгe, бези наши,
Црни дани освануше,
Видите ли роби ваши
Невесиње опколише.
Плачу ђеца, плачу буле,
Свуда горе ваше куле!
Има л’ кога ком жа’ буле,
Жао ђеце, — куће своје,
Нека отме б’јеле куле
Те за градом ето стоје.
Двјеста ћеса њему злата
Испод мене б’јесна хата!? ..
„Никог
нема” — паша крикну:
„Хрђе жене Турци моји”
Ка’ разјарен лав још рикну:
„Турчин влаха већ се боји.
Пропали смо!” кука, плаче . . .
Док Љубовпћ Алил наче:
„Свјетли пашо, и ви бези,
Љубовића седам брата,
Ка’ јунаци, ка’ витези,
Узјахаће седам хата,
Од ђаурског они јата
Отети ће кули врата.
Јоште пашо, бези, aгe,
Љубовића седам младих,
Пуни воље, пунн снаге,
Kpaj толико вас Туради,
Посјећи ћe седам глава
Црногорских седам лава!
III.
Зора плави, сунце сјајно
Указа се иза гора,
Сунце сјајно, чедо бајно;
Пред њим иде рујна зора,
Са руменим крита велом,
На камену пада б’јелом.
И прича му л’јепе бајке,
Које зора бајна чула,
А у ноћи старе мајке
Јоште пјесму буле Хајке;
И разговор Сервер-паше, —
У то пољем чета јаше!
Чета мала, седам друга,
У свакога пушка дуга,
У свакога ћорда слуга
Вјерна слуга добра друга.
Чета мала кришом лети,
Али српска њу примјети!
Затворише кули врата —
Пушкарице свак се хвата,
Није шала, седам брата
Из орловског ето јата
Ка’ змајеви јуриш вичу
И нушкама кулу тичу.
„Предајте се бре крмади!”
Осман млади ето виче.
Иза паса пушку вади
Па за макаљ он ју миче.
Пушка плану, ал’ незгоди,
Црногорска њег’ погоди!
Скочи Хасан, брата хвата,
Донаша га испод куле,
He донесе ни до врата,
Српске пушке су плануле,
Пушка плану — Хасан пану
„Освети ме“, па издану.
Јусуф напрјед јуриш кличе
И разбија с пушком врата,
На из свега грла виче:
“Крв витеза, мога брата,
Образа се мога тиче,
Познаћете Љубовиће!”
У то пушка ка’ гром тресну,
Јусуф мртав земљи паде.
Оштар ханџар бљеском бљесну
И по врату удар даде,
Црну земљу крвца роси,
Црногорац главу носи! . . .
Јоште плану једна — двије,
Херцеговца с’ пушка пуши,
Добро гађа, добро бије,
На земљицу оба сруши,
Уз Ризвана Омер брата,
И Селиму бјесна хата!
Селим с коња рањенога
Као ора’ сури слази,
Призивајућ ћабу, бога,
Црногорца једног рази.
Селим иде — Алил лети
Љубовића пет да свети !
Селим оком иште брата,
Алил трком брату лети;
Алил сјече — Селим хвата
Леденицу — он с’ освети.
Пушка плану Србин пану
А и Селим ту издану!
Алил нађе с’, око с оком,
Прса к прсам’ с младим борцем,
Муња с муњом, крст с мјесецом,
Црногорац с Херцеговцем.
Звскетати сабље сташе
Док наједном оба паше !
Алил млади земљи паде,
Из груди му крвца лопи . . .
Црну земљу као киша
Из небеса ето топи;
Па издишућ . . . чуда! крста
На се метну су три прста! . . . .
