среда, 17. јануар 2018.

Мило Јововић - Пригодом двадесетпетогодишњице ослобођења Бара




Пригодом двадесетпетогодишњице ослобођења Бара

Четврт вијека извршујеш, Бару,
Од новога твога препорода;
Од кад ти је синула слобода,
Од кад доби Господара свог!

Триста љета дворио си цару,
Трпећ’ муке бјесних јаничара,
Док ти судба даде Господара,
Да те спасе из очаја тог.

Твоји синци звали су се раја,
Клањали се беговима смјерно
Подносећи мука неизмјерно,
Од свуда их био црни мрак.

Чекали су, да се лише ваја,
Чекали су, да им зора сване,
Слободице сунце да им гране;
Да им с неба сине свети зрак.

Бог се смили на уздахе њине,
Те им посла српска владаоца
И рече им:”ево вашег оца,
Он ће да вам стиша горки плач;

Он ће ропске растурити тмине
И опростит не сносивих мука;;
Његова је осветница рука,
У њој блиста Обилића мач.”

Он ће натаћ’ на твој бедем горди
Српски барјак, да се вије славно,
Под Душаном где се вијо давно,
Истом славом да се вије сад.

Харни вјечно осветници ћорди,
Витешкога књаза Господара,
Са молитвом срчанога жара
Једногласно кликнимо у склад:

Боже свети! дуговјечно живи
Књаз Николу, нашег владаоца,
Кога си нам подао за оца,
За кога смо справни живот дат!

А ти, Бару, узгајај и живи
Дичне синке своме милом роду,
Да чувају вјеру и слободу,
Ту најљепшу божју благодат.


Бар, 1903. године    Мило Јововић


“Голуб” бр. 16     1903.













уторак, 16. јануар 2018.

Dragutin Deklić-Skit - Stari ribar

Stari ribar

Ka’ djetić je doša iz Mainskog Laza,          (2)
Kostjo, Ostoja, Nebojša zvani,
i šezdeset ljeta sred žege, vjetra i mraza
ribao je od Reževića pa sve do Jaza;
Umaro je od kolpa, u portu, na Pizani,       (3)  (4)  (5)

a barku su ćapili italijani.                                (6)

Iza njega je još dugo ostajala priča
da je znao vjetre da kara i duhove ziva,
da je po buri burdiža do podno Spiča,      (7)
ali da nikad nije bio kapac da pliva;              (8)
Htio je da ga mrtvog utope lijesom u zoru,

jer “ribar zanavijek pripada moru”.

Kažu da je u mladosti i vjerenik znavao biti
i osta spomen kako se nekoć Kostjo imao ženiti,
ali čekajući na nevjestu on nestade ispred oltara,
nakon što je činjeo fintu da su ga žuljele crevlje;     (9)   (10)
pa kad bi ga pitali zašto iz crikve pobježe bez traga,  (11)
tada je Kostjo, bez mucanja, znao lijepo da odgovara: 

“Pravi je junak ko znade pobjeći od žene i vraga”.



10- selo u predelu Maine kraj Budve; 2 – arhaična forma za riječ umrijeti, 3 – srčani ili moždani udar; 4 – luka, pristanište; 5 – deo luke u Budvi; 6 – prisvojiti, ukrasti; 7 – jedriti protiv vjetra;  8 – sposoban, umješan; 9 – pričiniti, glumiti; 10 – cipele; 11 – crkve, dijalektalna forma.

Dragutin Deklić-Skit

понедељак, 15. јануар 2018.

Мило Јововић - Царић



Царић
-по народној причи-

Тице мале и велике
Све што спада у њин род,
Скупиле се на састанку
Да прославе свечан год.

У том скупу вијећале,
Ко ће бити њихов цар?
Сад како ће ријешити,
Јер то није лака ствар.

Биће смутње, отимања, -
За првенством хрли свак,
Док се једном предомисле,
Да им избор буде лак.

Све рекоше једногласно
Да не буде срџба, мет:
Цар нека је ком најдаље
У висини допре лет.

Орлови се радоваху
Познајући своју моћ;
Ком’ је лакше него њима,
До облака самих доћ.

Покуњене стоје тице,
Што да чине оне сад?
Многе дивне пјевачице
Спопао је прави јад.

А најмањој једној тици
Ругаху се друге све:
Зар се и ти на лет спремаш,
Што обијаш џбун и тле?

Дође вр’јеме да се лети
И настаде крила шум,
А лукавој малој тици
Ево што ће паст на ум:

Под крилом се орла сакри,
То не спази нико жив;
Лети оро у висини
Куд не може соко сив.

Враћају се друге тице,
Још остаде оро сам;
Ал’ гле чуда, сад и њега
Спопао је силни срам.

Кад угледа изнад себе,
Да се вије мали тић,
Он му прхну испод крила
Ко би мог’о  њега стић?

Сад се оро земљи спушта,
Малаксала крила већ,
Коме царство сад припада?
То је сасвим лако рећ.

Тици малој сви рекоше:
“Царићем се имаш зват,
Рад заслуге и врлине
То ћемо ти име дат”.

Бар              Мило Јововић



“Голуб” бр. 7    1903.















Мило Јововић - Црногорцу



Црногорцу

Јуначки сине, јуначког соја,
Увијек си био и бићеш вазда,
Ни од ког се до сад нијеси боја’
На свом огњишту био си газда.
Зато и Бранко царем те зове,
Јер не знаш што су ропске окове.

Безбројне, силне душманске чете
Сртаху да те малог униште,
Ал’ твоје бојно копље их срете
И одби да ти мило огњиште
Остане легло слободних змаја,
Који не трпи ропскога ваја.

Јуначки сине, јуначког соја,
Да ли те има у св’јету равна
Да л’ има игђе таког хероја,
Којега повјест помиње славна?
Ти голим мачем вазда и свуда
У твоје горе ствара’ си чуда.

Дичи се, дичи јуначе врли!
Поносан буди на своме прагу;
Чувај га, брани и вјечно грли,
Покажи свагда поносном врагу,
Да се не плашиш бијесна грома,
Јер цар си мали својега дома.

Бар                                 Мило Јововић



“Голуб” бр. 3    1903.














недеља, 14. јануар 2018.

Мило Јововић - Неста блага неста пријатеља




Неста блага неста пријатеља
Народна прича

Лажни су пријатељи вампири, који ти крв до задње
 капљице исишу, па те онда осамљена оставе на
путу живота, јер им више користи од тебе нема.

Шилер


Некада је било па се припов’једа
А и нама може примјером да служи;
Један човјек богат од првога реда,
Кога изобиљност у свачему кружи,

Имађаше сина кому бјеше мана,
Да раскошно живи и расипа благо;
Разбоље се тешко, те ће једног дана
Своме сину рећи савјесно и благо:

“Ето видиш сине, бол’јест ме савлада,
Па ћу с’ можда скоро раставит св’јета;
Будућност ће твоја стално да пропада,
Послије моје смрти, након мало љета.

Ти расипаш благо несмишљено глупо,
Пријатељи многи што с’  уза те реде;
Ти с њима уживаш, ал’ ћеш платит’ скупо,
Нестаће их кад се здруже с тобом бједе.

Очајање горко савладат’ ће те грозном,
Проклињаћеш себе рад’ глупости худе,
Ал тада ће бити и одвеће позно,
Па у таком часу што мора да буде?

Ах, предвиђам стално! свој ћеш живот смаћи,
Да се трсиш мука и големог стида;
Привржен је човјек тој грозној задаћи,
Да у биједи чешће и свој живот скида.

Па буде ли сине и са тобом тако,
Опоруке моје ти се држи строго;
Савјет овај можеш извршити лако,
Послушаш ли, знади, вр’једит’ ће ти много.

Не дохваћај пушке, ни оштрога мача,
Да властитом крвљу своје тијело мочиш,
Нит се с виса бацај, то је мука јача,
У пучину морску да помамно скочиш.

Гле у оном углу, клин један постоји,
На њега ћеш чврсто привезати уже,
О њега се вјешај, савјети су моји
Што ти у том часу вриједе и служа.’

Није прошло много, растави се св’јета,
Остало нашљедство разузданом сину:
У раскошје трајно пролажаху љета,
Ал’ мало по мало све богатство мину.

Пријатеља неста, ко на сунцу леда,
Свак од њега бјежи далеко се клони,
На његове бједе ко ће и да гледа,
Само вјерна љуба с њиме сузе рони.

Бивало је дана кад су глад трпјели,
Морали су продат’ и покућство своје;
Оскудно и јадно тако су живјели,
Познали су добро пријатељство што је.

У оваквој биједи пријатељ богати,
На кумство га зове да му чедо крсти,
Ту сад дар се носи – одкуд ће га дати,
Кад већ ништа нема, кад су празни грсти.

Молио је неког пријатеља стара,
Да му што гођ зајми, јер ће да кумује, -
Срамота би било да пође без дара,
Ал’ пријатељ не ће за то ни да чује.

“У дргога питај”- овако му вели –
Причиња се исто колик’ да га не зна,
А сто пут су скупа и пили и јели,
И били су некад ко браћа љубезна.

Уздахнуо љуто, потекле му сузе,
Па казује жени своју јад и тугу;
Она одмах с руке злаћан прстен узе,
Па га даје своме жалосноме другу:

“Још ово ми оста”- вели она њему –
Продај, купи што ћеш свом’ куму да носиш;
Што је судба така, ми смо криви свему,
Узалуду сада пријатеље просиш.”

Дар је скроман био, кокош и погача, -
Упути се пешке у подаље село,
На лицу му бјеше израз туге, плача,
Јер са стидом креће у друштво весело.

На по пута био, умор га присили,
Да с’ мало одмори за часак у хладу;
Не далеко њега неки ловци били,
Па хртови чили до њег’ доћи знаду.

Заспао је путник, ал’ се злу не нада, -
Кокош и погачу нањушили хрти;
Било им је доста да се лише глада,
Пробуди се бједан, ал’ на мах уздрхта.

Сјетио се одма што с’ од тога збило,
Па размишља, што ће и како ће сада?
Те одважно рече: било како било,
Враћати се не ћу пуним срцем јада.

Испричаћу куму, – вјероваће чисто, –
Он је човјек добар замјерит’ми не ће;
Па с упути даље, и приспије исто,
Тамо ђе се коло у весељу креће.

Кад је дошло вр’јеме да с’ за стола сједа,
Редом гости своје дарове казују;
А на кума сваки кривим оком гледа,
Па га под глас грде и немило псују.

Он показа куму сву истину праву,
Што је узрок да дар он донио није;
Од великог стида оборио главу,
Хтио би да може да с’ под земљу скрије.

Кум је вјеровао – ал’ с’ од других зачу:
“То могуће није, то су лажи само!
Да би пси појели кокош и погачу –
Тим се изговара, знамо га сви знамо…”

Поражен од стида кући својој ходе,
Оставља се кумства и пакосних људи;
Смрче му се једном, па се лати згоде
Да прекине смрћу и свој живот худи.

Сјетио се добро очина савјета,
Па му на ум пала опорука сада,
О клину се вјеша, да се трси св’јета;
Да се лиши срама и големог јада.

Ал’ гле, чуда дивна! сврх њега се просу
Злаћених дуката хиљаду на броју,
Од радости силне лице у се осу,
Благодарним сузам – зове жену своју:

“Спасени смо сада, од невоље сваке!
Сад познајем оче, кол’ко с’ ме љубио,
С разуздања мога и памети лаке,
Имање сам твоје силно потрошио.

Ах! нека ти душа у рају почива,
Прељубезни оче, хвала на твом дару;
Твој ми наук свети би истина жива,
Кајем се и мрзим на своме немару.

Од сада ћу бити већ памети друге,
Рад и штедња биће моја брига само,
Далеко ћу стати к’о  од мрске куге,
Пријатеља лажних, јер се добро знамо.”

Тако је и било, сад се мудро влада,
Купио је земљу, волове и овце;
Па се мирно бави, око свога рада,
Зна у корист своју уложит и уложит и новце.

Није прошло дуго и он богат поста,
Па га сваки части, поштује и хвали;
Свакоме је мио јер имаде доста,
Сад на кумство друго опет су га звали.

Пош’а  је дакако, - али сад без дара,
Па намисли казат’исто што и прије;
Сјећао се још укора стара,
Још му с’ онај ужас по памети вије.

Узјаши на вранца као соко сиви,
Пребогато рухо на њему се сјаје;
Кад у кућу ступи сваки му се диви,
И велика почаст њему се одаје.

Свечано га приме, рукујућ’ се мило,
Захори се пјесма, рујно с’ винце пије;
Дарова је и сад свакојаких било,
Али кумов још се угледао није.

Стаде да казује – тишина се створи –
Мрмошању нема ни помена више,
Нити се чуди, нити га ко кори
Свака му се сада за истину пише.

“Што је с мојим даром, нећу да се крије:
Жена ми је – рече- припремила питу
Ал’ је не донесох, јер дно од тепсије
Прогрижоше миши да се њом заситу.”

“Вјерујемо газда! – истина је права,
Да мишеви гризу мједене тепсије,”
Овај доказ његов сваки одобрава,
Нит се томе чуде, к’о  што знате прије.

Пун гњева и срџбе, глас се његов зачу:
“Бездушници једни! ви у моје бједе
Све рекосте ланих, кокош и погачу,
Да могуће није псето да поједе,

А сад кад би хтјели пријатељство стећи,
Вјерујете оно што могуће није;
И сулудан човјек неће никад рећи,
Да тепсију може мишић да прогризе.

Стидите се редом! колико вас има,
Пријатељство подло сад познадох ваше!”
Овај укор тешки уздарје би свима, -
Замукнула пјесма, не куцају чаше.

Поражен к’о  громом, сваки од њих оста;
Кум појаха коња па се кући враћа, -
Овај примјер може послужити доста
И свакоме бити поучна задаћа.

Бар, (Црна Гора)  1902. год.

Мило Јововић


“Голуб” бр. 15    1902.