Мило Јововић - Зашто бих се сужњем звао

Мило Јововић

Зашто бих се сужњем звао

Зашто бих се сужњем звао,

И сносио јад и плач?

Зашто бих ја робовао,

Кад Милоша имам мач?

Ето храбре моје руке,

И челично срце то,

Не ћу терет, не ћу муке,

Робом бити то је зло.

Слободицу хоћу моју,

Што је моје, то не дам, -

Гинут’, паст’ у љутом боју,

Сваког’ часа  за њу знам.

Ој слободо моја мила,

Ја без тебе н’јесам жив;

Без твог маха и без крила,

Што би био соко сив?

Зашто бих се сужњем звао,

И сносио јад и плач?

Зашто бих ја робовао,

Кад Милошев имам мач?

Бар, (Црна Гора) 1901. год. 

Мило Јововић

“Голуб” бр.14    1901.

Мило Јововић - Пријатељство

Мило Јововић

Пријатељство

Пријатеља много имаш

Сви те воле, сви те штују,

Сви те хвале и да речем –

У сјајне те зв’језде кују.

То је дивно и честито,

То је нешто одвећ л’јепо;

Ал’ се плашим да то може

Пријатељство бити сл’јепо.

Пријатеља много имаш ,

Па баш да си сретан тако,

Да имадеш једног правог

Да т’ утјеши кад би плак’о.

Тај би сами доста био,

У невољи да т’ прискочи

И да одма својим дјелом

Пријатељство посвједочи.

Ал’ на против, пријатеља

Правних, вјерни’ слабо има,

Из искуства свакодневног

Познато је ово свима.

Док си добро и док имаш,

Пријатеља на све стране,

А панеш ли у невољу,

Сви ти нађу какве мане.

Сви се клоне к’о  од куге,

И не желе да те стрету,

Остао си опет самац,

Пријатеља немаш чету.

Бар                          Мило Јововић

“Голуб” бр. 9  1906.

Мило Јововић - Пјевати ћу

Мило Јововић

Пјевати ћу

Пјевати ћу дању, ноћу,

На све стране нек’ се чује;

Како Србин од постанка

За свој мили род војује.

Од Косова па до сада,

Мач му љути у рукама;

За слободу он је готов

По сред воде, по сред плама.

Лазар, Милош, Југовићи,

Осташе му примјер свети:

За обрану милог рода,

Како треба славно мр’јети.

Српски роде, мили роде!

Сваки син је жртва твоја,

За обрану, за освету,

Паст ће славно по сред боја.

Ој слободо, мила, златна,

Српском роду дата с неба,

И за те је Србин справан

Живот дати кад узтреба!

Пјевати ћу дању,  ноћи,

На све стране нек’ се чује,

Како Србин од постанка

За свој мили род војује.

Бар                            Мило Јововић 

“Голуб” бр. 7  1906.

Мило Јововић - Нада

Мило Јововић

Нада

Под теретом туге моје срце чами,

К’о  у црном мраку заборављен роб,

Из њега се диже болни уздах сами,

Моје су му груди к’о  ледени гроб.

Оно нема мира, нити веће бије,

Са бурнијем махом у млађану груд;

Ал’ тек једна искра у њему се крије,

Која ублажује моју скромну ћуд.

И док ова искра у срцу ми гори,

Свака ми се горкост претвара у слад,

И сваком се тугом она снажно бори,

Јер моћ искре жарке то је света над.

Бар                                 Мило Јововић

“Голуб” бр. 11-12    1904.

Мило Јововић - Лажно пастирче

Мило Јововић

Лажно пастирче

(Из приче)

Ко једанпут слаже, други пут му се

не верује и кад истину каже.   Н. П.

Пошљедице лоше бивају од лажи,

Ето један примјер навести ћу сада,

Па нека вам децо опоменом важи:

У гори је пастир био код свог стада.

А под самом гором тежаци радили,

Па на једном чују уплашено дете,

Као плачућ’ зове, да би добри били

У обрану стада да му брже слете.

“Помагај, помагај вук ми овце коље!”

Пролама се усклик немирног пастира.

Хитају тежаци, све што могу боље,

Да изгоне вука што у стадо дира.

Кад стигоше тамо, стадо мирно пасе,

А лукави дечко грохотом се смије.

Уморни људи враћају се на се

Преварени бјеху – вука било није.

Није прошло много, тежаци су исти

Једно јутро рано косили у поље,

Ал’ сад више н’јесу били тако листи,*)

Да прискоче тамо, где вук овце коље.

Узалуд пастири, иза свега гласа,

У помоћи виче, преклиње и зове,

Ни од кога нема помоћи ни спаса,

Сваки мисли да су опет лажи нове.

Вук пограби овцу, па оде у страну;

Пошљедица лажи све је томе крива.

Презирите децо, увјек ону ману,

Чувајте се од ње, к’о од грома жива.

Бар                        Мило Јововић

*) Листи: брзи.

“Голуб” бр. 7    1904.

Мило Јововић - Срцу

Мило Јововић

Срцу

Срце моје ти си у затвору,

У тами те судбина озида;

Бистре очи то су ти прозори –

Залуд куцаш прса без прекида.

На двор изаћ није ти могуће,

Јере би се одвећ замамило,

И тако си од нарави вруће;

У прсима ти највећа сило.

“Разложити јесу твоји свјети,

О човјече све ти то признајем;

Али жеља моја исто лети,

А на мјесту истоме остајем.

Прса твоја, слаби јесу шанци,

Мојом силом на мах њих оборим,

Па и да ме стегни јаки ланци;

И њих знадем длаком да претворим.

Што пожелим, све то моје бива, -

Кад сам тужно и ти плачеш тада, -

Тајна свака у мени се скрива,

Благајник сам весеља и јада.

Док си д’јете, ја те искром будим,

Све на игру, и и на стазу равну;

Ти све чиниш само што ја жудим;

Не кажем ти никад судбу тавну.

Кад одрастеш, ступам с тобом тада,

Водећи те некад л’јепој нади,

Некад опет к јазу пуну јада; -

Бег мог знања ништа се не ради.

У љубави, ја по сриеди ступам,

У жалости једнако се смијем;

Час по лакше, час по јаче лупам,

Сад те сладим, сад те опет трујем.”

Срце моје, видим да је тако;

Па те молим: мирно увјек буди,

Рај ми увјек слути, а не пако –

Здраво куцај цару мојих груди.

Не допуштај сузи да испане

На очима, да низ лице рони,

У весељу прати моје дане,

Жалост, тугу, све од себе гони.

У Бару (Црна Гора), 1894.

Мило Јововић

“Slovanski Svet”  štev. 4   1894.

Мило Јововић - Мајци

Мило Јововић

Мајци

Захваљам ти, мајко мила,

На све труде, патње, муке,

Што су за ме урадиле

Љубезљиве твоје руке.

Захваљам ти, што с’ малог

Уз љубезно држећ крило –

Научила, како треба

Љубит’ наше српство мило.

Захваљам се, и за то се

Ето кунемо твојом муком,

Да ћу бранит српство мило,

Док ми крвца тече руком.

Захваљам ти, и до в’јека

Харан сам ти, мајко мила,

А највеће што ме јеси

Српским млјеком задојила.

У Бару (Црна Гора), 1894.  Мијо (Мило) Јововић

“Slovanski Svet”  štev. 21   1894.

Мило Јововић - У ноћи

Мило Јововић

У ноћи

По ноћа је, тишина је,

Не чује се живе душе;

Тихи само вјетрић пуше,

Гистићам се поиграје.

Бјели мјесец провирио

Уздижућ се изнад гора,

Па засјао изспред двора

Ђе замишљен бијах сио.

Златне звјезде трепту, сјају,

Тајанствене р’јечи збору,

Мене тужни јади мору

Па се стиско у свом вају.

Црне мисли све се роје,

Срце ми се остудени;

У луг густи и зелени

Славуј слатку пјесму поје.

Бјели мјесец мотрит станем

И звјездица силно јато,

Све се сјаје као злато, -

А ја само поуздахнем.

Слушам пјесму славуљеву,

Срце ми се у сласт топи!

И сан моје очи склопи,

Сањах моју милу лјеву!

Љубљах њене црне очи,

Љубјах лице, медна уста;

Ал не стаде жеља пуста,

Чим ми слатки сан искочи.

Зора бјеше кад се пренух,

Сунце бјеше искочило,

Мислим: јел’ то на јав било?

“Сан је лажна”, снужден венух.

Дижем к небу очи мутне,

Сакриле се звјезде сјајне

Чеснули су ноћне тајне,

И мог снова слатке слутње.

Ноћ је пошла, ш њом и јади.

После мрака зора сване,

Новом срећом сунце гране,

Да човјечји живот слади.

Посље туге, црног мрака,

Сви ће редом јади минут’,

И мени ће једном синут’

Сунце среће милог зрака.

У Бару (Црна Гора), 1894.

Мило Јововић 

“Slovanski Svet”  štev. 3   1894.