петак, 30. јун 2017.

Петар Јеротић

Петар Јеротић

На Баставу изби кључ из пакла,
А срцима затрепери језа,
Када Петра мучки зрно закла
И кад клону поред митраљеза
Без команде сваки од војника
По четири сасу реденика.

Видесте ли како класје пада
Под замахом полеглих косача….?
Освећен је и Ваљеву тада
Нису пришле чете освајача,
Ал’ касније, браћо милосрдна,
Ваљево је наша рана грдна.

Ипак видим кроз маглени вео
Под сенкама заставе тробојне
Једну зору и пук један цео
Уз усклике победничке бојне
С Бујачића по прашнивој стази
Где кроз Градац у Ваљево слази…

Вриште жене, уплакана деца,
Јеротићев синчић јеца, јеца…

Петар Јеротић – Вођа митраљеза у V. пуку II. поз. рез. поднаредник Петар Јеротић, трговац из Граца, у Ваљеву, погинуо на Баставу 4. августа 1914.

Милосав Јелић - "Србијански венац"




          

Непознато дете из 17. пука

Непознато дете из 17. пука

Сунце позно, невесело, жуто,
Кукурузно поље увенуто,
Ашов звони самртнички круто.

А доносе, доносе их редом:
Младост прву загорчану једом,
Оне старе с угашеним гледом.

Једно дете, успавани соко
Тек отвори помодрело око
И призбори лагано, дубоко:

“Капетане, ја не жалим дане,
Јер где падох, ту ће наше вране
Тела њихна још дуго да хране.”

Па издахну у учмалу дану.

Курјачица још нас дирну грубље –
Наредисмо:”Један ашов дубље!”


Непознато дете из 17. пука – На Курјачици 1. септембра 1914. сахрањивани су погинули на 100 метара иза стрељачког строја, одмах иза Куртовића Колеба. Равница је све до Прељева и Г. Добрића. Између осталих донесоше и једног кадровца из 17. пука из чете, која је продужила наше лево крило (2. батаљон V пука II поз.) Кад га спустише крај раке, он одједном отвори очи и рече коњич. капетану Татићу: “Не жалим, господине капетане! Али што сам их побио, али што сам их побио…”. И издахну. Сви засузисмо, док Татић нареди болничарима те му подубише раку за један ашов.
А нико се у овој ватри не сети да му забележи име.

Милосав Јелић - "Србијански венац"




          

четвртак, 29. јун 2017.

Каплар Живан

Каплар Живан

Беху данас ране на све стране,
Али рана каплара Живана
Поноснија од Кајмакчалана:
Виси рука на две крвне гране,
Виси рука, мушки без јаука.

А говори Николић Живане:
“Је ли игде другара у пуку,
Да откине моју десну руку,
Да митраљез први не престане?!”
………………………………………….  

Просте ране, капларе Живане!



Каплар Живан - Нишанџију I. митраљеза, каплара Живана Николића из Остружнице, удари парче гранате 8. септембра 1916. на Кајмачалану и одби му десну руку тако да се у лакту држала само на две жиле. Он не јекну, већ се окрете друговима и рече: “Откините ми ову руку!”. Кад они то одбише, он покуша сам да је откине левом руком, па не успе.
Већ после неколико дана пише ми из болнице: рука му је одсечена, жали што не може да уђе у Србију са свима заједно и поздравља све војнике I. вода.

Милосав Јелић - "Србијански венац"




          

среда, 28. јун 2017.

Бранко Јагодић

Бранко Јагодић

Вино пије Јагодићу Бранко,
Вино пије, а јасно попева:
“Хај, да ми је увек грло танко
И девојче из сред Сарајева;
Да имадем фрушкогорска вина,
Па да слушам с гусала јецања,
Да је мени севдаха из Врања,
А имања испод Варадина;
Још да ми је славе србијанске,
Соколића испод Требевића,
Да имадем опреме душманске,
А вечито срце Обилића;
Да из Лике покупим војнике
И све боре из ужичке горе,
Наше сиње да сагледам море
И орлове љуте Крајишнике,
Да је мени сремачких лугова
И ђетића из Васојевића,
Витезова око Куманова
И кућића испод Озринића,
Ловорика око Дубровника,
Хладна ветра испод Дурмитора,
Беле куле од Задра Тодора,
Расцветалих босанских шљивика,
Сјајних тока, што имаде Бока;
Да ме дворе танке Велешанке,
Да ме воле младе Србијанке;
И да ми је злата из Тимока
Беле рибе из Охрида бела
И зелене јелике из Таре,
И ливаде око Колубаре,
Питомине у мачванских села,
Из Мораве плодне њиве дивне,
Насмејане око Ибра луке,
Још да су ми тетовске јабуке,
Из Призрена и из Пећи гривне;
Да је моја шара са Вардара,
Сабља змија старих Кривошија,
Да се сија са мном Шумадија
Као понос у цара Лазара,
Да су мени Душанова крила
И витештво Краљевића Марка…
Жељо моја витешка и жарка,
Зар се јоште ниси остварила?”

Разлеже се тутњава душманска,
Бранко пије и гротом се смије,
Око њега деца србијанска
И старије нагнуте делије.

Док покликну гласника иза стране:
“Зло вам вино и горе вам било!
Бујица ће саломити бране –
Већ вам лево крило попустило.”
Бранко крете осветничке чете,
Стас им витак, а два ока хола,
Побратиме, као у сокола,
Па соколи ширимице лете;
Развише се један до другога,
Све гледају један на другога,
Пушке празне један уз другога
И падају један до другога.
Колико је Мачкова Камена
Леш јуначки све је притиснуо,
Бол вечите траге утиснуо,
Одлетеле главе са рамена.
Један паде, а гласа не даде,
Други рече:”Освети ме, брале!”
Још је борба, а звезде се пале
И по ноћи шкргут не престаде
Ал’ бујица одби се сатанска
И размаче као платно танко…

Мртав лежи Јагодићу Бранко,
Око њега деца србијанска
И старије нагнуте делије.


Бранко Јагодић – Пешадијски мајор, (31. кл. В. Академ.) највеселија природа свога времена. Војници су га у миру волели као најбољег друга, а у борби их је заносио за собом. Пао је на Мачкову Камену, а сахрањен између Борање и Јагодње.


Милосав Јелић - "Србијански венац"




          


уторак, 27. јун 2017.

Влада Јовановић

Влада Јовановић

Да л’ се гора запалила млада
Ил гром бије врх црних склопова?
-Из страхотних рововских топова
Огањ сипа Јовановић Влада.
Линије су препали Бугари.
Ноћ и магла. Угнула се крила.
Влага студи. Сузи земља гнила.
Ал’ у оку нишанџија стари’
Победничко блиста уверење –
И кад јекне сјајних десет уста
Замру брда кршевита пуста
Чекајући страшно разорење;
А тад клецне страна у Чегана,
Стена Сива у страху се стреса,
Искида се планина од меса,
Прсне теме у Кајмакчалана,
Разбију се облаци од звука
И кршеви  разломе се крути,
Препуни се небо од јаука,
А низ косе беже суманути.

Рововима већ почиње клање –
Раде само ножеви и руке,
Где год бомбе тек зачујеш звуке,
Лелек, псовка, шкргут и рвање…
У топова ватра не престаје.
А са леђа и из спроводница
Увлачи се искривљена лица
Непријатељ. Гушање настаје.
И командир батеријски соко
У часу је тело без обличја
Од сто рана к’о  од сто одличја,
Једно цело још се види око;

Око цело рећи би нам хтело:
“Тако пада Јовановић Влада”.

Влада Јовановић – Командир рововске батерије, артиљеријски мајор Владимир Јовановић из околине Зајечара (33. кл. В. Академије) остао је до краја код својих топова при бугарском препаду 13. септембра 1916. Исечен је и онакажен да се једва могао познати. Зато смо после четири дана, кад је Кајмакчалан заузет, видели погибију  бугарску каква се никада није видела. Већим делом то су причинили Владини рововци.


Милосав Јелић - "Србијански венац"




          

понедељак, 26. јун 2017.

Милош Костић

Милош Костић

У Милоша, покошена крина,
Младалачке груди разбијене,
Седеф скрио зене кадифене,
Прсло нежно срце од старина
У Милоша, у Петрова сина.

А кад јутрос Бистрицом низ стење
С Душанове тврђаве увеле
Сиђе сјајна поворка властеле
Мордоламе – злаћано прамење
Ситан бисер и драго камење.

И рече му:”Пролеће румено,
Угаснуло у првој ведрини
На Руднику високој планини,
Цар те зове у царство племено….”
Милош седе цару уз колено.

Милош Костић – Милош П. Костић, ђак техничар, из Призрена, пао на Руднику за време нашег другог великог противнапада 1914. Син народног првака из Призрена Петра Костића.

Милосав Јелић - "Србијански венац"




          

недеља, 25. јун 2017.

Страхиња Дакић

 Страхиња Дакић

Разбој цео застаде са дахом,
Блистав огањ од ножева сену
И све поље испуни са страхом
Кад Страхиња страшне чете крену.

Њих не реси диба и кадива,
Нити сјајне сабље аламанке,
Него гуња и шајкача сива –
Пропали им прсти кроз опанке.

Али очи занос тежак зали
И сагоре срца пуна ватре,
Бесан налет ровове провали,
А упорне кундацима сатре.

Свршено је. Код Јунковца села
Погинули купе се другари.
Страхиња је погођен сред чела.

И к’о  после навикнутих ствари
Пољем овце терају овчари.

Страхиња Дакић – Пешадијски мајор Страхиња А. Дакић родом је из Пожеге. Свршио подофицирску школу. Служио највише у XVII. и IV. пуку, у коме је био командир за време турског и бугарског рата. Између бугарског и аустријског рата командир жандармеријског одреда у Приштини и Куманову. Пао је као командант батаљона у XIX. пуку I. поз. код Јунковца. Врло добар стројеви официр. Јако дружеван. Жив, љутит, прек.

Милосав Јелић - "Србијански венац"




          

субота, 24. јун 2017.

Дарја Александровна

Дарья Александровна Коробкина



Дарја Александровна


Бој се бије, срца горе жива,
Дршће искра у блиставу оку
На Гучеву црну и високу,
Дрином изнад зазлателих њива;
Бол врхуни и бол се прелива
Тешком муком, претешким јауком,
А Дарја нас помилује руком,
Ране веже и теши и жали:
“Кад би знали Руси, кад би знали…”

Преко земље и небо се цепа,
Док у ватри Дарја стоји смело
И рањену кад привије чело
Шапат чује: “Хвала, душо лепа!”
Сестро драга из пространих степа,
Друго нежна из крви и бола,
Ране наше, ране без пребола,
И ти паде где су и  сви пали…
“Кад би знали Руси, кад би знали….”

Сад Гучевом у вечери касне
Кад се распе злато у месеца
Сама Дарја по горама јеца
Туже, туже, јадованке гласне…
Док вечерња зубља не угасне…
Нигде јава са ведрих висина,
Слукти само заробљена Дрина
И разбоји, пусти не остали!
“Кад би знали Руси, кад би знали….”


Дарја Александровна – Први пут је видесмо у стрељачком строју на Курјачици 31. августа 1914. Била је у чизмама, копорану и са шајкачом. У најстрашнијој ватри је превијала рањене не хотећи да се уклони. И гледајући очајан напор да се задржи надмоћнији непријатељ, она је непрестано говорила војницима:”кад би знали Руси за ове муке, пожурили би преко Карпата, али ето не знају….”.
Погинула је после непун месец дана на Гучеву, на Еминовим Водама, пошто је и тамо пратила V пук II позива, погођена на 50 мет. иза стрељачког строја гранатом прве хаубице, коју су Аустријанци изнели на Гучево. Сахрањена је уз остале војнике на Еминовим Водама.


Милосав Јелић - "Србијански венац"




          

петак, 23. јун 2017.

Добросав Ђорђевић

Добросав Ђорђевић

Добросаве, подигни обрве
Да ти видим око од пламена!
Ево, свиће с Мачкова Камена
И већ чете избијају прве,
Ров душмански леш је попунио…
Разведри се, пркосна делијо!

Доста ли си делио мегдана,
Нагазио леша душманскога,
Рвања се насити злога,
Јуначких се наносио рана…
Сад, кад падаш смрћу мученика,
Остави нас насмејана лика!

Још остаје деце соколова,
Има јоште дана за мегдана,
Биће рана преко океана,
Заиграће коло витезова,
Још ће бити плама из недара,
Још ханџара, убојице стара.

Цепаће се скерлет и порфире,
Ломиће се кости насилице,
Све док право не укаже лице,
Док слободе клице не повире,
Док згажени не дигну се црви…
А у крви ми смо увек први.

Добросав Ђорђевић – Пешадијски мајор Добросав С. Ђорђевић, из Ваљева, пао у јуришу на Мачков Камен 1914.

Милосав Јелић - "Србијански венац"