понедељак, 23. мај 2016.

Бан Б. Нушић


Бан Б. Нушић

С последњом траком јесењега дана
Умирала су чеда свјесна снаге,
И бура смрти, огња и вулкана
Тлачила поља наше земље драге!...

Последња плима освете и б’јеса
Запљуснула је Јакшићеве дворе;
И Црна Авет – жељна људског меса
Развила крила на старе мраморе!...

Сутон је плео своје црне траке
Над градом, који од умора спава,
И шумила је ријека крвава.

На разбојишту, гдје младе јунаке
Бог умирања цјеливаше редом,
И ти си смјело пао за Побједом!


Гор.

“Вјесник” Цетиње  бр. 66   1915.










недеља, 22. мај 2016.

Ст. П. Бешевић - Мало их је …

Мало их је …

Немојте ми рећи људи,
Да сам песимиста,
Што у млогој песми мојој
Чиста суза блиста.

Зар би хтјели данас см’јеха
Сатире и шале? …
Kад се црне облачине
На нас узвитлале!

У пороку црних зала,
Људи траже сласти,
Брат на брата хајку диже
Да га упропасти.

Хај, …. гдје јекне глас очаја,
Сатрвених нада, ….
….. Вражи кикот одговара:
“Нека га, нек пада!”

Шта сте људи?! … Мрска дјеца
Злоборадна б’јеса?...
….Или лутке налицкане
Од крви и меса?!

У мамилу на све справни,
Гдје подлости треба,    
….Ненаситом јурнут жељом
Грабљива јастреба.

Kамен-срце неће дрхтнут’
С братскога пораза, …
А врлина?...човјечанство?...
-Гола то је “фраза!”

Данас борац … сутра ништа,
Данас кремен,…сутра мама,
….Танки прутић кога вјетар
И најмањи вије….слама.


Нема данас постојања,
Ни вјечита тврда дуба,
Стискам чело, стрепећ’ мислим:
Има л’ правих родољуба?!

Родољуба има доста,
-Та Срба је на хиљаде!
….Ал’ кол’ко је међу њима
Што за род и мр’јети знаде?!

Што на братску сузу ганут,
Сузом одговара,
Од милоште брата тјеши
Њедра му отвара?

Мало их је!... Ал’ када би
Братска мржња пала,
И сложена браћа једно
Kоло заиграла:

*
Ускрсла би срећа, слава
Из давнога гроба;
Доста пјесмо!...Вај, умукни,…
…Доћ’ ће и то доба!


Спљет.      Ст. П. Бешевић

Босанска Вила  бр. 14 и 15     1894.








петак, 20. мај 2016.

Јела - С пута

С пута

Мрак се спушта у питоме равни,
Песма мека губи се и тоне,
Српска песма из времена давни’,
Али у њој туђе речи звоне.
Живот тиња за последњим дахом,
Тешком муком чела нам се мраче,
Раздор прети да нас застре прахом, -
Обасјај нас слогом, сунчев зраче!
Зар ничега, да нас из сна тргне,
Нема људи старог поколења,
Да нам створе зору васкрсења?
Где су дани негдашње нам славе,
Где је живот пун снаге и моћи,
Да преболи ране нам крваве,
Да разагна таму мркле ноћи?
Тако питам без наде И краја,
Питам ветрић са питомих доља,
Питам крвљу напојена поља.
-----------------------------------------
Све је немо…. Ноћ дрхти и блиста.

Јела,   Вел. Кикинда


Босанска Вила  бр. 6   1908.







петак, 13. мај 2016.

Д. Рајковић - Трагом нечовека



Трагом нечовека

Доста је било ваших теза и теорема
И бесмислене приче о рају што претстоји;
У амбарима нашим ни данас жита нема,
Јер чопор нерадника - сељаку капу кроји.

Ваше крваве стопе прекриле сваку страну
Од  Душановог Скопља до врха Словеније;
Шта сте за пола века створили на Балкану?
Друштво вечитог страха и вечне мизерије!

Опросили сте капом све престонице света;
Награбили се пара, наотимали вила
Уз хвалисање срамно како вам читлук цвета,
А опљачкана раја свега је жељна била.

Разорили сте село, унаказили људе,
Чак и по светињама доушнике сте крили;
И ваљда нема кутка тлом ојађене груде,
Што га шпијунском њушком нисте опоганили.

Од позајмљеног новца (још га вратили нисте)
Празне фабрике зврје или на штету раде;
Тако свирепост своју с лудошћу допунисте -
Тамнице за недужне, фабрике за параде.

Једном је Достојевски, благи хришћанин, рек’о
Да и разбојник клети искру човештва има;
Ал’ да је вас познав’о други појам би стек’о
О свету Нечовека и вашим неделима.

Зато црвена звезда неповратно се гаси;
Распадате се гнусно клоаком историје;
Ваше идејно смеће односе дном таласи
Слободе што се увек - рађа из агоније.

Јануара, 1990       Д. Рајковић


Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’ 









недеља, 08. мај 2016.

Чедомир К. Протић - Векови су прошли

Векови су прошли

Векови су прошли од Косовске битке;
Векови су прошли од кад царство паде,
Кад падоше њоме многе сабље бритке,
И скова се ланац за патње и јаде.

Векови су прошли, више неће проћи,
Захрђо је ланац који мора пући,
После кога мора светла зора доћи,
И прогнани да се врате својој кући.

Векови су прошли; пет их је ал’ много,
У пакленом ропству, у ланцима тешким,
Кад је Србин тол’ко претрпети могô,
Хранећи се духом храбрим и витешким.

Векови су прошли, а народ је ћутô,
И сневао један дам слободне зоре;
Сневао јунаке док је гвожђе круто,
Стезало и болно плакале су горе.

Векови су прошли и више не треба;
Векови су прошли, више неће проћи,
Јер се рађа сунце негде у дну неба,
И дан светô свиће после тмурне ноћи.

Векови су прошли; луч  слободе гаснô,
Теби ланцем спутан напаћени роде,
Ал’ ће сад да сине и светло и јасно,
Као сунце Правде и сунце Слободе.

И ја га већ гледам, где се рађа сводом,
Као некад што је напаћени роде, 
И кликћем у души за вашом слободом:
Здраво, здраво сунце Правде и Слободе! 

Чедомир К. Протић


“Балкански рат” бр. 6   1913.













среда, 04. мај 2016.

Милутин Јовановић - У вечери позне

У вечери позне

У вечери позне, док сунце целива
Рудине и брда својим задњим зраком,
Ми блудимо сами. Пада магла сива,
И дрхћу тополе увијене мраком.

Око нас је тама влажна и суморна.
И ко црна авет нека тешка чама
Пада нам на душе и срца уморна,
Сломљена од страсти и љубавног плама.

Ја осећам како дрхћу твоје груди,
И како се нова стара Туга буди
За оним што ника више доћи неће.

И све оно с чега твоја Душа страда:
И бол и кајање ја разумем сада,
И сузу што тихо низ лице ти слеће.


Милутин Јовановић

Српски књижевни гласник






понедељак, 02. мај 2016.

М. Видаковић - Сунчани дани


Сунчани дани

Утонуле су многе бесане, биједне ноћи
У вину и шумној музици проведене.
Ја писах суморне пјесме, растужен, у самоћи;
Души је било болно; очи ми замагљене.

И чамила је дуго залудна младост. Али
Дошли су дани сунца, и ја се снажим. Ево,
Дижу се илузије, свјетови моји пали.
О, ја бих чезнуо опет, и радосне пјесме пјево!

Легенде старе клизе и јаке мисли жуде
У срцу грије сунце и снију љетне сјене.
Постају раскошне пјесме, док испред ока блуде
Расуте црне косе и бијеле, страсне жене.

Јаблани, шуме, шуме … Ведра ме јутра буде
Под врућим небом чезне и буја живот нови.
У срцу грије сунце док ми у свијести блуде
Жене, и расуте косе, и стихови сјајни снови …

М. Видаковић, Сарајево


Босанска Вила бр.  1 и 2    1910.