понедељак, 29. јун 2015.

Епитаф Борку Бошковићу





Епитаф
Борку Бошковићу

Силе мрачне у дане облачне,
Мој витеже, из бусије реже …
Мушки паде свака глава млада,
Која није слуга реакције …..

Култ Нерона, гласом Цицерона,        
Горски вуче, до папуче свуче;
Диже маску са лица тирјанску,
Бјесном тигру! Откри кобну игру

Демагога против рода свога,
Код Шарене Плоче жиће доче;
Крд  демона, за љубав Нерона,

Из сумрака, из грма, из јарка,
У ноћ густу ко Мефист - Фаусту,
Приступише, мучки те убише.



Убиство учитеља Бошковића

Са Цетиња смо јуче добили овај извештај:
“Један од најбољих и најспремних учитеља у Црној Гори, Борко Бошковић, из Бјелопавлића, нађен је 6 ов. м. мртав под мостом на ријеци Сушици код Данилова Града. Бошковић је убијен једним пушчаним метком под само грло а другим у лево слепо око а затим му је цела глава разбијена каменом.
Ово је убиство извршено на мучки начини изазвало је међу Бјелопавлићима велико огорчење. Чим је Бошковић нађен мртав доствљено је полицији на Даниловом Граду, али како полиција није хтела предузимати никакве истраге  по овом грозном убиству које је, како се тврдо верује, она и приредила, то је читаво племе устало у потеру и трагање за разбојницима. Разбојници су похватани и то два жандара са Дан.  Града. Један од жандарма пред целим племеном признао је да су убиство извршили по наредби са Цетиња; други није хтео признати.
Са Цетиња послат је владин човек да води истрагу по овом делу.
Пок. Борко Бошковић, био је ватрени присталица Н. Странке. Било му је тек 23 године.
Томановићева влада умочила је руке у крв једно честитог човека.”


„Штампа”   број 257  1907.









недеља, 21. јун 2015.

Секула Дрљевић - Говор у скупштини

Др. Секула Дрљевић


Др. Секула Дрљевић: Држати данас велике говоре, значило би вријеђати светињу овог момента. Давати изјаву о солидарности са Србијом, значило би вријеђати јединство српских Краљевина, јединство одбране српских интереса. Монархија не напада само Србију, већ преко ње напада уједињење српских земаља у једну српску државу.

Сукобиле су се двије велике идеје. Једну носи Србија, другу Монархија. Сукобио се аустриски империјализам са српском државном идејом. Није на представника аустриске државе извршен атентат ни послије тјерања Србијанаца из Драча, ни послије отмице од Црногораца Скадра, већ је извршен касније, у Сарајеву, као доказ не кривице Србијине, већ подјармљеност српске народне мисли.

Идеја национализма срушиће Монархију. Њен напад на Србију, то је копрцање државе, која мора пропасти. Зашто су аустриски државници убрзали своју пропаст? Да ли за то можда, да, знајући да морају пропасти, бар витешки сврше? Не вјерујем у аустриско витештво. Историја вели, да је Аустрија свуда била бијена, и свуда добијала тољага као биза на пазару (бурно пљескање). Шест вјекова српски народ ју је чувао од Турске. Шест вјекова он јој је служио као грудобран. Она је у невољи и клечала пред српским народом, давала му привилегије и замамљивала га разним лагаријама.

Ово је, господо, почетак коначног свршетка ове државе, чији је свршетак највиши интерес цивилизације. Она је у културном погледу, истина, изнад Турске, али у основи је неморалнија. Слажем се са једнодушним захтјевом посланика да се објави Аустрији рат. Жалим, само, што право још није створило такву одредбу, да објава рата Србији одмах повлачи за собом и објаву рата од стране Црне Горе. Али обје су српске краљевине сада једно, и црногорски народ извршиће своју дужност, жртвујући све за отаџбину, за спас и уједињење Српства (бурно дуготрајно клицање и пљескање).

„Вјесник“ Цетиње  бр. 48 1914.











петак, 19. јун 2015.

Вукашин Гаговић - Књазу Николи

Књазу Николи

Анђ’о мира с новим љетом
Доноси Ти сваког миља….
И с неба те благосиља
Свемогућом руком светом….

О, Краљевско Височанство!
Срећно теби ново љето,
И Краљевско звање свето,
Срећно Твоје Господарство.

Господ моћни испунио
Твоје жеље, наде, снове,
Дуго љета још славио
Здрав и срећан, годе нове….

То је моја жеља света,
И свакога Срба брата,
И свакога српског јата,
Васколиког српског свјета.

О, испуни, благи Боже,
Веље жеље Србинове,
Веље наде, свете снове,
Да Те боље славит може …

Вукашин Гаговић


Глас Црногорца  бр.2  1901






четвртак, 11. јун 2015.

Наш Ускрс

Наш Ускрс

Рекоше да смо сахрањени давно,
И да су наше угашене зв'језде...
„Борили су се и панули славно,
Њиховом гором сад душмани језде!“

Ми, кад смо били на ивици пада,
Још једном мушки згрчисмо животе,
И преко наших гробова хиљада
Јурисмо гордо ка врху Голготе.

Из крви наше, тјелеса и рана
Оваплоти се један живот нови;
Грмну истина преко голих страна;
Узеше Скадар распети синови!....

Гор.


Цетињски Вјесник  бр. 45   1913







среда, 10. јун 2015.

Љуб. А. Булатовић - Слободној Српској Омладини




Слободној Српској Омладини
- Љуб. А. Булатовић, Мркојевићи –

Омладино, надо мила,
И уздање рода свог,
Де рашири лака крила,
Лати мача пламеног.

Са Ловћена и с Авале,
Гдје Слободе сија зрак,
Хеј, полети загрљена
И растјерај густи мрак!

Тјерај, таму, таму клету,
Што обвија брата твог!
И покажи ц'јелу свјету:
Има рода србинског.

Кажи свјету: Срба има,
Још Душанов живи сој,
Што ће платит' душманима
По заслузи његовој! –

На све стране земље српске,
Којом влада Турчин зли,
Хордије се шире мрске,
Јер слободни Србин спи.

По земљи се наших цара
Српске мајке ори плач;
А клетих се зулумћара
Над Србима витла мач.

Плачу љубе, сеје плачу,
Плаче дивна српска шћер;
Све предаје огњу, мачу,
Тиран клети, грозна звјер.

Душман холи ко некада
Истребљује народ твој;
На све стране Србин пада,
Ох, помози Боже мој!

Сваким даном муке јаче,
Све грознији Србу час;
У окове тужи, плаче,
Брата зове, тражи спас.

Нема спаса, Марко спава,
Биљем виле успаван,
Јер неслога и сад трза
Род му мили сваки дан.

Свако жали мученика,
Само брат му ћути, вај,
Он не чује тог бједника
Нити његов уздисај.

Устај, устај, Омладино,
На душмана проклетог!
Устај, устај, збратимљена
Те избави брата свог!

Ал' ти ћутиш, ћутиш, дремаш,
Не осјећаш више срам,
У твом срцу сада немаш
Онај стари огњен плам.

Ћутиш, дремаш, аох, стида,
Док ти братац  јади јад;
Српски боли без прекида
Зар не трону тебе сад?

Омладино, дико мила,
Тешко теби, тешко нам!
Што си себе запустила,
Те не треснеш  рђу, срам?

Кам' потомци соколова
Са Косова жалосног?
Гдје потомци див-лавова
Са Такова поносног?

Кам' ловћенски борци стари?
Гдје потомци њихови?
Камо српски осветари,
Гдје су љути лавови?

Ал' њих нема, нема, нема,
Ми нијесмо њихов сој;
Срб је данас туђи слуга,
Прије свачиј него свој.

Омладина муке гледа,
Гледа патње рода свог,
Па се неће да разбуди
Из заноса проклетог.

Да не дође у читулу,
Да од себе даде јав
На митинге свакаве се
Купи јадна сваки дан.

Ту говоре, ту роморе,
Осуђују врага злог,
А Србин се мучи горе
Сред окова проклетог.

Ријеч гола, ријеч празна
Не уништи бруку, срам,
Камо сабље, пушке камо?
Камо оштри јатаган?

Камо груди, тврдог  гвожђа ;
Камо понос рода мог?
Камо спомен Карађорђа,
И Данила Великог?

Напред, напред Омладино,
Мачем свети брата свог!
Мачем пери тешку љагу
Са  јунаштва србинског!

Са Авале и с Ловћена
У крвави летиш бој!
Нека знаде свијет цио
Да још живи Србин мој!

Већ су дошли дани свети,
И виле те зове глас,
Вријеме је већ освети
За борбу је куцн'о  час!


Цетињски Вјесник   бр. 81   1912







Мило Јововић - Протекло је пет вјекова....




Протекло је пет вјекова....

Протекло је пет вјекова
Од косовске кобне битке,
Гдје с'  Србину поломише
Љути мачи, сабље бритке.

Ал'  од тога истог кова
Поломљена по разбоју
Србин скова ново копље
Да слободу брани своју.

Протекло је пет вјекова,
Од Видова страшног дана,
Кад је Србин пострадао
И поднио љутих рана.

Али ране што их прими
Од туђинске руке клете,
Нијесу га поплашиле
Да окл'јева да се смете.

Протекло је пет вјекова,
Од кад Србин за род страда;
Ал'  не клону са прегнућем
Тјешила га света нада:

Да ће круна опет сјати
Истом славом к'о  и прије
Јер његова снажна мишца
Малаксала никад није.

Бар,                   Мило Јововић


Цетињски Вјесник  бр. 10   1913









уторак, 09. јун 2015.

Скадар



Скадар

Док сам мален био причала ми мајка
(Ако добро памтим, била је то бајка)
О једноме граду за чије саздање
Гојковицу младу – постоји предање –

Мајстори су вјешти узидали младу.
И каже још бајка – Скадар име граду –
Тешка да је клетва и свирјепа стала,
И с бл'једих усана к'о  ријеч божја пала:

„Проклет да си, граде! Турско ти знамење
Стољећима било и коб ти проклета!
О зидине твоје, мог племена мета

Нек се крха, ломи к'о  море о ст'јење!
И крви кад р'јека Бојана се сручи
Нека племе моје од клетве одлучи!

М.


Цетињски Вјесник  бр. 23    1913






Љубомир Ибријски - Кап. Ристо Бранковић


Кап. Ристо Бранковић
Командант брдске батерије
†22. октобра 1912.

На топу стоји стамен као хрида,
Наредбе даје, а топ бјесно риче;
Гранате турске лете без прекида.
Он се не плаши, нити се помиче.

Ево већ један топ душмански преста,
Он се осмјехну, командује даље,
И душманину силноме и јаком
Метцима топа смарт грозну шаље.

Ал’ клето ђуле из топа турскога
Звизну у зраку, аох, горки јаде.
На бојном пољу поред топа свога
Бранковић храбри као јунак паде. –

Љубомир Ибријски 



Цетињски Вјесник  бр. 103  1912





понедељак, 08. јун 2015.

Михаило С. Балетић - Јуначка погибија капетана Мојаша (Киње) Станкова Вукотића

Јуначка погибија капетана Мојаша (Киње) Станкова Вукотића у боју на Бардањолту 25. јануара 1913. –


На прагу Скадра, пропасног зјала
Глед'о  сам борбе и мучних зала! ...
О Бардањоле, крвави вису,
Сотоне клети, о, жедни рису.
Земља ти црна у крви живи,
А наши на те насрћу диви.
Вулкани црни, што на те горе,
Не видим сунца ни лаке зоре,
Ал' видим сједог витеза – старца
Огњеног змаја – тврдога срца
Кроз пламен живи напријед јури,
Катунски оро оно је сури;
То Мојаш бјеше сиједе косе
Старе га ноге хајдучке носе
Ђе крвца црна с'  бај'нета точи
Орловским скоком напријед скочи
„Напријед“ каже, идемо дјецо,
У борби Србин није још јец'о;
Тарабош глете у у пламен гори
Све ми је онђе! – летећи збори;
„Кољевко моја, мојега јата,
Суморна када судба их хвата“.
Па сину, јунак и крила диже,
„Онамо“ рече „идемо ближе....
Жеља ме силна, на Скадар вуче,
На српске земље, ђе Србин хуче;
Слободо српска јави се нама,
Ти си ни свагда светиња сама“
Јарости пуном, до жице дође
Ох, с дивним јатом, јунака онђе!
Пријеђе жицу, препону тешку,
Ђе смјелост своју маче витешку!!...
Пошто је дуго љешеве трза
Ђе пламен гори и танад брза,
Ту Мојаш стари у крви леже
Смртан се бори, и јоште сеже.
-Слава ти, слава! Твојему раду
Јуначе храбри, не губи наду
Катунски орле с крвава Кчева,
Ђе Србу ћорда од вазда сјева ....
Кољевко људи, ријетког пара;
Жеља је труда твојега мара.
Под гајтан тврди, у јато људи
Почивај мирно, и миран буди
Раја ће српска, добити крила
Славит'  вас земља, мајка вам мила.

Муселим, 29. јануара 1913. г.

Михаило С. Балетић


Цетињски Вјесник бр. 29   1913