понедељак, 10. фебруар 2025.

Томо П. Ораовац - Српској застави на Јадранском мору

 



Српској застави на Јадранском мору

 

О срце моје! молим те кажи
Што је, те тако страхотно бијеш?
Немој ме мучит, хајде ми реци,
Зашто да тајну од мене кријеш?


Кумих га небом, кумих га земљом,
И патњом, срећом српскога рода;
Клетва га стиша и мало стану,
Заносом неким тајну ми ода.

Рече: до данас имадох доста
Невоља, б'једа и тужних часа;
За час радости, љето жалости,
Али оваквог неимах гласа.

Погледај оне челичне горе
Како су т'јесне, како су мале;
Прошлост је њина сјајна у свему
Лавор су вјенац вјечито брале,

Но живи спомен гора је она
Подигла ено што никад прије;
Застава српска на Сињем мору
Са' славом виђи. Како се вије.

Са српскога вала лећет ће она
Обалам цјелим свјецкога мора;
Да прича свјету храброст и понос,
Дурашност, славу нашијех гора,

Причат ће свјету сву прошлост нашу,
Виђет ће злобни да смо још живи;
Кајат' се својих неситих жеља
Јер гора наша освету ниви.

Рећи ће: „ја сам имала кућу,

Без злата, сребра и драгог кама;

Ал' су ме вазда кружили момци
Челичног срца
муњевног плама.

 

„Храброшћу њином по мору шећем

Нико ми није дарова ништа;

Нек зјаје пако ја се не бојим

Док живе момци мога огњишта.

 

„Казат ће свјету све муке, патње,

„Неправде, труде и јаде тешке;

Што сноси наша непобјед, гора

Видајућ браћи ране витешке.”

 

Све ће то казат, не тражећ милост

Да ко погледа ил' што да даде;

Јер крвљу само народи мали

Из вражјих уста правице ваде.

 

Рећи ће сваком да ћемо и још
Пирити огањ — кога ће трудно;
Утулит силни; јер срце наше
Слободи братској вазда је жудно.

 

Она ће питат' не благодарне,
Знају ли Срби што починише;
Ратујућ' вјечно, с' крвником љуства
Кобноме врагу бедеми бише?

 

Слушајући срце док то исказа
Заставу српску виђех на море;
Још једно желим виђет до гроба
Ђе Срби братски јединство дворе.

 

15. Априла 1891 год.       Бар






  












недеља, 9. фебруар 2025.

Томо П. Ораовац - Тражећи слободу доби сужањство

 


Тражећи слободу доби сужањство

Војводи Стојану Ковачевићу


Слободо света!

Ко тебе тражи,

Тај срце тужно

У мукам блажи.

 

Стојан је вазда

Од свог рођења,

Тражио тебе

Трп'јо мучења.

 

Ајдук је био

Четрдесет љета;

Желио тебе,

Желио свјета.

 

Молио с' Богу

Да ко те нађе,

Да види сунце

Што давно зађе.

 

За тебе дику

Свог брата даде

За тебе апсе

Турске допаде.

 

За тебе он је

Добио ране;

За тебе тужне

Сносио дане.

 

За те' је био

Жедан и гладан;

И био весо,

Тужан и јадан.

 

За тебе зиму

Мраз је сносио;

И млад и стар је

Вјеран ти био.

 

Сва мука тешка

Овога свјета.

Не одби њега

Од пута света.

 

Вјера је био

Свагда у свему;

А Ерцег' земља

Свједок је њему.

 

Ћерао Турке,

Трпио муке,

Светио јаде

Што Турчин даде.

 

Лице му патно

Св'е то свједочи ;

Слободо света

Виђи му очи.

 

Како су мутне,

Вид је нестао,

Тражећи тебе

У мрак је пао.

 

У даљне краje

Ка' соко сиви,

Видао ваје

Свако се диви.

 

По Српству цјелом

Свуд је ходио;

Те брата с братом

Не би л' споијо.

 

Куд је ходио

Тебе је звао;

За тебе сад је

У ропство пао.

 

Још је имао

Утјеху једну;

Ах! дилку шару

Чедну и вр'једну.

 

Којом је јунак

Оног гонио;

Који но тебе

Није волио.

 

И њу му ено

Узеше сада;

Те храбра рука

Њом му не влада.

 

За то се смилуј,

Слободо драга;

И дигни с' њега

Црнога врага.

 

Ка' што ти рекох

Он за те' пати;

Оли се мајком

Његовом звати?

 

Једна си само

Ти њему мила;

За то му подај

Жуђена крила.

 

Слободу тражи

Ал' она неће;

Од њега главу

Своју окреће.

 

И тако Стојан

Љубећ слободу;

И вјеран бијућ

Српскоме роду.

 

Ено га данас

У ропство пати;

За дјела славна

Ланац га млати.

 

Ерцеговче тужни

Докле ће тако;

Ћерат' те гонит

У јаде свако?

 

Хоћеш ли по сад

Ти бити кадар;

Да латиш рукам

Пламени анџар?

 

Да свргнеш с себе

Врага својега;

Који је теби

На врату лега.

 

И лежи на те

Руком те глади;

Мирнијем путем,

Очи ти вади.

 

И руке кида

Срце искуба;

Е је он цио

Отров и губа.

 

Ах! нећеш, нећеш

Дизат се више;

Е снаге немаш

Душа излише

 

Вапије Богу

А зове људе;

Неправи људи

Мукам' те суде!!!...

 

Ни Бог ти више

Молитве неће

И он од тебе

Главу окреће


1. Јануара 1879. год.

 

Котор

 










  










петак, 7. фебруар 2025.

Томо П. Ораовац - Црногорској пастирици

 

 

 Црногорској пастирици

Чувајући јањце младе
Гледаш поток гђе жубори;
Водећ' љубав с' цвјетовима
Пјесма ти се гором хори. 



Твог срца су чисте жеље

Ка' прољетна поноћ тиха,

А по њима миса' ти се

Као лептир мајски њиха. 

 

 

 


У сред боја крвавога
Рањенијем дајеш пити;
И дозиваш другарице
Да помажу износити. 


Из твоијех рука често
Анџар сјева пушка пуца;
Није чуда Српкиња си
И српско ти срце куца.

 


На све стране кршних гора
Бе се живи огањ проспе;
Рука т' неће изостати
Са помоћу да не доспе.

Твојом руком видана је
Рањенијех рана свака;
Није чуда, Српкиња си
И слика си од јунака.

Ти нијеси проплакала

Кад ти оца сврила рака;
Храбром смрћу родио се
Убио је сто Турака. 

Ка' пролећем славуј тица. 


Ни пусти глас заручника
Уц'вјелио тебе није;
Храбро пао Српкиња -
Весело ти срце бије.

И када се у твом роду
Крсна свјећа утулила;
Лећела си у бојеве
Е је борба теби мила

Но с' чега је тврдо срце
Код таквога њежног створа;
Те за своје у бој пале
Не заводи тужна збора?...

 

И ако је срца доста
Што не чују туђе боле;
Ал' пастирка црногорска
Друге мисли сив соколе. 


Црногорко, здраво да си!
Вјечно нивиш Обилиће;
Док су такве српске шћери
Србин своје задобиће.....

 

Бар на Божић 1881 год.