Краљевићу
Марку и Прилепу
Посвећено
Његовом Височанству Престолонаследнику
Краљевине
Србије,
АЛЕКСАНДРУ,
Врховном
Команданту Српске Војске, и будућем
Краљу свију
Срба и Југо-Словена.
Музо моја,
моја верна друго,
Додаајдер ми
разбибригу лиру,
Да певамо са
ових планина
На домаку
Дојчиновог града,
Да певамо
што је негда било,
Што је било
и што ће да буде,
Да нас чују
богови и људи,
Да ми мало
одлакне у груди.
*
Заклеле се
Богом о образом
Српска
мајка, велика Русија
И Енглеска,
силна и правична
И Француска,
Слободе колевка:
Да ће топуз
Краљевића Марка
Извадити из
морских дубина,
Што се кваси
око шест векова,
Где га оно
Краљевићу Марко
У сред мора
Јадранскога вину
Пред час
суђен, кад светом премину.
-
И сада га
ваде из дубина,
Да га даду
Краљ-Петровом Сину,
Александру,
удућему Краљу
Свију Срба и
Југо-Словена,
Да он њиме
потера злотворе
Наше Српске
и Југо-Словенске, -
К’о некада Краљевићу Марко,
Да огреје ин
ас сунце јарко.
-
Марков топуз
из мора искаче
И са мора
сунце нам се рађа, -
Наша,
Српска, челична Армада
С војском
силном наших савезника
Неумитно,
к’о Судбина сама,
Из Солуна,
гредећ’ Београду,
Сломи врага
на Кајмак-Чалану –
И Битољу
бели дан освану.
-
Над Србијом
подиже се тама,
Двогодишњи
робови се буде,
Пуне јој се
горе са хајдуци
И дижу се по
њој свој устанци;
Од Битоља
сунце огрануло
И Маркове
куле обасјало,
Победе се за
победам’ нижу
И Прилепу
војске нам се ближу.
-
О, Прилепе,
Српски Витлејему,
Витлејему и
Јерусалиме;
Стари оче:
Царскога Призрена
И царскога
Скопља на Вардару,
Гордог Ниша,
Немањина града,
Краљевскога
Скадра на Бојани
И Солуна на
сињему мору;
Седи дедо:
царскога Крушевца,
Краљевскога
Шећер-Сарајева
И Ђурђева
града Смедерева;
И прадедо
краљевских грдаова:
Београда,
Српског Пијемонта
И маленог’
кршнога Цетиња, -
Топуз Марков
из мора носимо,
Нову сабљу
Марку саковасмо
И бојно му
копље саградисмо,
Шарина му
бољег опремисмо,
Носимо му
џиде и лобуде, -
Да нам Марко
задовољан буде.
-
Посестримо,
Равијојло вило,
Утри сузе са
пребела лица,
Подигни се
са Маркова гроба,
Да беремо
цвеће по Урвини
И прилепском
пољу плодовиту
И плетемо
венце за јунаке
За јунаке са
Кајмак-Чалана,
Што их
Прилеп чека сваког дана;
-
Чека Прилеп,
а чека и Марко
У свом гробу
испод Прилеп-града,
За који су
стене доваљане
Из Бугарске,
Турске, Аустрије,
И Маџарске и
чак из Немачке,
Доваљане, на
њег’ наваљане,
Да не може
Марко да устане,
Нит рукама
својски да разма’не.
-
Дико Српска,
Краљевићу Марко,
Лези мирно у
свом гробу славном,
Док стигнемо
до њег’ са топузом,
Слупаћемо те
туђинске стене;
Онда скочи,
топуза се лати,
Да сломимо и
ноге и руке
Бугарскоме и
“Швапскоме” врагу, -
Дотле стрп’
се и не троши снагу.
-
Па када се
будеш одморио
И рујна се
вина понапио,
Тад’ опаши
сабљу димискију,
Узми копље,
џиде и лобуде,
Топуз предај
новоме јунаку
Александру,
будућему Краљу
Свију Срба и
Југо-Словена,
Да десницом
мушком и витешком
Размахује
топузином тешком;
-
Па се баци
шарину на леђа
И пођи нам
са будућем краљем
Испред
војске наше прослављене
И големе,
силе савезничке,
Да скосимо
враге по Србији, -
Што не
стигне од нас да побегне,
Као откос,
по земљи да легне.
-
Кад све
Српске земље очистимо
Од нечасти –
туђинске најезде, -
Нека ти је
Марко опет: Хвала!
И халал ти
материно млеко
И овога и
онога света!
Тада, Марко,
добићеш повељу
Од нашега
светлог команданта,
Александра,
будућег нам краља,
Вршиоце све
краљевске власти
Старога Му
Оца, Краља Петра,
Која ће ти
повеља да гласи:
“Краљевићу
Марко, Српска славо,
И поносе
Српскога Народа,
Ти си нам се
много уморио,
Лежећ’ скоро
пуних шест векова
У свом гробу
испод Прилеп-град,
Зато нам се
ти одмори сада
Од бојева и
љутих мегдана
Све до
другог твојега земана. –
Врат’ се,
владај целом окоином
Свога града,
славнога Прилепа’
А којом с и
раније влад’о;
Владај,
Марко, како си владао
И да судиш,
како си судио,
По заклетви
твоје миле мајке,
јевросиме,
честите краљице,
Кад си пошо
на Косово равно,
Код бијеле
Самодрже цркве,
Да ти гледаш
књиге царостване
И да видиш,
на коме је царство,
А по смрти
силнога Душана,
Где ти отац,
краљу Вукашине
И стричеви
сви, Мрњавчевићи,
Отимаху од
Уроша царство, -
Која те је
тада заклињала:
- Сине Марко, једини у мајке,
Не била ти моја храна клета,
Ти не суди ником по хатару,
Нит’ по бабу, нит’ по стричевима,
Већ по правди Бога истинитог’;
Боље ти је изгубити главу,
Него л’ своју огрешити душу; -
Како право тако био здраво!
И ти си им
тада пресудио:
Да остаје на
Урошу царство,
И од тада,
до краја ти века,
Правди увек
ти налази лека.
-
Прво, Марко,
преори друмове
Све
бугарске, турске, аустријске
И немачке и
татар-маџарске,
Преори им
стазе и богазе,
Да од свију
нечасти и врага
По земљи ти
не остаде трага;
И до другог
суђеног’ ти часа,
Да ти жито
без кукоља стаса.
-
Тад позови
из Дебра мајсторе,
Неимаре,
Радове потомке,
И кречаре из
Киречли-Ћоја, -
И они су од
српскога соја, -
Па када ти
сви мајстори дођу,
Ти назидај
куле и ограде
Своме граду,
као што су биле;
Па подигни
своје беле дворе,
Велељепне,
као што су били;
На сред
града ти сагради цркву,
Над гробом
ти бившим и будућим,
И на цркви
дванаест кубета,
Кол’ко беше
светих апостола,
И са торњем,
да с’ под облак диже,
Да представи
Христа Спаситеља
Међ дванаест
својих апостола;
Сагради је,
к’о нико до сада;
Од камена,
сјајно сарезана,
Од камена из
места свакога
Свеколике
Велике Србије,
И на сваком
нека се уреже,
Од кога је
места и планине,
Нек
представља свег Српства јединство
Па поручи
товарима злата
Са Тимока
златног’ нам потока
И из златног
мајдана нам Бора,
К’о и бакра из Мајдана-Пека
И близу ти
са Бакарног-Гумна
И олова с’
Јадарских Планина
Недалеко где
продире Дрина.
Цркву покри
бакарним плочама,
Поплочи је
пребелим мрамором
И зали га
претешким оловом,
А од алата
мети јој крстове
На кубета и
високом торњу,
Нек’ се
злато на далеко блиста
За победу и
за славу Христа.
И победу
Правде твога рода,
Витешкога
Српскога Народа.
-
Тад позови
Јовановић Пају
Да избере из
Српства сликаре,
Целу цркву
сликом да ускрасе
Свију свеца
и наших владара
И јунака од
нашег почетка;
И зидове
краљевског ти двора
Да украсе
сликом разноликом,
Народа нам
Српског са свих страна
У ношњама
прошлим и садашњим;
Да сликају
битке и бојеве
Кроз све
време нашег постојања;
Да сликју
наше обичаје,
Где се увек
рујно вино пије
У весељу,
или у жалости, -
Ил’ за
здравље, ил’ за Бог да прости.
-
Па позови
прве занатлије
Из целога
Српства са свих страна,
Да саграде
што си некад имао
У свом
двору, скоро пре шест века,
А у оном
часу, тако клетом,
Кад си,
Марко, преминуо светом.
-
Тад’ позови
Мештровића Иву,
Да те среже
од белог мрамора,
На ширини
пред улазом цркве,
На ширину
кад уз пропац пође,
Под калпаком
и под кабаницом,
Од самура и
краљевске чоје;
О ункашу да
ти топуз лежи
А о пасу да
ти сабља тежи,
Сабља твоја
тешка димискија,
За теркије
нек’ су притегнуте
Оштре
стреле, џиде и лобуде,
У левици
притегнуте узде
А у десној
да ти копље буде, -
Како, Марко,
ти иђаше свуде.
-
И позови све
Српске песнике,
Све песнике
и све књижевнике,
Научаре и
композиторе,
Па када се
напојите вином,
Нека скупе
из целога Српства
Српске књиге
дотле оштампане,
Нек’ их
среде како они знају,
Да богатство
и то Српске душе,
Српског срца
и Српскога ума
Тако скупиш
да нам га сачуваш
За далека
наша поколења; -
А од свега,
што у граду буде,
Нека виде,
да смо кнезовали,
Краљевали,
па и царовали,
Пропадали,
опет устајали,
И краљевства
наша подизали, -
Да се знаде,
како беше таде, -
Па нек’ цене
и прошлост и себе,
И нек’ славе
док је сунца тебе. –
То си,
Марко, од нас заслужио
Јера син ас
много задужио.”
-
Краљевићу
Марко, Српска дико,
Сјајно Сунце
Српскога Народа
И његова
слико и прилико
И љубимче,
к’о да си јединче,
Ни смо жељни
месам нити вина,
Нит’
краљевских других ђаконија, -
На њима смо,
Марко, и одрасли, -
Ал’ смо
жељни с тобом друговања
И
весеља у те гледајући,
И жељни смо
с тобом да зборимо,
Да певамо и
да те слушамо;
А кад
почнеш, да нам причаш, Марко,
Славне твоје
крваве мегдане
Слушаћемо
задовољни тада
И без воде
по читаве дане.
С тога,
Марко, када будеш пош’о
Своме граду
славноме Прилепу,
Да затражиш
за сву Српску војску
Од нашега
славног команданта,
Александра,
будућег нам краља,
Да нас
вратиш својему Прилепу,
Да се с’
тобом српски почастимо, -
А Он теби то
одрећи неће.
Па кад твоме
стигнемо Прилепу
И у граду сјашиш
са шарина,
Тулумима да
пијемо вина.
-
И кад те се
сити нагледамо
И сити се с’
тобом назборимо
И песама
сити напевамо
И кад те се
сити наслушамо:
Како беше
првог ти земана
И кол’ко си
делио мегдана,
Када, зашто,
с киме – и још како,
Да л’ га
свлада тешко или лако;
И када се
добро почастимо,
Поједемо
хиљаде овнова,
Што је сваки
од педесет ока
И бубрега у
лоју зараслих,
Што их гаје
Крушевске Планине,
И Бабуна и
све Мерихово;
И добро се
напијемо вина:
Смедеревског,
бистро као суза,
И Јеличког,
руменог к’о крвца,
И Тиквешког,
црног и крвавог,
Онда, Марко,
с Богом до виђења!
Ми одосмо
стојну Беогрдау
Под командом
нашег команданта,
Александра,
будућег нам краља,
Да с’чекамо
време и прилике,
Кад ће све
нас пустити кућама,
Да видимо
старе родитеље,
Да видимо
браћу и сестрице,
Да видимо
љубе и дечицу,
Која многа
ни познат’ нас неће,
Да међ’
своје миле нам и драге,
Одморимо
ратничке нам снаге,
До времена,
кад нас опет зовне
Наш
командант и будући Краљу, -
Ако друкше
узмогло не буде, -
Да последњу
још водимо војну,
да све јужно
Словенство се свије
Око наше
Велике Србије.
-
Да ти певам
и дању и ноћу
Све до мога
суђенога дана,
И кроз песму
да те, Марко, славим, -
Ал’ и туна
кости да оставим.
Па кад
Српство ода свију страна
Хита туна,
к’о свом Светом Гробу,
Где да види
прошлост своју целу,
Да се њоме
поноси и учи,
А мен’ да је
поред цркве рака –
Тада ће ми
земља бити лака!
-
Музо моја,
моја верна друго,
На ти лиру,
- лакше ми је сада,
Ако ми је
срце пуно јада,
Што ми народ
правде ради страда
И што и ја,
од њег у даљини,
Бол болујем
по овој планини,
Која нам је
и сад’ у туђини
Још од оног
кобног Видов-Дана
Од кад зјапи
Косовска нам рана,
Која беше
нешто залечена,
Ал’ не давно
тешко повређена
Повређена,
љуто позлеђена…
Али Бог ће
ускоро да даде:
Да ће јој се
само траг да знаде
И да нам се
све испуне наде!
Видов-Дан,
1917. год.
Киреч-Ђој.
