недеља, 20. јануар 2019.

Влада А. Поповић - Наровом цвету

Наровом цвету

Пред прозором нар ми дрво
Расцвало се све,
Очи би га прегледале,
Али срце не …

Често зборим:”Процветај ми,
Наре, крвав цвет
И без њега, сувише је
Окрвављен свет;

Сва је моја Отаџбина
Огрезла у крв,
У њој ми се народ мучи,
К’о  на ватри црв;

По Европи крв се људска
Стрви страшно свуд’
Да се свкада Виљемова
Освајачка ћуд;

У мен’ крвца ускипује
А бол тишти груд,
Јер крв и бол народа ми
Ја осећам свуд. –

Зато, наре, прецветај ми
Свој крвави цвет
И без њега сувише је
Окрвављен свет!”

17.-V.-1917. год.

Киреч-Чој      


















Влада А. Поповић - Пуца плоча


Пуца плоча
-Посвећено Српским Устаницима-

Кад се сунце већ заходу склони,
Зажари се запад васколики
И небом се море крви проспе,
Да у крви и живоме жару
Сунце зађе – да се опет роди…
Ах, и мога народа је Сунце,
Нагорело ефеским пожаром,
Утонуло у крваво море,
Што порасте из крвних млазева,
Источених Злобом и Издајом, -
Још у она доба памтивека, -
Из Авеља и Бого-Човека
*
А кад сунце рађати се стане
Сав се исток пламом зарумени
И небом се рујна крвца распе,
Те кроз пламен и опет кроз крвцу
Пикну зраци сјајнога сунца
И ово се у свем сјају јави;
А сове се у свом гњезду свију,
Да од сунца макар очи скрију…
Хај, и мога народа ће сунце
Да се род ии да га огреје,
Пуца плоча са његовог гроба, -
Јер ни једна до сад’ сила није
Од Србина умесила роба!

IV. – 1917. г.

Солун













субота, 19. јануар 2019.

Влада А. Поповић - Катарина Харлеј


  



Катарина Харлеј
-У знак вечитог хвала-

На Српском Небу мутном
Јави се звезда једна,
Сјајна као сунце,
Лепотом изванредна.

Топла, к’о  љубав коју
Осећа нежна мати
Према детету своме
Које с’ неправде пати.
-
И кога груба сила
Тлачи, мрцвари, гуши,
Што је велико умом,
По срцу и по души,
-
Што за Слободу, Правду,
И живот радо даје, -
И тако све у борби
Векове мучно траје…
-
То је Енглеска Звезда,
Дошла је да заблиста
Приликом васкрсења
Новог, распетог Христа.

И она засја дивно,
Да Српско Небо сину, -
Ал’ са душманске стране
Једна граната мину;

Затутња ваздух страшно,
И то паклено тане
Погоди Звезду сјајну,
Зада јој смртне ране,

И Она сгасну намах
И паде с неба свела,
Ал’ не на земљу тврду
Већ у наручја врела

Народа једног целог,
Кога љубљаше Она,
А кој’ зајеца сада,
К’о  при погребу звона;

Своје отвори срце
И, к’о  у меком гнезду,
Сахрани ову своју
Згаснули, милу Звезду,

И  врхом свога мача,
Да је овековечи,
Зареза на свом срцу
Ове са срца речи:

“Катарини Харлеј, Српство, -
Ком’ је и живот дала, -
Подиже ова спомен,
У знак вечитог – “Хвала!”

II. 1917. г.

Солун












четвртак, 17. јануар 2019.

Влада А. Поповић - Знајте моја земља спава – није мртва


Знајте моја земља спава – није мртва

Сада Моју Земљу још покрива покров,
Као каквог’ мртвог, на мртвачком одру,
Он је бео, папераст, - од чистога снега,
И по њој је прострт полако и њежно,
Ко и  сама Зима да у бризи гледи,
Да јој тешке ране ничим не повреди.
-
Она није мртва. Она само спава
Сном једним ужасним, што јој сам ум мути,
Што јој срце цепа и душу растрже,
И сузе крваве, као кришом рони,
Да сам покров квасе и преко њег’ теку
И да се сливају у крваву реку.
-
Сања: да робује крвницима својим,
А децу јој дивну, к’о  сунца и звезде,
По ропскоме калу на све стране вуку,
Не штеде им веру, народност, нит’ образ,

Киње их скотови, к’о  пре Христа робље,
Да завиде оним’, које крије гробље.
-
А друга јој деца, спасена од беса
Крвника јој ових, сад се потуцају
По земљама туђим, без милих и драгих,
Ал’ свој мач крвави, оштре и спремају,
Да пробају опет своју срећу ратну
У поновној борби за Слободу златну.
-
Докле тако снева Моја Земља дивна,
Дотле по покрову штрапају шакали
И хијене грозне, - никад сите звери, -
И једни на друге реже и гложе се
И зубима страшно један другим прете,
А все због деобе моје земље свете.
-
Хај!...”Швапски Шакали” и “Хијене” грозне, -
Што свој грб китите сликом неког лава,
Не режите ебсно, не глож’те се лудо,
Знајте Моја Земља спава – није мртва,
И кад’ на пролеће само сунце гране
Ишчезнуће покров, њу ће сан да ма’не!
-
Не штрапајте покров, не оштрите зубе,
Не режите бесно, не глож’те се лудо,
Знајте Моја Земља спава – није мртва,
И скоро ће да се тргне и пробуди,
И када од овог,,,, ружног’  сна ода’не –
Сунце ће Слободе опет да јој гране!

I.-1917. год.

Солун













среда, 16. јануар 2019.

Влада А. Поповић - Код Кенала


Код Кенала
Посвећено Српском ратару и Хероју

После окршаја код Кенела села
Наши запленише пет стотина кола
Бугарске коморе с’ хиљаду мршавих,
Српских, колубарских и мачванских вола.
-
И ослободише пет стотина Срба,
Који беху сами све старци и деца
И који плакаху и трчаше војсци,
Која баци пушке и само зајеца.
-
И рашири руке да загрли браћу,
Мученике своје, коморџије Јуда,
И волове своје, к’о  другове ратне
Из ратова наших прослављене свуда.
*
Настаде грљење ужељене браће
И плач и јецање без речице једне,
И ако имаху да причају многе
један другом приче и горке и медне.
-
Док једни љубљаху заробљену браћу
Други дохватише волове за грле
И љубе међ’ очи, по розима, врату,
И да их милују, к’о  другове врле.

Сваки од њих види у волу пред собом,
Поред ратног друга и ратарског друга,
Сећаше се своје проминуле среће;
Ратарског живота и свог златног плуга.

И бивши ратари, сад’ ратници страшни,
Гледаху кроз сузе своја поља тучна,
Где сејаху некад, све пробрана жита
А где сад ђика пеленичка жучна.

И плакаху горко, јер видоше јоште:
Где сад’ душмани им све по кући тлаче,
А оно преклињу за милост душмане,
Од којих сви стрепе и сва кућа плаце…

И ја горко плачем… овде морам стати,
А кој’ од песника има срце јаче,
Молим га дружевски, нек’ продужи песму,
Ја не могу више – и Муза ми плаче.

IX-1916. г.

Солун















уторак, 15. јануар 2019.

Влада А. Поповић - После битке на Кајмак-Чалану


После битке на Кајмак-Чалану

Поетска Споменица херојској Српској Војсци на
 њену победу на Кајмак-Чалану
17.-ИX-1916. године.

Од кад води Историја запис
О људима овде на Балкану
Није било на њем’ веће битке
До до ове на Кајмак-Чалану. –

Хиљадама бугарских лешина
Покрило је ово разбојиште,
Рањенима ни броја се не зна,
А коњи им вазда пусти вриште;

На све стране изврнуте капе
И топови сломљених лафета,
Пушке, сабље, многи митраљези
И скрхани мноштво бајонета…
-
Сунце цео дан, а месец и звезде
Целе ноћи гледе па се чуде,
Где пук Срба копа гробне раке
Да сахрани изгинуле Јуде
-
И Кајине – Виљемове слуге
Увек гладне “Бугарске Шакале”,
Издајице, изроде Словенства
Овде срамно разбојнички пале.
-
На вратима наше Отаџбине,
Поробљене, али опет живе
С војском својом од хероја самих,
Којима се опет цео свет диви,

Која хита мајци Отаџбини
Крвљу својом да јој купи лека, -
Коју Сарај после ове битке
Назва: Војском Свуда Без Препрека…
*
Векови ће прохујати од нас ,
Ал’ Бугари и ноћу и дану
Трзаће се од батина наших,
Што добише на Кајмак-Чалану.

IX-1917. г.

Солун.








понедељак, 14. јануар 2019.

Влада А. Поповић - Краљевићу Марку и Прилепу





Краљевићу Марку и Прилепу

Посвећено Његовом Височанству Престолонаследнику
Краљевине Србије,
АЛЕКСАНДРУ,
Врховном Команданту Српске Војске, и будућем
Краљу свију Срба и Југо-Словена.


Музо моја, моја верна друго,
Додаајдер ми разбибригу лиру,
Да певамо са ових планина
На домаку Дојчиновог града,
Да певамо што је негда било,
Што је било и што ће да буде,
Да нас чују богови и људи,
Да ми мало одлакне у груди.

*

Заклеле се Богом о образом
Српска мајка, велика Русија
И Енглеска, силна и правична
И Француска, Слободе колевка:
Да ће топуз Краљевића Марка
Извадити из морских дубина,
Што се кваси око шест векова,
Где га оно Краљевићу Марко
У сред мора Јадранскога вину
Пред час суђен, кад светом премину.

-

И сада га ваде из дубина,
Да га даду Краљ-Петровом Сину,
Александру, удућему Краљу
Свију Срба и Југо-Словена,
Да он њиме потера злотворе
Наше Српске и Југо-Словенске, -
К’о  некада Краљевићу Марко,
Да огреје ин ас сунце јарко.

-

Марков топуз из мора искаче
И са мора сунце нам се рађа, -
Наша, Српска, челична Армада
С војском силном наших савезника
Неумитно, к’о  Судбина сама,
Из Солуна, гредећ’ Београду,
Сломи врага на Кајмак-Чалану –
И Битољу бели дан освану.

-

Над Србијом подиже се тама,
Двогодишњи робови се буде,
Пуне јој се горе са хајдуци
И дижу се по њој свој устанци;
Од Битоља сунце огрануло
И Маркове куле обасјало,
Победе се за победам’ нижу
И Прилепу војске нам се ближу.

-

О, Прилепе, Српски Витлејему,
Витлејему и Јерусалиме;
Стари оче: Царскога Призрена
И царскога Скопља на Вардару,
Гордог Ниша, Немањина града,
Краљевскога Скадра на Бојани
И Солуна на сињему мору;
Седи дедо: царскога Крушевца,
Краљевскога Шећер-Сарајева
И Ђурђева града Смедерева;
И прадедо краљевских грдаова:
Београда, Српског Пијемонта
И маленог’ кршнога Цетиња, -
Топуз Марков из мора носимо,
Нову сабљу Марку саковасмо
И бојно му копље саградисмо,
Шарина му бољег опремисмо,
Носимо му џиде и лобуде, -
Да нам Марко задовољан буде.

-

Посестримо, Равијојло вило,
Утри сузе са пребела лица,
Подигни се са Маркова гроба,
Да беремо цвеће по Урвини
И прилепском пољу плодовиту
И плетемо венце за јунаке
За јунаке са Кајмак-Чалана,
Што их Прилеп чека сваког дана;

-

Чека Прилеп, а чека и Марко
У свом гробу испод Прилеп-града,
За који су стене доваљане
Из Бугарске, Турске, Аустрије,
И Маџарске и чак из Немачке,
Доваљане, на њег’ наваљане,
Да не може Марко да устане,
Нит рукама својски да разма’не.

-

Дико Српска, Краљевићу Марко,
Лези мирно у свом гробу славном,
Док стигнемо до њег’ са топузом,
Слупаћемо те туђинске стене;
Онда скочи, топуза се лати,
Да сломимо и ноге и руке
Бугарскоме и “Швапскоме” врагу, -
Дотле стрп’ се и не троши снагу.

-

Па када се будеш одморио
И рујна се вина понапио,
Тад’ опаши сабљу димискију,
Узми копље, џиде и лобуде,
Топуз предај новоме јунаку
Александру, будућему Краљу
Свију Срба и Југо-Словена,
Да десницом мушком и витешком
Размахује топузином тешком;

-

Па се баци шарину на леђа
И пођи нам са будућем краљем
Испред војске наше прослављене
И големе, силе савезничке,
Да скосимо враге по Србији, -
Што не стигне од нас да побегне,
Као откос, по земљи да легне.

-

Кад све Српске земље очистимо
Од нечасти – туђинске најезде, -
Нека ти је Марко опет: Хвала!
И халал ти материно млеко
И овога и онога света!
Тада, Марко, добићеш повељу
Од нашега светлог команданта,
Александра, будућег нам краља,
Вршиоце све краљевске власти
Старога Му Оца, Краља Петра,
Која ће ти повеља да гласи:
“Краљевићу Марко, Српска славо,
И поносе Српскога Народа,
Ти си нам се много уморио,
Лежећ’ скоро пуних шест векова
У свом гробу испод Прилеп-град,
Зато нам се ти одмори сада
Од бојева и љутих мегдана
Све до другог твојега земана. –
Врат’ се, владај целом окоином
Свога града, славнога Прилепа’
А којом с и раније влад’о;
Владај, Марко, како си владао
И да судиш, како си судио,
По заклетви твоје миле мајке,
јевросиме, честите краљице,
Кад си пошо на Косово равно,
Код бијеле Самодрже цркве,
Да ти гледаш књиге царостване
И да видиш, на коме је царство,
А по смрти силнога Душана,
Где ти отац, краљу Вукашине
И стричеви сви, Мрњавчевићи,
Отимаху од Уроша царство, -
Која те је тада заклињала:
-        Сине Марко, једини у мајке,
          Не била ти моја храна клета,
          Ти не суди ником по хатару,
          Нит’ по бабу, нит’ по стричевима,
          Већ по правди Бога истинитог’;
          Боље ти је изгубити главу,
          Него л’ своју огрешити душу; -
          Како право тако био здраво!
И ти си им тада пресудио:
Да остаје на Урошу царство,
И од тада, до краја ти века,
Правди увек ти налази лека.

-

Прво, Марко, преори друмове
Све бугарске, турске, аустријске
И немачке и татар-маџарске,
Преори им стазе и богазе,
Да од свију нечасти и врага
По земљи ти не остаде трага;
И до другог суђеног’ ти часа,
Да ти жито без кукоља стаса.
-
Тад позови из Дебра мајсторе,
Неимаре, Радове потомке,
И кречаре из Киречли-Ћоја, -
И они су од српскога соја, -
Па када ти сви мајстори дођу,
Ти назидај куле и ограде
Своме граду, као што су биле;
Па подигни своје беле дворе,
Велељепне, као што су били;
На сред града ти сагради цркву,
Над гробом ти бившим и будућим,
И на цркви дванаест кубета,
Кол’ко беше светих апостола,
И са торњем, да с’ под облак диже,
Да представи Христа Спаситеља
Међ дванаест својих апостола;
Сагради је, к’о  нико до сада;
Од камена, сјајно сарезана,
Од камена из места свакога
Свеколике Велике Србије,
И на сваком нека се уреже,
Од кога је места и планине,
Нек представља свег Српства јединство
Па поручи товарима злата
Са Тимока златног’ нам потока
И из златног мајдана нам Бора,
К’о  и бакра из Мајдана-Пека
И близу ти са Бакарног-Гумна
И олова с’ Јадарских Планина
Недалеко где продире Дрина.
Цркву покри бакарним плочама,
Поплочи је пребелим мрамором
И зали га претешким оловом,
А од алата мети јој  крстове
На кубета и високом торњу,
Нек’ се злато на далеко блиста
За победу и за славу Христа.
И победу Правде твога рода,
Витешкога Српскога Народа.
-
Тад позови Јовановић Пају
Да избере из Српства сликаре,
Целу цркву сликом да ускрасе
Свију свеца и наших владара
И јунака од нашег почетка;
И зидове краљевског ти двора
Да украсе сликом разноликом,
Народа нам Српског са свих страна
У ношњама прошлим и садашњим;
Да сликају битке и бојеве
Кроз све време нашег постојања;
Да сликју наше обичаје,
Где се увек рујно вино пије
У весељу, или у жалости, -
Ил’ за здравље, ил’ за Бог да прости.
-
Па позови прве занатлије
Из целога Српства са свих страна,
Да саграде што си некад имао
У свом двору, скоро пре шест века,
А у оном часу, тако клетом,
Кад си, Марко, преминуо светом.
-
Тад’ позови Мештровића Иву,
Да те среже од белог мрамора,
На ширини пред улазом цркве,
На ширину кад уз пропац пође,
Под калпаком и под кабаницом,
Од самура и краљевске чоје;
О ункашу да ти топуз лежи
А о пасу да ти сабља тежи,
Сабља твоја тешка димискија,
За теркије нек’ су притегнуте
Оштре стреле, џиде и лобуде,
У левици притегнуте узде
А у десној да ти копље буде, -
Како, Марко, ти иђаше свуде.
-
И позови све Српске песнике,
Све песнике и све књижевнике,
Научаре и композиторе,
Па када се напојите вином,
Нека скупе из целога Српства     
Српске књиге дотле оштампане,
Нек’ их среде како они знају,
Да богатство и то Српске душе,
Српског срца и Српскога ума
Тако скупиш да нам га сачуваш
За далека наша поколења; -
А од свега, што у граду буде,
Нека виде, да смо кнезовали,
Краљевали, па и царовали,
Пропадали, опет устајали,
И краљевства наша подизали, -
Да се знаде, како беше таде, -
Па нек’ цене и прошлост и себе,
И нек’ славе док је сунца тебе. –
То си, Марко, од нас заслужио
Јера син ас много задужио.”
-
Краљевићу Марко, Српска дико,
Сјајно Сунце Српскога Народа
И његова слико и прилико
И љубимче, к’о  да си јединче,
Ни смо жељни месам нити вина,
Нит’ краљевских других ђаконија, -
На њима смо, Марко, и одрасли, -
Ал’ смо жељни с тобом друговања
И весеља  у те гледајући,
И жељни смо с тобом да зборимо,
Да певамо и да те слушамо;
А кад почнеш, да нам причаш, Марко,
Славне твоје крваве мегдане
Слушаћемо задовољни тада
И без воде по читаве дане.
С тога, Марко, када будеш пош’о
Своме граду славноме Прилепу,
Да затражиш за сву Српску војску
Од нашега славног команданта,
Александра, будућег нам краља,
Да нас вратиш својему Прилепу,
Да се с’ тобом српски почастимо, -
А Он теби то одрећи неће.
Па кад твоме стигнемо Прилепу
И у граду сјашиш са шарина,
Тулумима да пијемо вина.
-
И кад те се сити нагледамо
И сити се с’ тобом назборимо
И песама сити напевамо
И кад те се сити наслушамо:
Како беше првог ти земана
И кол’ко си делио мегдана,
Када, зашто, с киме – и још како,
Да л’ га свлада тешко или лако;
И када се добро почастимо,
Поједемо хиљаде овнова,
Што је сваки од педесет ока
И бубрега у лоју зараслих,
Што их гаје Крушевске Планине,
И Бабуна и све Мерихово;
И добро се напијемо вина:
Смедеревског, бистро као суза,
И Јеличког, руменог к’о  крвца,
И Тиквешког, црног и крвавог,
Онда, Марко, с Богом до виђења!
Ми одосмо стојну Беогрдау
Под командом нашег команданта,
Александра, будућег нам краља,
Да с’чекамо време и прилике,
Кад ће све нас пустити кућама,
Да видимо старе родитеље,
Да видимо браћу и сестрице,
Да видимо љубе и дечицу,
Која многа ни познат’ нас неће,
Да међ’ своје миле нам и драге,
Одморимо ратничке нам снаге,
До времена, кад нас опет зовне
Наш командант и будући Краљу, -
Ако друкше узмогло не буде, -
Да последњу још водимо војну,
да све јужно Словенство се свије
Око наше Велике Србије.
-
Да ти певам и дању и ноћу
Све до мога суђенога дана,
И кроз песму да те, Марко, славим, -
Ал’ и туна кости да оставим.
Па кад Српство ода свију страна
Хита туна, к’о  свом Светом Гробу,
Где да види прошлост своју целу,
Да се њоме поноси и учи,
А мен’ да је поред цркве рака –
Тада ће ми земља бити лака!
-
Музо моја, моја верна друго,
На ти лиру, - лакше ми је сада,
Ако ми је срце пуно јада,
Што ми народ правде ради страда
И што и ја, од њег у даљини,
Бол болујем по овој планини,
Која нам је и сад’ у туђини
Још од оног кобног Видов-Дана
Од кад зјапи Косовска нам рана,
Која беше нешто залечена,
Ал’ не давно тешко повређена
Повређена, љуто позлеђена…
Али Бог ће ускоро да даде:
Да ће јој се само траг да знаде
И да нам се све испуне наде!

Видов-Дан, 1917. год.

Киреч-Ђој.