петак, 31. март 2017.

Д. Драгутиновић - Авалски епитаф

Авалски епитаф

Овде лежи Србин, понос рода свог,
коме име не зна нико осим Бог!
Овде лежн Србин, чедо српске мајке,
што је дом бранило па пало од хајке!”

Још никад Авалом није прошо неко
да се не прекрсти и да није клеко,
чим угледа спомен изнад рујног хума
где глас вечно пева Србијиних шума.

Безброј хумки лежи грудом Србиновом
на гробишту старом и на гробљу новом,
јер сва српска земља огромна је рака
где херојске кости скрива стопа свака.

Зато на тај бусен што незнанца узе
безброј српских мајки кануле су сузе,
и над мрвом земље где тај Србин снива
безброј српских сеја молитва се слива.

јер ту лежи Србин, симбол рода свог,
коме име не зна нико осим Бог.
За све пале које Српкиња задоји
овај вечни спомен на Авали стоји,


Д. Драгутиновић

Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’







четвртак, 30. март 2017.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Царска пратња

Царска пратња

Сањам годину стару: беше скрстила руке
и вечно склопила очи; Црни Орли се јате;
слушам брујање звона и марша посмртне звуке:
Они што Српство мрзе, мрца на гробље прате.

Спровод се некуда креће и свуда по крви гаца
а Црне Заставе многе сандук до гробља крише,
а народ огорчен свуда на њих камење баца:
“Иди Годино Црна! Никад не дошла више!...”

Пратња … Цареви. Свите… С пута склања се свако,
али са главе капу нико скидао није! …
На гробљу спустише мрца, ту се отвори пак’о;
хиљаду сотона црних из њег грнуше: “гди је?!”

Пођоше цареви тужни да њеном сандуку кроче
узеше Годину Стару, у гроб је спустише тада,
па на њом скрстише руке и сваки плакати поче:
“Збогом, о срећо наша! Што нас остави сада?!”

Гробари као гробари … посао свршили веће…
Кад црну Годину Стару и тешким плочама скрише,
Златно роди се сунце и Нова Година среће
свима без Дома што су и који у ропству бише.

Васкрс… Брујање звона. Химне одају звуке…
силне насташе битке: хуне порази прате,
а дивни Градови Српски у наше падају руке
и српске Заставе Свете на сваком дому се јате.



“На рекама Маћедонским”

 Д. М. Јефтовић-Полимац

 Војиште





Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре, племените кћери славног Албиона,
Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.





уторак, 21. март 2017.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Никад више!...

Никад више!...

Једном моје сунце сину,
Па ми зађе; другог нађе!
Мене моја срећа мину,
Дивни дани кратки бише!...
Све од тада, ни до сада,
Не нађох је никад више! …

Самоћа ми вазда збори:
“Умукнуће бојна јека
Логорски ће живот проћи
И тада ће из далека
Сваки своме дому доћи.
Неког сестра, неког мајка,
Неког верна љуба тражи,
Али тебе нико живи!
Само песма бол ти блажи…
О, па докле, докле тако
У црноме роју мисли
Проводити вече свако?...

Иди преко целог света
Пратиће те судба клета,
Али прво сунце нађи,
Ког облаци мутни скрише,
Свуда дођи, сав свет прођи:
Не нађе је никад више! …”

“На рекама Маћедонским”

Д. М. Јефтовић-Полимац

Војиште




Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре, племените кћери славног Албиона,
Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам на великом милосрђу благодари.


Војиште.                                                     Писац.





понедељак, 20. март 2017.

Мило Јововић - Ја сам Српче



Ја сам Српче

Ја сам Српче нек зна сваки,
Подоји ме српска мати;
Дичићу се тим именом
Јер се друкче не смем  звати.

Ја сам Српче од постанка
Цио свијет нека знаде,
Тим именом хоћу мрети
Пун утјехе, л’јепе наде.

Ја сам Српче од Косова,
Праунук сам Обилића;
И Лазара цара светог,
И славнијех Немањића.

Ја сам Српче, поносим се
Мога рода српске крви;
Гинут хоћу као што су
Прадједови моји први:

За крст часни и слободу,
За завичај и род мили,
То је моја дужност света:
Стат’ нап уту свакој сили.

У Бару, 1893.     Мило Јововић

Голуб бр. 17 и 18  






недеља, 19. март 2017.

Бранкo Аџемовић - Жрвањ

Жрвањ

Кад мисао крене уз ток прошлих дана
По неравно дугој живота ми стази,
Слапови се буде и звонко зашуме.
Тад сећања навру и лазе к’о сене
Вечери нечујно кад на земљу слази.

У једну се павит сливају и сплећу,
Прожиману искром милине и туге.
Ту радост и жалост једна другу срећу.
Пробуђени снови тад к’о блесци дуге
У трептају благом ничу и одлећу.

Пред замахом снажним природиног жрвња,
Што све неумитно растапа и меље
Ум трне и неми пред копреном тајне.
Напрегнуто стреме за сазнањем жеље,
Поглед помно блуди кроз висине сјајне.

И док поток своме утапању греде,
Лелујаву барку талас даље носи,
Ал’ не и сећања што никад не бледе.
И док моћна рука божанствено кује,
Мељавина жрвња све се јаче чује.

Грасин*)

*) БранкАџемовић

Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”