Васа Крстић - Шта да певам?

Шта да певам?

Шта да певам рец’те људи,

Да разгалим тугу,

И крај вина и крај жена,

Ту верну ми другу?

Кад се сетим слоге српске.

Сва ми крв се смути,

Срце, душа само пропаст,

Само јаде слути ...

Заборављам цвеће, шуме,

Па и љубав бајну,

Кад погледим сузним оком

Судбу нашу вајну ...

Па ипак би реко, коју,

(Перо не да мира...)

Дај да почнем са почетка

Животна нам вира:

Кад је Господ земљу ствар’о,

Беше воље благе,

Те се сети за Адама

Сапутнице драге.

Али Ева знамо, гризну

У јабуку знања

Те насташе брзо за њих

Часи покајања.

За тим дође синак Кајин,

После Авел млади,

Што се љутој свађи даше,

Једне овце ради.

Свађи даше, макар да су

Крвна браћа били,

Док их злоба не понесе

На осветни крили ...

Брат на брата руку диже

Аој судбо тужна,

Нећу даље; Тема ова,

Одвише је кужна ...

Нека пева, нека слави

Ком је славље дано,

Моје срце сувише је

Данас расплакано ...

Београд ...      Васа Крстић

"Босанска Вила" бр.18  1894.

Перо П. Бешевић - Три чаше

Три чаше

Напунимо чаше руменога вина,

И устан’мо сложно сви за сретан час,

Споменимо Творца горе у висина,

Па здравице чујмо, родољубни глас:

... Прва нек’ је чаша нам’јењена роду,

Живила нам љубав, ... живјео нам род,

Живили нам борци што нас мети воду,

И златноме циљу управљају брод.

... Зато браћо драга, соколови сиви

 Наздравимо Српству да нам оно живи;

— Живила нам слога и јуначки род !

Доста бјеше туге, .. доста бјеше јада,

Убришимо сузе, .. одбацимо вај,

Нек’ нам снажи груди златокрила нада,

и неслози нашој освануће крај ;

... Друга нек’ је чаша нам’јењена с тога,

Оном’ који мрзи сваке злобе чин,

Живио нам сваки, који брата свога

Врелом душом љуби, ... то је прави син!

... За то браћо драга, соколови сиви,

Наздравимо томе,... Бог нек’ тога живи,

Живила нам слога и јуначки син !

Ускликнимо сада сред весела збора,

Нек заори славе урнебесни јек;

Боже нам поживи сваког добротвора,

Спомињ’о им дјела педесети в’јек!

... Трећа нек’ је чаша намјењена ова,

Сваком, који чува просвјете нам храм,

— Школа ће нам дати правије’ синова,

Родољуба тврдих као станац кам!

... За то браћо драга, соколови сиви,

Добротвору слава !... Бог нека га живи,

— Живио нам рода сваки добротвор.

Спљет        Перо П. Бешевић

"Босанска Вила"  бр. 17  1894.

Стево П. Бешевић - Пошљедња пјесма

Пошљедња пјесма

Тамо гдје је небо плаво,

Кршне Боке загрлило кам,

Тамо ја сам љубећи познаво:

Како грије дјевојачки плам.

Тамо, ... тамо, гдје небеса често.

У валове свој хитају гром;

... Ту крај мора ја сам им’о престо,

И на њему царовао с њом.

Наших златних круна свјетлуцање,

Јасно беше као мајски дан,

Круне бјеху вјера и уздање, ...

... А шта сада ?... прође све ко сан!

Је ли тако?... тебе пита ево,

Задње пјесме недопјеван јад;

... Знам шапнућеш: „истину је пјево,

Тако беше, али није сад“.

У осами кад ушчиташ ово,

Знаћеш да сам јоште ево жив;

Ал’ гле како свако дрхће слово:

И проклиње оног, ко је крив!

Спљет        Ст. П. Бешевић

"Босанска Вила" бр. 9 1894

Илија Хајдуковић - Град Оцињ

Град Оцињ

Диван ли си стари граде,

У том красном положају:

Сиње море и планине

С дв’је те стране окружају.

Од истока поља, гора,

С маслинадом те се вије

Од запада слано море

У сами ти бедем бије.

Можура се уз те пружа

Та висока зелен-гора,

Те зафаћа од Бојане

До Јадранског сињег мора.

Кад настану зла времена

Од мећаве и снијега,

У тебе је исто љето

Ка’ сред дана Ивањега.

О Савину зимном дану

У тебе је све зелено,

Ка’ у мају мирисноме

Свако поље окићено.

У теб’ има свако биље

Што га земља родит’ може;

О, како си лијеп, красан,

Дивно ли те створи Боже!

Та љепши си од Напуља

А питомиј’ од Мисира,

Име твоје проноси се

У све краје од свемира.

И не би ти наша’ пара

Од Стамбола на све стране;

То ће рећи свако живи

Ко ти види окејане.

Имаш море у ширину

И на њему сто бродова,

Који с’ бјеле и шетају

Као јато галебова.

По педесет, једанак се

Из заљева твога крене,

Све галија Оцискија

Које но су ту грађене.

Па се шире по свијету

И пристају у све луке,

Разносећи трговину

Од различне сваке руке.

Ти се дичиш са љепотом

И са воћем сваке врсте,

Али имаш и махану:

Држиш људе — те с не крсте!

А друге ти мане нема

На овоме земном шару;

За то нек је Фала твоја,

И твојему господару!

Илија Хајдуковић

Цетиње 1. марта 1889.

“Босанска Вила” бр.10   1889.

Салих Казазовић - У гају

У гају

Тамо, тамо, гдје кривуда

Сребрен поток низ стрмину

Гај се стере ширећ њедра

И у њима чар, милину.

Уеред гаја, рајског чара

Пољана се једна шири

У њој шарно цв’јеће цвјета

Повјетарац благи пири.

Сред пољане милоцватне

Језерце се плаво блиста

Око њега дивне липе

Шире гране пуне листа.

Кад наступи поноћ тиха

Из језерца, блага мила

Пуна миља, пуна чара

Укаже се бајна вила.

У руци јој дрхћу гусле,

А из груди гласак звони,

Па пролама гроб-тишину

Мир поноћни звуком гони.

Она пјева роду своме

Робу тужном, робу сјетном,

Што с’ над њиме поноћ шири

У простору тихом, љетном.

Стани вило Равијојло,

Да у часу сада томе

И ја пјевнем и одланем

Успламћелом срцу своме!

Салих Казазовић

“Босанска Вила” бр. 6 1891.

Риза-бег Капетановић - У осами

У осами

У пустињи, гдје но оро

Своје гн’jездо вије,

Гдје но хајдук по пећини

 С дружином се крије.

Вита јела гдје се вије

Небу под облаке,

Која најпре жарког сунца

Дочекује зраке;

Гдје потоци милим гласом

Низ брежеуљке шуме,

Гдје се виле посестриме

Између се куме.

Колиба се једна види

Кроз дрвеће густо,

А око ње никог нема

Ко да је све пусто.

Јасенови и борови

Вpx ње гране шире,

А шарени гуштерови

Испод ст’јена вире.

Гласа једног не мо’ш чути

Нигдје никог није,

Beћ’ што само кад и када

Мрки вук завије.

У калиби кћи горштака

Као горска вила,

Око једне само руже

Руке је савила.

Оца, мајке, браћe, сeje,

Ниђе никог нема,

Само једна стара баба

У буџаку др’jема.

А дјевојки ко дан добар

Добра и ваљана,

Јер таку је одгојила

Њена добра нана.

Бадем — очи прекривају

Трепавице вране,

Плаве косе мотају се

О ружине гране.

Зажарено бјело лице

Као мира рујна,

А кроз лишће — румен руже

Bиpe њедра бујна.

Hи за какву не зна тугу

Hи за какве јаде,

Око своје само руке

Што радити знаде.

Заљева је хладном водом

С њом се само дружи,

Ништа нема што би могло

Наудити ружи;

Oгpћe је меком земљом

Исправља јој гране,

Чим изађе жарко сунце

Одмах је огране.

Јасним гласом уз њу пјева

„Расти ружо расти,

У теби су само једној

Мога срца сласти.“

Риза-бег Капетановић*)

*) Ово је син познатог српског књижевника Мехмед-бега Капетановића. Ми га радосно поздрављамо на овоме путу     — желећи му среће и успјеха!

                                                                 Уред.

“Босанска Вила”  бр. 10  1890.