Вид В. Вукасовић - Пјеснику Алекси

Пјеснику Алекси

Ево сам се подмладио, брате,

Јербо пјесник никада не стара;

Сад му цв’јеће а сад трње цвате,

Пјесник ти је без варке и квара.

Он поштено срдашце отвара,

Па нека га све невоље прате,

Нити лаже, нити се удвара,

Јер на св’јету нема праве плате….

Мој Алекса, рђаво је доба,

Све је чемер, ненавист и злоба,

Само пјесма, потиштена, пуста,

Јесте усклик из божијех уста,

Она слави јадника и роба,

Подиже га и мртва из гроба!

На Илиџи, мјесеца јула 1902.

Вид В. Вукасовић

Босанска Вила бр.  14-15   1902