петак, 31. јул 2015.

Јован Ђ. Зорић - Новак Рамов



Новак Рамов

Знате л’  једну земљу опјевану
Због њезине славе и јунака?
Из те земље на свакоју страну
Чу се име Рамова Новака.

Сури оро на облаку
Има царство у висини,
А царство је том јунаку
На литици у планини.

Ту држећи јатагана љута –
Вјерна друга, пратиоца мила –
Чека јунак на сред друма-пута,
Да душманска туд нагрне сила.

А кад бојна тама пане,
Јурне јунак на јунака,
Нема тога, ко да стане
На бојишту пред Новака.

Куд он креће, у гомилу збија,
Десном руком дивна чуда твори,
Оба крила душманину свија,
Само тако лав се љути бори.

А ако ли од свуд грне
Душманина сила љута:
С јатаганом соко срнê
И прокрчи себи пута.

Колико је у години дана,
У толико био је бојева,
Тридесет је добио мегдана,
Гдје крв тече и јатаган с’јева.

О соколе, Црногорче,
Не ће ти се слава скрити,
У твом роду, челик-борче,
Вјечан ће ти спомен бити!

А дође ли опет страшна војна,
Тама пане и душман поврви:
У сред крвце и крешева бôјна
Рамов Новак биће понајпрви.

У Сарајеву, 24/XI.  1899      Јован Ђ. Зорић



Босанска Вила бр. 19   1901







среда, 29. јул 2015.

Ђуро Перовић - Бранку Радичевићу


                           


Бранку Радичевићу

“Много тео, много започео,
Час умрли њега је помео”

Поред свега што одрасте
У далеке туђе краје,
Поносита равна Зета,
Бранко, твоја родбина је!
И ако је ниси глед’о,
Ал’  си ипак њено чедо.

Чедо Зете, - која Српству
Изодавна свега дава ….
Понајвише јуначкијех
И високих мудрих глава;
И ако је била пала,
Ал’   је опет процвјетала.

Књаз Никола мачем бојним
Њу подиже и избави,
И к’о  златну јабуку је
Под орловска крила сави;
Да ју љуби, да ју грли,
Избавитељ њезин врли.

Непрекидно сјећа’  си се
Српских мука, уздисаја,
Које но си уза лиру
Звучну твоју нам’  набраја;
И с туђинског краја тога,
Слао жеље срца свога.

Тужним срцем ређа’  си нам
Све те патње и невоље,
Што Србинство задесише
На Косовско клето поље;
Жалосну си пјесму вио,
А уз пјесму сузе лио.

Пјева’  си нам више пута
Српску славу и јунаке,
Витешка им дјела диза’
Чак под небо у облаке; -
Славећ’  тако Српство мило,
Срцу ј’  твоме лакше било.

Чешће си се, Брнко, сјећа,
И поносног овог стјења,
Ког’  у круну српску стави
Мјесто драгог тог камења;
Кличућ’  громко на сва уста:
“Црна Горо, жељо пуста!”

Велике су тежње твоје
За Србинство, Бранко, биле;
Али заман, - још се нису
Наш славују, испуниле.
Са Његушем ти си први,
Који правцем правим врви. –

Бог ће дати те ће и тај
Златни часак наступити,
Када ће се Српство ц’јело
У једноме колу вити ;
Једном душом дисат’  само,
Кличућ:”Ко је Србин, - амо!”

А до тада отпочивај
У тај дивни српски крај,
Име ће ти вјечно живјет
У народу српском, знај!

Цетиње, на св. оца Николаја  1890

Ђуро Перовић


Грлица  1891







уторак, 28. јул 2015.

Дедо Машњић - Смрт Смајил-аге Ченгића

Смрт  Смајил-аге Ченгића

Пјевао уз гусле Дедо Машњић у Гацку

Књигу пише Ђоко Маловићу,
С каменије’  Дужи из Дробњака,
Па је спрема Гацку широкоме,
А на руке Ченгић Смајил-аги.
“Господаре, Ченгић Смајил-аг,
Ето теби књиге шаровите,
Добро гледај, што ти књига каже!
Господаре, Ченгић Смајил-ага!
Јеси л’  чуо што се урадило,
Ђе с’  одметну сва дробњачка раја?
Одметнуше три дробњачка кнеза,
Сва три ћу ти по имену казат:                                           
Једно ти је Караџићу Шујо,
А друго је Дамјановић Мирко,
А треће је Церовић Новица;
Јер су скоро на Цетињу били,
Те се моле Петровић владици,
А ишту му ловни Црногорци,
Не би ли ти изгубили главу!
Вет чу ли ме, мили господаре :
Да си брже у Дробњаке амо !
Немој водит’  калабалук војске,
Вет твојије’  триста харачлија,
Којијех  је обикнула раја ! ”
А кад књига Гацку долазила,
А на руке Ченгић Смајил-аги,
А кад ага књигу прегледао,
Велики га јади зајадише;
Од јада га забољела глава,
На свилен се јастук наслонио.
Па дофати дивит и хартије,
Па шарену књигу начинио,
Па је спрема до Мостара града,
Али паши, силну Сточевићу.
“ Али-паша, силни господаре!
Ето теби књиге шаровите.
Је си л’  чуо, шта се урадило,
Ђе с’  одметну сва дробњачка раја?
Одметнуше три дробњачка кнеза,
Сва три ћу ти по имену казат:
Једно ти је Караџићу Шујо,
Друго ти је Дамјановић Мирко,
А треће је Церовић Новица.
Вет молим те, мили господаре,
Спреми мени миралаја сина,
И за њиме неколико војске,
Мало војске друга шес’   стотина,
И спреми ми хране и џебане,
И спреми ми на тесте фишека!
А немој се пашо препадати,
Да ћу ти га водит’  у Дробњаке!
Нек’  остане у Липнику моме,
Нек разапне црвена чадора,
Па нек своје буљубаше спрема,
До на Равно, зелену планину;
Нек’ му пукну танке кубурлије,
Нека раја страха заузима.
Јер се јада бојим великога,
Дробњаци ће мито оправити,
Па ми могу с леђа ударити,
Па ми могу главу изгубити.
А ја идем право у Дробњаке
Су мојоје триста харачлија!”
Па је другу књигу начинио,
Па је спрема до Нишића града,
А на руке Ахмету Бауку.
“ Мој Ахмете, моја буљубашо!
Ти покупи стотину Нишића,
Па их води, сине, у Дробњаке,
Да Дробњаке тевдиш  учинимо,
Да купимо гроше и хараче;
А кад биде до Новије’  Села,
Нек’  ти пукну танке кубурлије,
Нека раја страха заузима!
И мене ћеш у Дробњаку наћи”.
Па је трећу књигу начинио,
Па је спрема Колашину граду,
А на руке бегу Мушевићу.
“Мушевићу, мој соколовићу!
Ти покупи силовиту војску,
Па је води, беже, у Дробњаке!
Кад  изведеш на Шаране војску,
Нек ти пукну танке кубурлије,
Нека раја страха заузима!
И мене ћеш у Дробњаку наћи,
Да Дробњаке тевдиш учинимо,
Да купимо гроше и хараче”.
Док ето ти миралаја млада,
Ђе он води друга шес’  стотина,
Бубњи бију, а свирале свире.
А кад дође у Липника равна,
А под кулу Ченгић Смајил-аге,
Па је црвен чадор разапео.
Опази га Ченгић Смајил-ага,
Па он њему под чадора дође.
Шире руке и лице се љубе,
Питају се за јунацко здравље.
Па ј’  отолен ага полазио,
Он уђаха ата брњатаста,
И поведе триста харачлија.
Док он сиђе Пиви каловитој,
Па је први конак учинио,
Код онога зенђил намастира,
У онога стара игумана –
Ту је тежак зулум порадио.
Па у јутру ага уранио,
Па је  своју војску окренуо
Про Драгаја, зелене планине,
Док он дође на камене Дужи,
До под кулу Ђока Маловића.
Опази га Ђоко Маловићу,
Па он срете агу Смајил-агу,
Руке шире, у лице се љубе,
Па га узе за бијелу руку,
Па г’  одведе на бијелу кулу,
А да пију пива свакојака.
Глас до гласа, хабер д хабера,
Докле хабер у Петницу дође,
У Петницу и у Комарницу.
То зачуо Караџићу Шујо,
Па уђаха својега дорина,
Па он право у Тушину сиђе,
У Тушину, Новичиној кули,
Па ту Мирка и Новицу нађе,
Све им што је и како је каже,
Ђе је дош’о Ченгић Смајил-ага.
А вели му Церовић Новица:
“Побратиме Караџићу Шујо!
Кад би мене стио послушати,
Да уђашеш својега дорина,
И да узмеш неколико друга,
Да ти одеш на камене Дужи,
И до куле Ђока Маловића.
Питаће те ага Смајил-ага:
“Копиљане, Караџићу Шујо!
Камо теби Мирко и Новица?”
Ти ћеш њему говорити Шујо:
Господаре, Ченгић Смајил-ага,
Ено ниха оба у Тушини,
На бијелој Новичиној кули!
Ми смо хабер прифатили за те,
Да си, ага, дошо у Дробњаке.
Спремио ме Мирко и Новица,
Неш ли, ага, на Мљетичак доћи,
Ту ћеш Мирка и Новицу наћи,
Донијеће гроше и хараче,
И ту ће ти конак зготовити.”
А кад зачу Караџићу Шујо,
Он уђаха својега дорина,
И он узе неколико друга,
Па он оде на камене Дужи,
А под кулу Ђока Маловића
Па разјаха својега дорина,
-То бијаше ноћи по јацији,
Уз бијелу кулу загазио.
А кад дође одаји пред врата,
Па прислуша нешто у одају,
А кад шједи Ченгић Смајил-ага,
Код оџака чибук опружио,
С друге стране Маловићу Ђоко –
Пију кахву, разговарају се.
А пита га Ченгић Смајил-ага:
“Сад шта ћемо Ђоко од Дробњака?”
А вели ум Ђоко Маловићу:
“ Господаре, Ченгић Смајил-ага!
Кад би мене стио послушати,
Да добавиш попа Головића,
Па га узми за бијелу руку,
А прифати челикли наџака,
Па му саспи кости у мјешину!
Па ти пушћи попа Головића,
А уфати Караџића Шуја,
Па му одбиј од хрбата месо;
Па ти пушћи Караџића Шуја,
А уфати Дамјановић Мирка,
Па ум одбиј од хрбата месо!
Па ти пушћи Дамјановић Мирка,
А уфати Церовић Новицу,
Новицу ћеш на колац набити,
У Тушину под бијелом кулом!
Онда ће ти приступити раја,
И донијет гроше и хараче.”
Све то слуша Караџићу Шујо.
Онда Шујо отворио врата,
Па агиној полетио руци,
Па га љуби у бијелу руку.
А вели ум Ченгић Смајил-ага
“Ђе си Шујо, очигледна курво!
А камо ти Мирко и Новица?
А вели му Караџићу Шујо:
“ Господаре Ченгић Смајил-ага!
Ја нијесам очигледна курва,
Но је курва Маловићу Ђоко,
Који лаже, а куне се криво,
А пањка ти од Дробњака рају,
А мене су теби оправили,
Неш ли ага на Мљетичак доћи.
Ту ћеш Мирка и Новицу наћи,
Ту ћемо ти ага донијети,
Донијети гроше и хараче;
Ту ћемо ти конак зготовити”.
А вели ум ага Смаил-ага:
“Копиљане Караџићу Шујо,
Ево теби моју вјеру давам,
Те не нађох Мирка и Новицу,
Пошјећу ти са рамена главу!”
А вели му Караџићу Шујо:
“ Ево мене баш у твоје руке,
Па ти ради, што је теби драго!”
Па одален уђаха дорина,
Па он сиђе у Тушину равну,
У Тушину Новичиној кули,
Туда Мирка и Новицу нађе,
Па им каже шта је и како је.
А вели му Церовић Новица:
“Побратиме, Караџићу Шујо,
А  ја волим мушки погинути,
Него тешки зулум поднијети!
Вет чу ли ме мили побратиме:
Опет хајде на Мљетичак, побро,
Ту ћеш наћи попа Головића,
Па ћет’  аги конак зготовити!”
Кад свануло а грануло сунце,
Док пукоше пушке у планину,
Док ето ти аге Смајил-аге.
А кад ага на Мљетичак дође,
Ту црвени чадор разапео;
Па он свога буљубашу спреми,
И даде му стотину пандура,
Да му кланац од Тушине чува,
И да гледа Новичиној кули.
Кад је било ноћи по јацији,
Док ето ти младе попадије
Под чадоре Ченгић Смајил-аге.
“Господаре Ченгић Смајил-ага,
Са’  ће теби Власи ударити!”
А вели јој ага Смајил-ага :
“ Лажеш кујо ! “ па  јој сује мајку,
Па ишћера младу попадију.
Љуто пишти попадија млада:
“ Е нека те ага Смајил-ага,
Новица ти посјекао главу!”
Док упаде млади буљубаша,
Што му кланац од Тушине чува:
“Господаре Ченгић Смајил-ага,
Јаши коња, изгубио главу,
Са’  ће теби Власи ударити!”
А вели му ага Смајил-ага :
“Лажеш кучко!” па му сује мајку,
Он ишћера свога буљубашу.
А вели му Караџићу Шујо:
“Вјеруј мени ага Смајил-ага!”
А кад зачу ага Смајил-ага,
Па га пљусну руком по плећима,
Напуни му у ћесу духана,
Даде њему на тесте фишека,
И даде му педесет пандура,
Да му кланац од Тушине чува,
И да гледа Новичиној кули.
А кад Шујо дође под Ивицу,
Под Ивицу, зелену планину,
Ту он нађе Мирка и Новицу,
Они воде три хиљаде војске.
Кад  ’но добро зора бијељаше,
А данак се с ноћи дијељаше,
Док небеске муње загрмјеше,
На куршуму чадор разнесоше.
А кад зачу ага Смајил-ага,
Па докопа двије пушке мале,
Па испаде чадору на врата,
Па пушкама живу ватру дава,
Па их обје на ледину баци.
За оштру се прифатио ћорду,
А дозива Карамана Ибра:
“Брже ата, пас ти греба мајку!”
Па у Влахе јуриш учинио.
А љута га угледала гуја,
Од Дробњака Церовић Новица,
Те он уби агу Смајил-агу;
Пошјече га Дамјановић Мирко.

Забиљежио: Ст. Р. Делић

Босанска Вила бр. 6-7    1901