Ђ. Перовић - Рањеник

Рањеник

Из боја се љутог враћа

Рањен јунак један;

Сустао је, снаге нема,

Једва краче бједан!

Прса су му турска танад

Испрошијевала;

Десница му — рука снажна,

На мегдан остала.

А лијевом пригрлио

Бистра џефердара;

Па све љуби, па све грли,

Бранитеља стара.

Крвца лопи на све стране

Снага малаксава,

Посљедњи се часак ето

Веће приближава.

У даљини спазио је

Гдје се њешто б’јели?

Па све хита да ту душом

Својом се под’јели.

Иде, иде, ал’ све мисли

Шта ће оно бити?

Гдје се мисли душом својом

Јунак опростити.

И ето га, ето, сада

Већ на мјесто стиже?

Видје плочу над којом се

Боо крстић диже.

Са које се блистијаху

Слова позлаћена;

Прошапута: „Ко почива,

Боже, овођена?!”

Приђе ближе плочи хладној

Па је загледива,

Златна слова на њој чита

А сузе пролива.

Од радости? — не од туге

Што с’ душом раздваја,

Већ што видје да је рака

Пивјанина Баја.

На кољена пред њом клече

Па је љубит’ стаде;

А подвикну: „Боже благи?

Срећан ли сам саде!

Што ће моје гр’јешне кости

Починути овђе?

До костију јуначкијех

Пивског војсковође.”

Јоште хтједе да говори..........

Али душа оде,

Тјело оста уз гробницу

Баја војеводе.

Ђ. Перовић

"Нова Зета" Цетиње бр. 3  1889.