Мило Јововић - Глоса

 

 Мило Јововић

Глоса

 

Црногорче, царе мали,

Ко те овће још не хвали?

Мачем бијеш, мачем сјечеш,

Мачем себи благо течеш.

 

Бранко Радичевић

 

 

Ти у ови камен голи

Борио си с’ од вјекова,

Живот даде, крвцу проли,

Не хтје примит стег окова.

Да како те не би звали:

Црногорче царе мали.

 

Противника сила клета,

Испред твога мача гине;

Љубав к роду, вјера света

Уздиже те у висине;

А пушка ти к’о гром пали:

Ко те овђе још не хвали?

 

Ђе удара твоје копље,

Не лиши се душман јада,

К’о пред вјетром лако снопље

Преза, гине, мртав пада.

Бјеж’ с огњишта њему речеш:

Мачем бијеш, мачем сјечеш.

 

Не даш туђем твоје ништа,

Пратиш твоју стару славу,

Са твог прага и огњишта

Поносито дижеш главу.

Напред гледаш, ступат ђе ћеш:

Мачем себи благо течеш.

 

Мило Јововић

Митар И. Дрeцун - Бог и пјесник

Бог и пјесник

(Гатка с чешког)

 

Из прастарог златног доба,

Кад богови са људима

Дружаху се, пјесма ова

Поријекло своје има.

 

У част Зевса, громовника,

Неки пјесник из Атине

Спјевао је дивну химну,

Пуну сваке величине.

 

Зевс, усхићен славопојем,

Част ријеши да награди:

Силан caђе на крај мора,

Гдје сјеђаше пјесник млади.

 

Кад пред собом пјесник виђе

Неба, земље господара,

Препаде се, ал’ громовник

Њему благо проговара:

 

„Моје силе, моје славе

Достојну си пјесму спјева,

Стога ћу ти поклонити

И што не би сам захтјева“ –

 

„Твојој р’јечи драж и силу

Одсада ћу такву дати,

Да ће море, кад је чује,

Своје вале устављати!“

 

Облаци ће на небу се

Устављати, да је чују —

Сунце, мјесец, јасне зв’jезде

С дивљењем ће да је штују.

 

„Твојој р’јечи драж и силу

Одсада ћу такву дати,

Да ће људи за пјесму ти

Бисер, злато, поклањати!”

 

„Дражи, силе пјесме твоје

Биће тако цијењене,

Да ће за њу душе, тјела

Најљепше ти нудит жене,“ —

 

„Ц’јелог в’јека богат, силан,

У обиљу сваке среће,

Уживаћеш, да ти равна

На свој земљи бити неће!“...

 

„Таква блага — пјесник рече –

Достојна су руке твоје,

А заслуга за њих нема

Смртни човјек, ка ја што је “

 

„Ја сам богат, велик, срећан,

На свијету ништа више

Нема, оче, за чим душа

Грешна моја сад уздише!”

 

Зачуди се бог богова,

Па ће рећи ка из шале:

“Честе боре, чедо туге

Чело су ти избраздале.“

 

„Прах тешкога путовања

Покријева плећи твоје,

А уста ти без осмјеха,

Укочена ка лед стоје.“

 

„Бескућник си, као тица,

Којој ватра гњездо спали;

А усамљен, ка глог горски,

Што с на судбу вјечно жали.“

 

„Штап путнички у рукама

Једино је благо твоје:

Ништа немаш, а одбијаш

Оволике даре моје !" —

 

„Имам једно женско срце,

Што ме радо ослушкује,

Драже ми је од свих блага,

Што их смртни заслужује!”

 

Смијући се бог богова,

На раме му руку стави,

Па му рече: „што би онда

Да те срце то остави?” —

 

„Моћни творче, ако би ми

Љубав њену закратио,

Ја те молим да би одма

И мој живот угасио!“

 

У шипрагу оближњему

Сатир у хлад сједијаше,

И с пјесником бог богова

Што говори, све слушаше.

 

Па ће рећи: „Оче Зевсе,

Мјесто смрти твоја сила

Нек му даде другу жену,

Да га тргне из лудила!”

 

Митар И. Дрeцун

 

Ђуро Шпадијер - Сусрет владара

 

Сусрет владара

 

Кличе Дунав и Марица,

Пљеска Тара и Рибница,

Пoje Ловћен са Балканом, -

Од ратара до владара, -  

Два народа браством стара

Радују се дочеканом

Срећном дану, - када цвјета

Жеља давна - њина мета.

 

Гдје слобода златна цвјета,

Независност српска света,

Гдје народна миса’ ниче,

Гдје се правда вјечно блиста,

Гдје но влада душа чиста,

Ту Те жеља давна кличе,

С којом радо брат Те прима,

Књаже, дико Бугарима!

 

Фердинанде, дични Књаже!

Стјење наше нек’ Ти каже:

Црногорских храброст тића,

Вјеру, наду; куд се вије,

А што чува, на чем бдије

Сиви ор’о Петровића,

Гдје почива, и гдје гледи,

На каквоме трону сједи.

 

Кад ти горе све изброје,

Отвориће чари своје;

Ал’ би повјест дуга била,

Само једно, казат’ мoгy:

Не лећеше душе к Богу, -

Кад се крвца на њих лила, -

Нит’ милије, нит’ чистије,

Него са њих, нит храбрије.

 

Сва та чар Те данас ср’јета,

Независност српска света,

Братска љубав од свих срца,

Храброст, понос ових гора,

Црне Горе исток, зора,

Мученика палих крвца,

Веза света, веза стара –

Братски пољуб Господара.

 

Цетиње, 26. Јула, 1898.

 

Ђуро Шпадијер

 

Божо Милатовић - Оногошту

Оногошту

 

Док те Стамбол упијаше

У бoгaтo cвoјe њедро,

Чecтo пута изнад тебе

Скриваше се Небо ведро.

 

Често пута магла праха

Покриваше твоја поља;

Чeстo пута Дуга бојна

Тутњијаше од покоља.

 

Сваког дана око тебе

Виjaxy се бојне чете,

С врућом жељом, да крв лију

И Косово да освете.

 

Са страхом си и ишчекиво

Кад ће с крвљу мркнут вече,

Нож хајдучки да крв проспe,

И низ крше да потече.

 

Ал ипак си јунак био!

Вазда вјеран своме цару.

Кроз крв људску газио си

К Подгорици, и к Мостару.

 

Ал када те Змај Ловћенски

ІІод висока крила стави

Отимања, љуте борбе

И крв људску заустави.

 

Сједини те с Црном Гором

Да набрајаш срећне дане;

И да муку заборављаш,

Умор тешки и магдане.

 

Насели те с јунацима

И пољепша твоја поља;

Планине ти починуше

Од мегдана и покоља.

Изнова ти сунце сину!...

Благодари Богу творцу

И огњеном Змају љутом

Књаз Николи, Црногорцу

 

Он ти лице сјајно даде.

Обасу те са просветом,

Гутембергов изум пружи,

И украси с’ црквом светом.

 

То нека ти замијени

Пeт вjeкoвнe ноћи црне

Срећан ми је сваки, ком се

Као теби сунце врне….

 

Знаш како је горко било

Подносити оков тешки!

Па зад браћи пружи руке,

Покажи се брат витешки.

 

Да се с новог Невесиња

Гласитога твога листа,

Славној замљи Херцеговој

Нова слава сад заблиста.

 

Да пробуди моћ витешку

Међ синове земље ове,

Да сви буду Обилићи

Сломит јарам и окове!

 

М. Острог, 15. маја.

 

Божо Милатовић