петак, 08. децембар 2017.

Милош Видаковић - Смрт Краљевића Марка



Смрт Краљевића Марка

Не уступај више Арапијо љута,
Удовице турска црни вео скидај,
Страшни Мусо куле по приморју зидај
И подижи танка вешала крај пута.

Јер не има више страшнијег од лава
С међедином тешком преко снажних леђа
На бедеме куле, тамне што наређа
Небројено турских лубања и глава.

Ономадне када јахаше сред гора
У кладенцу воде своју старост спази,
По коси му снежни попанули мрази
И по лицу много светлости и бора.

О, да ли су ово очи оне јасне
Што некада стреле до небеса слаху,
Сада болно дрхћу у суморном страху
И у њима светлост замире и гасне.

О, да ли су ово руке што у лету
Дохваћаху копља, железне и моћне
Зашто сада тако дрхћу беспомоћне
И тресу се крхко при сваком покрету.

О, да ли су ово плећи несавладне,
Што дизаху ласно волове и рала,
Прозукла им снага некдања и пала
Под теретом дана и старости јадне.

И видевши затим где уморно клеца
Шарац веран друг му, омршалих сапи
Марко стари јунак, несрећно завапи,
И, стидно је рећи, започе да јеца.

Започе да јеца седи Марко када
Спази ругло судбе. И ту у самоћи
До три бела дана и три мутне ноћи
Грцаше од бола, жалости и јада.

Тако умре. – Певај Арапијо љута,
Удовице црну шамију сад скидај
Страшни Муса, куле по приморју зидај
И слободно дижи вешала крај пута.

Милош Видаковић “Царски сонети”








Нема коментара:

Постави коментар