уторак, 25. април 2017.

Ђ. М. Деликладић - Палим јунацима

Палим јунацима

Соколи наши без страха и мана,
Што сте знали пасти у одсудном часу,
Знани и незнани са свих наших страна,
Ви исписте пехар што вам Усуд насу.

Отмени и дивни к’о  ритери стари
Ви сте храбро ишли испред своји чета
Устукнули нисте ни кад су Татари
Парали вам груди врхом бајонета.

Ви сте данак дали у сопственој крви
И достојно пали редом, сви к’о  први
И потомство знаће вечно да вас хвали

Тако је и Христос на Голготи пао
Жртвујући себе, своју крв је дао
Он је велик страдо рад ситних и мали?


Ђ. М. Деликладић

“Ратни записи”  илустровани књижевни часопис  бр. 5 1915.




Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Црна река

Црна река

На бојишту ров до рова,
До ратника ратник мучи,
А поред њих Река Црна
Скаче, пени, шуми, хучи ….

И све што су дому ближе
Све им Црна шуми јаче,
Да не чују како њина
Поробљена земља плаче! …



“На рекама Маћедонским”

Димитрије М. Јефтовић-Полимац






Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре, племените кћери славног Албиона,
Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.





недеља, 23. април 2017.

Војислав Ј. Илић Млађи - Поздрав пролећа тобџијама



Поздрав пролећа тобџијама

Огорчена битка. Из центра се чује
“Так – так!” митраљеза. С крајњег десног крила
Маскирана нешто, батерија бљује
Смртоносну тучу тешких пројектила.

Тобџије се црне од дима и гари…
А земља се тресе од сложних плотуна…
“Дај још кугла!”- чу се. Један ратник стари
Тад приклену доле, у ров, испод жбуна.

Ал’ кад, потом, уста весело осмехнут,
Од детињске среће засја му се лице;
Гле, заједно с куглом, држ’о  је у руци
Случајно откинут цвет од љубичице!...


Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 






субота, 22. април 2017.

Дунавска дивизија улази у Београд 1918.

Дунавска дивизија прва je ушла у ослобођени Београд
1. новембра 1918. године. Био je то величанствени дочек и
права ратна парада када се на окићеним коњима појавише
Врховни командант са штабом и дуге колоне ратника са шлемовима запеваше песму:

Чика Пера јаше коња бела,
За њим иде Америка цела.

— Живела српска војска!. . . Живели ослободиоци!. . .
— проламају се усклици грађана, засипајући цвећем војнике и китећи их пешкирима као лентама.

И тада je непознати песник излио своја
осећања и сачинио ову песму:

Јутрос ме je сјај небеса гано
Шум сам чуо танковрхих јела,
Пршти небо сунцем раздрагано
Мирис струји јоргована бела.
Сури орли Шумадију криле,
Ha Јастрепцу коло воде виле.

Откуд славље? Откуд песма ова?
Радост певај, лиро моја сетна;
Eнo иду деца из далека,
Па их мајка очекује сретна.
Млади, силни као бор до бора,
Лете тићи са Јонскога мора

Лепршају барјаци над њима,
Бојни мачи о бедру им звече,
Окићени победним венцима
Старих борби — њине трубе јече.
A песма им грми гором стравно
Oj, Мораво, наше село равно.

Певај, мајко, испред чета ових
И горе ће задрхтат од страха,
Биће јава твоји свети снови
Пуца гора од пушчана праха.
Oj, Србијо, мајко моја мила,
Бићеш опет што си некад била!


Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”






петак, 21. април 2017.

Влада Јовановић - Македонијо!

Македонијо!


У вези с написом “Проблем Македоније” од др. Часлава Никитовића, објављујемо и песму “Македонијо” коју je спевао, у пророчком надахнућу, наш песник Влада Јовановић пре но што je та област била ослобођена од Турака. Taj песнички сан В. Јовановића био je остварен 1912-13. године. Ta колевка српске прошлости, међутим, отргнута je поново из српске целине. Њој ову песму шаљемо:

И ти си била некада славна —
Друга ти земља не беше равна!
Твоја се слава no свету вила —
И ти си некад поносна била!
Весо се поклич пo теби вио
Македонијо!

Ти си споменик словенске славе.
Ти си још сведок борбе крваве,
У коју Српство из Бојке стиже,
Па дичну тврђу Србицу диже,
Очајно бој се пo теби био,
Македонијо!

Ти беше тежња Немање славног
Из оног доба дичног и давног,
Кад су се Срби у својој сили,
Још за јединство своје борили,
Кад се стег српски поносно вио
Македонијо!

У теби Душан задоби славу,
И стави себи круну на главу;
У теби беше Душанов престо
Скопље му беше престоно место.
Ту je и закон Србин добио
Македонијо!

Ти беше алем цара Душана;
Ти беше земља Југа Богдана
У теби Хреља задоби крила —
Ta ти си некад на гласу била;
Весо се поклич no теби вио
Македонијо!

У теби беше Момчило славни
Koг памти песма из доба давни’;
У теби Прељуб витешки влада;
У теби беше сила и нада —
Beco се поклич пo теби вио
Македонијо!

Велес je негда друкчије сјао,
Кад je Оливер њиме владао,
A Солун беше страх за Турчина,
Са бојне славе болног Дојчина,
Ta и Серез je друкчији био,
Македонијо!

Бијаше варош дична и мила —
Ту je царица српска седила.
Душана Силног љуба Јелена . . .
Дичнија беше чак и Водена —
И њен je понос друкчији био
Македонијо!

Ти некад сјаше ко сунце јарко
У теби беше Краљевић Марко,
У теби песма витешка поста,
У теби спомен на прошлост оста,
Кад се je Марко с Турцима био,
Македонијо!

Онда кад беше словенско доба,
Ускрсе твоја слава из гроба,
A када Српство у слави сјаше,
И ти у њему моћна бејаше,
Весо се поклич no теби вио —
Македонијо!

Али кад на кобном Косову пољу,
Негдашњег српског поноса неста,
И твоја слава у часу преста,
И тебе нађе удес немио,
Македонијо!
И ти у турске окове паде;
И тебе Турчин тлачити стаде;
И ти са Српством роб турски поста
И ти претрпе много и доста.
Таман те облак беше покрио
Македонијо!

И сад си јоште у тешкој сети,
Нема те јоште нико да свети,
Јоште се само душмани ломе,
Да те подвргну јарму новоме,
A свак се прави пријатељ мио,
Македонијо!

Али ће скоро ведар час доћи,
И твој ће очај убрзо проћи,
И твом ће сјају ускрс да стигне,
Чим Српство бојну заставу дигне;
Чим дође тренут дичан и мио,
Македонијо!

Твоје ће дуге муке престати,
Твоја ће слава опет блистати;
Твој ће се углед опет подићи,
Ти ћеш све своје жеље постићи,
Прилеп ће бити што je и био
Македонијо!


Влада Јовановић



Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”






четвртак, 20. април 2017.

Ловћену

Ловћену

Ha забави СИКД “Његош ” 11. октобра 1970. године у црквеном дому, у Источном Чикагу, песму, под горњним насловом, декламовао je мали Милорад Суџук. Побрао je буран аплауз. Песник je непознат a песмом je изражен протест српског народа због pушења Његошеве капеле на Ловћену. Песма гласи:

Oj Ловћене горди, српски Арарате,
Ти Авале плаве и Олимпа брате,
Или не знаш, болан, или cе не бојиш,
Да ти прете они што изнад њих стојиш?
Часни крст им смета и капела света,
Што ти красе главу више од сто љета,
To уклонит треба испод твога неба,
Да ce ту не крсте светосавска чеда
И остали верни, кад с испењу гoрe,
Ближе к небесима изнад Црне Горе,
О, рашири руке, српски орле славни,
Владико Његоше, и Цркву одбрани.
Немој бранит’ да те и Мештровић слави,
Само нека Цркву на миру остави!


ГЛАСНИК Српског историско-културног друштва “Његош”  






уторак, 18. април 2017.

Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Тужна песма

Тужна песма

На годину дана прије,
на Јонскоме Мору, где ли, -
сећате л’ се – давно није –
када смо се тужни срели?
-   Сећамо се суза врели! ..

Плакали смо тада сваки;
морало је бити тако; -
А сад куда, ждрали лаки,
што вас гони, је ли пако?
-   “Јад, несрећа и зло свако!”

Ми смо чули: до Мораве
нигде нема овце “крње”;
нигде вола, нигде краве;
ни у кући једне прње….?
-   “Од Мораве још и црње…!”

Зар сва земља опљачкана,
да глад црна нејач коси?
Умиру ли сваког дана? –
Да л’ црнину свако носи?
-   “И још вазда сузе роси…”


Где остала кућа беше
на крвавовом нашем пољу,
како жене децу теше,
кад се с црним јадом кољу?
-   “Бог ће дати срећу бољу…”

Ви сте прешли наше краје,
кад вешала ветар њише…
сме л’ ко рећи Србин да је?
Како цео народ дише?
-   “Словима се туђим пише.”

Да ли живе судба шаље,
кад је Правда одузета,
од Дунава тамо даље
из те земље ропства клета?
-   “Те далеко преко света!”

А спомена још има ли
поред пута, цркве, чесме;
да ли ма где чусте ждрали,
о прошлости нашој песме?
-   “То се нигде чути не сме.”

Тамо где наш народ страда
стиже л’ нашег боја јека?
Да ли нам се народ нада?
Осећа л’ се радост нека…?
-   “Сваког часа, све вас чека.”


“На рекама Маћедонским”

 Д. М. Јефтовић-Полимац




Племенитим Кћерима Албиона

Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре, племените кћери славног Албиона,
Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам на великом милосрђу благодари.

Војиште.                                                     Писац.