Љутица Богдан
У кршном крају мору на домак
Живљаше Богдан, у кули ко тврђа;
По прекој ћуди гори него Срђа,
По роду бог зна чиј синак и потомак.
Мргодан увек, одвојен од свију,
Завађен крвно с околном властелом
Врљаше самац пољима и селом
Јашући своју танку бедевију.
Његову снагу расрђену добро
Запамти Милош и Реља му побро,
Када их стиже и повеза оба.
И да се Марко ту не деси тада
Можда би, тужно, два витеза млада
У тамници му пиштали до гроба.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар