Ђуро Перовић - Неко пјесму вије

Неко пјесму вије

Неко пјесму вије

Ружичастом цв’јећу,

Неко опет оном

Бајном премаљећу.

Неко моми младој,

Зеленоме лугу,

Ил’ славују чилом

Свом’ веселом другу.

Неко небу плаву,

Неко сунцу жарку;

Неко јунацима:

Милошу и Марку.

Неко злату своме,

Неко бујној коси;

Неко поточићу,

Неко бистрој роси.

Неко зв’јездам’ сјајним,

Ил’ мјесецу бл’једом,

Па и самом Богу

С анђелима редом.

Неко шар’ној дузи

И бојама њеним;

Неко крајевима

Својим прежељеним.

Неко пољу, гори,

Неко стаду б’јелу:

Неко кити цв’јећа,

Неко витом т’јелу.

Неко бистрој р’јеци,

Неко сињем мору,

Неко колибици,

Неко сјајном двору.

Неко бокалима,

Неко рујном вину,

Неко опет храбром

Домовине сину.

Неко лири звучној,

Неко дивном рају,

Неко црном оку —

Врућем загрљају.

Неко ћорди бриткој,

Неко бојном мачу,

Неко оним’ што ’но

За слободом плачу.

Неко тихој ноћи,

Неко рујној зори,

А моја је жеља —

Милој Црној Гори!

Оној земљи гдје сам

Св’јета угледао,

И за даље путе

Снагу прибирао.

Ал’ окле да почнем,

Са којег ли краја,

Кад је свуда пуна

Миља ка’ и сјаја?

Срце пјеват’ жели,

Ал’ је слаба снага,

Ох, па што ћу сада,

Домовино драга?!

Да у пјесми ређам

Лавор-в’јенце твоје,

Или муке, борбе,

Што ти синци броје;

Није нужно, мајко,

То св’јет цио знаде;

А Бог нек’ ти од сад

Бољу срећу даде!

Из рукописа Ђура Т. Перовића

"Луча" 1897.