недеља, 28. фебруар 2016.

Воли везира, но царева сина

Воли везира, но царева сина

Расла Дуња у цареву двору,
Цар је проси за својега сина,
А царица за свога везира.
“Не ћу царе ни за твога сина,
Да камо ли за везира твога;
Мени везир до три мане нашо:
Једна мана санљива, спављива,
Друга мана с горице болана,
Трећа мана срдита, молита!”
“Ако буде санљива, спављива,
У везира добар кревет има
Нек лијеже, нека се наспава;
Ако буде с горице болана,
У везира добар интов има,
Нек је вози до три манастира,
Не би ли се бола пребољела;
Ако буде срдита, молита,
У везира добар корбач има,
Нек је бије јутром и вечером!’


Босанска Вила бр. 11 и 12  1903.





петак, 26. фебруар 2016.

Светислав Стефановић - Село


Село

Све темеље ти си људском друштву дало,
Дом и породицу, главна упоришта,
Богови ти пазе и штите огњишта,
Хлеб насушни даје само твоје рало –

Човека си земљи привезати знало,
Херојем и свецем си њега учинило,
Миром и лепотом њега испунило –
Молитвом и песмом њега даровало.

И свему што свет још великога ствара
Давалац си вечни и вечита жртва,
Без тебе зла вила све руши, разара!

Из твоје се крви све обнавља, живи,
Без твог срца све би пустош била мртва,
Ко гај ког напустише Фаун ии Диви.

Светислав Стефановић


”Српски народ” бр. 1  1943.





четвртак, 25. фебруар 2016.

Арсен Малеташкић - Бесмртни батаљон

Бесмртни батаљон

Било je давно —
Педесет прошло je лета.
Мало je остало живих
Који се јоште сећају
Када се оно Србија мала
Бранити стала.

Сила, грабљива и мрачна, крете
Да скрши народ мален ал свестан
Да падне цео за благо
СЛОБОДА што се зове!
И крете ћecap хорде своје.
Крв, румена и топла,
Зали бразде родних њива и шума;
Пожари питомих села светљаху
Ноћима на хоризонту;
Мртви лежаху непокопани,
Стакластих очију окренутих небу.
Оплакиваху мајке децу своју,
Деца очеве, сеје браћу,
A љубе домаћине своје.
Да ти je срце станац камен,
Пустило би сузу врелу
Над судбином горком народа мог!

Али јсдног сунчаног дана
Из града на Вардару —
Корака чврста и сложна  
Крете батаљон младића,
Цвет народа мог.
Осташе за њима школе,
Девојке очију суза пуних;
Остаде да шуми Вардар
О поколењу једном
Пуном живота и жара;
Остаде да прича нарашгајима
О Батаљону
ХИЉАДУ И ТРИСТА КАПЛАРА!
Одоше с песмом мајци —
Песмом што жртву тражи —
О мајци на чијем топлом крилу
Сазнаше
Да живот највећу вредност има —
Када се даје на пољу части!

OJ СРБИЈО, МИЛА МАТИ. . .
Поздрав ти певају деца твоја,
Деца што за Te умрети знају
С песмом пуном љубави и жара,
Синови твоји:
БАТАЉОН ХИЉАДУ И ТРИСТА КАПЛАРА.
И једног зимског јутра - -
Сунце не беше још пробило
Таму ноћну —

Уз тресак бомби и сложно “УРА” - -
Крете народна војска.
Пред сваком чете беше —-
Kao да васкрсну легенда стара —
По један из Батаљона
ХИЉАДУ И ТРИСТА КАПЛАРА.

Многи су тада пали пo пољима
Покривени снегом,
Ал остаде спомен — док народ овај живи —
Јер нигде се дотле чуло није
За поколење такво
Што на браник НАРОДА И СЛОБОДЕ стаде
С толико љубави и жара,
Kao што беше Батаљон ђачки-
БАТАЉОН ХИЉАДУ И ТРИСТА КАПЛАРА!

Арсен Малеташкић


СКОПСКИ ЂАЧКИ БАТАЉОН 1914.


— Батаљон 1300 каплара.  (Страна 572-3).









Милорад М. Петровић - Бог да прости!



Бог да прости!

Пео сам се на све горе
Што их српска земља има,
И љубио голе стене,
Грлио се с каменима.

Ишао сам на све стране,
Тужна лица, ногом смелом,
Сваку стопу српске земље,
Квасио сам сузом врелом!

А кад дођох на Косово
Сташе сузе од жалости,
Само усне шапутаху:
Бог да прости, Бог да прости!....”

јануара 1898. год.
Алексинац                                   Милорад М. Петровић

Звезда  бр. 1   1898.








среда, 24. фебруар 2016.

Дјевојачко радовање


Дјевојачко радовање
(Из Мостара)

Катмер гоји каранфил ђевојка,
Катмер гоји, каранфил говори:
“Расти боље, мој мио катмере;
Кад ја драгом ружено цв’јеће дадем,
Узеће га, помирисат неће,
Вет га даје крај себе јарану;
Кад ја видим, ђе га другом даје,
Кахар ходим по петнаес дана,
Кахар ходим, а кахар говорим:
Кад ја драгом л’јепо цв’јеће дадем,
Узеће га, те ће помирлисат’;
Кад ја видим, ђе мирлише драги,
Шевно ходим по петнаес дана,
Шевно ходим, а шевно говорим:
Вита јело, отпјевај ми Перо,
Терли диба, мој шећерли Сима,
Златна мостра, мој назлере Коста”.

Босанска Вила  бр. 19 – 20   1909






понедељак, 22. фебруар 2016.

Душан Ј. Лазичић - Ерцег ђувегија

Ерцег  ђувегија

Л’јепа Јања у чардаку спава.
Виш’ ње мајка танко руво слаже:
“Устај, Јањо, устај, ћери драга,
Тебе ј’ бабо у по ноћи дав’о”.
“Коме , мајко, да од Бога нађеш?”
“За Ерцега, ћери моја драга”.
“Мучи, мајко, да од Бога нађеш,
Је л’ се Ерцег три пута женио
Све трима је очи извадио,
У зелену гору одгонио,
И мене ће, моја мила мајко.
Води мене у бијелу кулу,
Па м’ покривај бијелијем платном,
Па излази на висину кули,
Па јадикуј, танко, гласовито,
Не би л’ чуо Ерцег ђувегија”. –
Помоли се Ерцег ђувегија
На алату, у сувоме злату,
И за њиме тридесет сватова;
Па повика Ерцег ђувегија:
“Што је теби, Јањушина мајко?”
“Не будали, Ерцег ђувегија,
Умрла је прелијепа Јања”.
Онда вели Ерцег ђувегија:
“Ђе је гробље, ђе ј’ умрла Јања?”
Тад говори Јањушина мајка:
“Не будали, Ерцег ђувегија,
Ево јање у бијелој кули,
Покривене бијелијем платном”.
Тешко чека Ерцег ђувегија
Па он иде у бијелиу кулу,
Па открива на Јањуши платно.
Па је љуби у бијело лице,
Па јој меће руке у њедарце,
Па јој ложи ватру на прсије.
Кад јој ложи ватру на прсије,
Њена душа од Бога иђаше,
Кад јој меће руке у њедарце,
Њена душа код главе бијаше.
Кад је љуби у бијело лице,
Тешко дура да се не насмија. –
Сузе рони Ерцег ђувегија,
Сузе рони низ бијелу браду,
Кано роса низ зелену траву:
“Ајмо дома кићени сватови,
Без Јањуше, кано и с Јањушом.”

Душан Ј. Лазичић


Босанска Вила бр. 2  1905.








субота, 20. фебруар 2016.

Илија Бошњак - Новембар

Новембар

То ми је са завјесама задње свјетло дање…
Dolores, пусти да ти ижљубим лице бијело,
Пусти да грлим младо, живота пуно тијело:
та ја сам – умирање….

Кад прољећем опет цвате цвијеће свело
и ти мислила будеш на наше цјеливање –
под чемпресима бићу, а ти ћеш стат уза ње
тужно и невесело.

А доље у башти, још ће нам рујни клинчаци
мирисат у сунчаном сјају, у мајско подне….
Ту заборави чемпрес, па снени поглед баци

низ њиве наше плодне,
и мисли да те чекам у бусима расцвјеталим….
Dolores, нећу смрти, ја још живота желим….


Илија Бошњак, Метковићи







Милош Перовић - Иза гроба



Иза гроба

И заспаћемо и ја и ти
На дну живота вечним сном;
Спрва ће знанци сузе лити
Над тобом ко  и нада мном,
Албрзо ће се утешити
И поћи сваки дому свом.

Дан ће тад склопит очи своје
И утрнуће његов зрак,
И пашће тупо на нас двоје
Ћутљив и језив црни мрак,
Ко  на високе, мразне хвоје
Што пада тмур и црн облак.

И остаћемо у тамнини
Неосетљиви и без стра,
Сами у мртвој околини
Ко  разбијена крика два,
И лежаћемо у прашини
И постаћемо и ми пра.

Алједног дана грнчар стари
Узеће брзи котур свој,
И докле с неба сунце жари
И с врела чела лије зној,
Он ће из праха да оствари
Сан некадањи мој и твој.

И ти ћеш опет дивна бити
У плавом оку исти сјај,
На недра ћеш ми главу свити
И старој тузи биће крај,
Јер ће се наша тела слити
Најзад у један загрљај.

И тад кад удју, пуни крина,
У салон где смо ја и ти
Два створа љупка и невина
Почеће млада крв да ври,
Док ће из врта месечина
Сипати на нас и на њи’!

Милош Перовић


Босанска Вила  бр. 10    1911