Тамара
(По Лермоптову)
У дубокој тјеснини Дарјада,
Гдје се Терек купао у таму,
Старинска је кула ту стојала
Црнећи се па б’јеломе каму.
У тај чардак високи и т’јесни
Царица је Тамара живила:
У љепоти ка’ анђо небесни —
Као демон злоковарна била!
И тамо је у поноћној тами
Блиста’ огањ, у златноме сјају,
Да путпика младога премами
У дражесном њеном наручају . . .
Чуо се је јоште глас Тамарин,
У њему је страст и жеља плила,
Свемоћни су у љем’ били чари,
Непојимна у њем’ власт је била!
На глас таква невиђена злата
Трговац је, војник, пастир иша’,
Бред њим су се отварала врата
И пред њима шкопац би изиша’.
На постељ пуној нерушина,
Са бисером, златом окићена
Чекала је госта — пред њим вина
Два пехара била с’ наливена . . .
Горећа се сплела рука руци,
Пољупци су са уста падали,
Дивљи уз то пуни страсти звуци
Ц’јелу ноћ се тамо таласали.
Ка’ да су се у тој пустој кули
Сто ватрених жена и младића
Баш на ноћну свадбу састанули
Ил’ на даћу богатијех пића.
Али чим је јутарње сијање
Златне зраке по горам’ пролило,
У исти час мрак је и мучање
У црнојзи кули зацарило.
Само Терек у т’јесном Дарјалу
Грлећи је прекида’ тишину,
Вал на плећа хрлио је валу
Пењући се небу у висину.
И са плачем, безгласно су т’јело,
Да унесу, они ухитали —
У прозор се вид’ло нешто б’јело —
„Прости!” отуд гласи су јечали.
Тако слатко глас је тај звучао,
Тако њежно растајање било,
Као да је обећану љубав
И састанак небо у њем’ слило.
Јован Поповић-Липовац
"Црногорка" број 6 1884.
Нема коментара:
Постави коментар