недеља, 30. јул 2017.

Iz pisma stare Drage predsjedniku vlade Blažu

Iz pisma stare Drage predsjedniku vlade Blažu

Dragi Blažo,
i ti si u mojoj kući nekad džabe ljetovao,
moju si rakiju pio i moje pršute jeo
sigurno si i ti u mome vrtu
nuždu činjeo,
pa što si mi sada penziju oduzeo.

Neko mi reče zbog mojega sina
tvojeg kolege, pravnika,
Dragutina.

Pa reci mi tako ti svetoga Vasilija,
ili tvog dina, svetog Staljina:

Ko vas je učio i znanje davao,
ko vam je govore držao i predavao,
ko vas je liječio i pomagao;
Ko vas je na more dovodio i gostio,
ko vam je novac i uputstva donosio,
ko je za vas glavu u torbi nosio;
Ko vam je pjesme pjevao i recitovao,
ko vas je u zvijezde kovao,
ko vas je na demonstracije vodio,
ko je zbog vas u zasjede padao,
ko je za vas cijelu mladost žrtvovao;
Ko vas je na Adi gladne hranio,
Ko vas je od fašista branio,
ko vam je ljekove u planine slao,
ko vas je bolesne sakrivao;
Ko vas je od vješala spašavao,
ko je iz kuće nakit i pare kradao,
da bi vama za Ideju u Partiju davao?

Ali ko vam je govorio još davno
da je “napretku sloboda mjerilo glavno…”

Nota:
Poslije gore pomenutog pisma Blažu Jovanoviću, tadašnjem Predsjedniku vlade S. R. Crne Gore, učiteljici Darinki Deklić je ubrzo, to jest 1948 godine, povraćeno pravo primanja penzijskih prinadležnosti, koje joj je bilo oduzeto krajem rata zbog navodne “kvinsliške djelatnosti.”

Dragutin Deklić-Skit





Пешак и топџија

Пешак и топџија

Прохујала поноћ са крвавом буром.
Победна тробојка с врхунца лепрша.
Један пешак доле, у шињелу суром,
Оружан, стражари на подножју крша.

И види, где к њему, гологлав, без мача,
Тобџија се један спушта полагано.
Блед, каљав, поцепан, жалосно корача…
-“Војниче, шта овде тражиш јутрос рано?”

“Хлеба… комад хлеба…” тобџија му вели…
“Три дана у борби… испод ведра неба…
С крвавим смо знојем венац славе сплели,
Ал’ мртав сам гладан… само комад хлеба!”

А пешак ће нежно: “Ходи! Све је ваше
До последње мрве које још имаде!
Заштитници дивни пешадије наше
И поносна круно витешке армаде!

У најтежем часу ратних искушења,
Кад и пешак стане и пода се тузи,
Изненадно, силно, као реч Спасења,
Топови загрме … Живели “Французи!”

О, тобџије славне, хвала вам до неба!
Најдивнији венац Марс је за вас сплео.
Спасли сте нам живот! Брате, ево хлеба;
Још тај комад имам и дајем ти цео!”

А тобџија: “Брате, што истину крити?
Није л’ пешак јунак изнад свих јунака?
Треба л’ голим груд’ма железо разбити
Обрни… окрени… ништа без пешака!

С батеријом треба л’ под облак доспети
Врх литица кршних, где се ор’о  вије,
Ко ће тамо тешке топове изнети
Но челичне руке дичне пешадије?

Кад топовска паљба умукне са брда,
И на “јуриш” пођу лавовски јунаци,
Ко осваја тада утврђења тврда
Него пешадија! Живели пешаци!

Док тобџија, хладно, стоји над лафетом,
Пешадија силна, у дивовском ходу,
Јуриша и скаче, с оштрим бајонетом,
Из воде у огањ, из огња у воду.

Не, никада не бих… - не! Тако ми неба! –
Упрљао сјајност другарске врлине,
Те да од тог, крвљу пошкропљеног хлеба
Макар мрву узмем преко половине!”

…И, гле, у том часу дрхтавице лаке,
Понос и Другарство – осећања јака –
Затрепташе дивно, к’о  две рајске зраке,
У душама златним обадва јунака.

И лав на груд паде своме другу-лаву
И, као по гесту Провиђења с неба,
Пошто су другарски поделили славу,
Поделише братски и тврд комад хлеба!

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 




          




Залазак сунца после битке

Залазак сунца после битке

Дан окончан бурни. К’о  олуја плаха
Пројуриле војске. Лешева и стрви
Читави брежуљци. Од пушчаног праха
Још мирише ваздух. Свуда локве крви.

Међу мртвим, гдегде, рањеник зајечи…
-О, поприште грозног, убилачког беса! –
Ђулад, бајонети, ноге и картечи…
Страховита смеша од гвожђа и меса!

Тамо: сабља, кундак, нож, држак од мача…
Овде: изривена иловача гнила
Гранатама. Онде: ранац, фес, шајкача,
Каљави шињели и шаторска крила.

Тамо горе ено мртвог добошара!
Добош му одбачен чак удно равнице…
А он лежи хладан, ал’ још с пуно жара
Грчевито држи обадве маљице.

Крај смрвљене каре један коњ издише…
Сав умрљан пеном и крвљу од рана
Лежи поребарке, не брани се више
Од тисуће гладних, прождрљивих врана.

Крвава му глава клонула на груди.
А поглед укочен и као да вели:
“Био сам вам веран… Што сте ме , о, људи,
Ни кривог ни дужног до овог довели?”

Онде: ућуткана батерија цела…
И, међ’ побијеним коњима и људ’ма,
На лафет наслоњен, крвава одела,
Један ратник лежи с танетом у груд’ма.

Има благ и отмен израз официра,
На бледо му чело пала коса врана.
Одакле је? Ко зна! Можда из Епира,
Ил’ из Палестине, ил’ из Курдистана?

У сунчани заход, што пурпуром гори,
Уморне је очи управио своје…
“О, кажи ми, сунце!”- кроз сузе говори –
“Где је моја чета? Камо браће моје?

Где су наше силне, челичне бригаде?...
… О, крвава зубљо с небеске висине,
Стани, ако има бар искрице наде!”
………………………………………………
А сунце немарно зађе за планине…


Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 




          


субота, 29. јул 2017.

Венчање Србије и Адрије

Венчање Србије и Адрије

Крвави, суморни, маршем сатрвени,
Урвином и кршем ступали су они,
Кад одјекну: “Море!”. Тад све у колони
Шину електрични удар магновени.

И борци, лепотом мора опијени,
Закликташе силно, к’о  срећни Тритони…
И парипи њини, у зноју и пени,
Завришташе бесно. Тешки ескадрони

Уз тутањ и звекет, к’о  усов са горе,
Јурнуше низ хриди у радосно море,
К’о јунак у сусрет љубљене девојке,

И трократно “Ура!” и плотун над водом
Објавише земљом и небеским сводом
Венчање Јадрана и славне тробојке…

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 




          


петак, 28. јул 2017.

Капетан

Капетан
-Песма о трагичној смрти капетана Светислава Милића-

У подножју кршног, неприступног кланца
Водила се битка. У одсудном часу,
С исуканом сабљом, испред бојног ланца,
Он повика: “За мном!” и поведе масу.

Ал’ тад, изненадно, однекуд са стране,
Затруби: “Одступај!”… И к’о  гром да паде,
Настаде пометња. “Стан’те капетане!”
Он за собом зачу, и запањен стаде…

“Боже! Бој изгубљен!”- У заблуди рече –
“Па још да одступам, да ме вечно пече
И тишти срамота к’о  олово врело?
Зар да ме и деца за страшивца држе?
Никад!...” И револвер магновено трже…
Осмехну се горко … И скреса у чело…


Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 




          


четвртак, 27. јул 2017.

Софијском укроћеном Тиртеју

Софијском укроћеном Тиртеју

И опет братски крик и бол
И сузна древна лира!
И опет лажни апостол
Љубави, братства, мира!

Јуче је мач призив’о  он
Уз бојних труба звуке,
А сад, к’о  Тартиф, спушта тон,
К’о  Пилат пере руке.

Он скида крвав огртач,
Гнуша се “стидног чина”;
Из руке баци кобни мач,
Узима цветак крина.

“Ја нисам”, вели, “сејач зла”,
О, јадни барде стари,
Одбрана лажна нашто та?
Зар тако памтиш ствари?!

Зар ниси пев’о  на сва глас
Сливничког вашег “џина”,
И сеј’о  мржњу против нас
Од Охрида до Дрина?

Пориц’о  да ће витез ваш,
У новој братској војни,
Доћи у леп Битољ наш
Уз громки поклич бојни?

До јуче ритер бићем свим,
Бунтован огањ живи….
А, гле, сад: “кротки херувим”
И, “агнец незлобиви”!

Жалосна судба. Страдаш с ње…
Сумњив си ловор побр’о…
“Ко ветар сеје, буру жње”.
О, старче, слушај добро:

Желиш ли љубав ти од нас
И да те Српство штује,
Учини најпре, да се глас
Истине, правде чује;

Да заслепљени народ твој
Идоле мржње смрви;
Да штује од сад и туђ зној
И цену туђе крви;

Да прогна завист – отров клет –
И мрак, у коме блуди,
И призна, да, сем њега, свет
Још има живих људи;

Да са свог стега “див-јунак”
С Чаталџе, Булаира,
Избрише крвав Марсов знак
И стави символ мира;

Да туђе венце врати сам
Који га стидно ките;
Да спере вероломства срам
С Ангисте и Нигрите;

Кад, тако, злу отклониш коб
И ужас војне нове,
Ти мирно лези – у свој гроб,
Који те, старче, зове!


15. V. 1913.


Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови” 




          


среда, 26. јул 2017.

После Сливнице

После Сливнице
-Одзив на истоимену песму Ивана Вазова-

Ритери идеалне душевне величине,
С љубавлљу за монголску нацију азијатску,
Ми нисмо хтели, “реванш”, освету, крви њине,
Ми смо им, џентлменски, пружили руку братску.

И, кад смо, непоштедно, босфорског исполина
Скрхали на Вардару, армија гренадира
Пошла је, к’о  олуја, с Кочана и Страцина
До Искра, Тунџе, Арде, Ергена, Булаира.

Бугарске кћери лепе кићаху нежним цветом
Хероје дичне српске, препуне идеала,
А старци њини сузни љубљаху с пијететом
Топовске цеви наше, кличући: “Хвала! Хвала!”

И док се “Боже правде” орило кроз дубраве
А “брат” затвар’о  уши, на себе сама киван,
Србин је иш’о  напред, крвавим путем славе…
Узорит нарос српски! Узвишен, силан, диван!

Он јури, руши, ломи, расипа крв за брата,
Осваја Папаз-Тепе, Илдирим… Каква слава!
И Шукри-пашу силног рукама жива хвата
К’о  исполински Херкул немејског бесног лава.

И, срећан што свом брату ловорни венац стече,
Сем братског стиска руке не тражи хвале веће…
Ал’, место братске хвале, “Сливница” брат му рече…
И брат на брата суну… О јада! О несреће!

О, племе незахвално! О бедне, ниске свести!
Зар није доста борбе, гложења, крви, рана?
Шта! Зар вас ни Чаталџа не може да расвести
Синови грозног Крума, унуци Џингискана?...

Сливнице! Тужно име! Спомене, вечно живи, 
Нашега лакоумља, детињске журбе наше,
Зар тебе није, авај, заборав скрио сиви?
Зар опет горки отров из горке братске чаше?

Сливнице!Црни плоде негдашњих злих времена,
Од ког би Кајин силом да себи ловор свије,
Ти значиш само слабост негдашњег суверена,
Ал’, ти не значиш пораз, не значиш срам Србије!

Сливнице, где се један васцели народ пон’о
Са шаком деце наше – па шта је с тим добио?
Ти ниси наша мрља! Ти никад ниси оно
Што је француски Седан, бугарски Велбужд био!

И ми смо зато мирни. Нећемо рат. Ал’ када
Ваш ратни бес допире и до нас чак овамо,
Дижемо рукавицу! Чујте нас добро сада:
На Сливници смо били. Бићемо опет тамо!

Тамо, кроз ваша села, градове и равнице
Грмеће “Боже правде!...” Сад збогом! До виђења!
Да живи српски Битољ! Да живе хаубице!
Ура! Поправ’те добро сливничка утврђења!

21. априла 1913.

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”